Слободан Антонић: Срби у раљама приштинског ФТ1П

Признајем да ме је изненадило готово простодушно питање мог саговорника, Фадиља Љепаје: „Ја бих баш волео да ми уважени господин (мисли се на мене – С. А.) наведе шта то косовске власти ‘раде’ Србима на Косову, (…) шта то лоше Косово чини Србима, било би интересантно да се направи једна листа“? (текст овде).

Узнемирио ме је, заправо, увид да албански интелектуалци из Приштине, судећи по овом питању, или не виде, или не желе да виде систематску дискриминацију кроз коју пролазе припадници српске заједнице на Космету.

Не види се, рецимо, изразито осећање несигурности код Срба због тога што готово ниједан злочин над Србима почињен после доласка КФОР-а није кажњен.

Да подсетим, од уласка НАТО трупа на Косово и Метохију убијена су 1.192 лица српске националности, киднаповано је 1.303 особе (непозната судбина још 798 лица), а тешке телесне повреде задобило је 1.289 људи. За злочине почињене по завршетку ратних сукоба, Хашки суд је косовским властима – пошто Трибунал нема право да води истрагу о послератним злочинима – предао 1.600 званичних списа, а МУП Србије је Приштини доставио више од 1.700 кривичних пријава и око 10.000 протеста поводом бомбашких напада, минирања цркава и манастира, каменовања конвоја, пребијања, силовања или паљевине кућа Срба на Космету (извор овде).

А од свега је било – појео вук магарца. Но, ако прошли злочини над косовским Србима нису кажњени, то је јасна порука преступницима и криминалцима да могу да наставе с некажњеним шиканирањем преосталих Срба на КиМ.

И преступи се настављају. Као што извештава Амнестy Интернатионал, „косовски Срби и даље су изложени нападима“ и „дискриминисани“ (видети овде). Ево и неколико новијих примера насиља над Србима.

– 28. мај 2018. „Расељени Срби доживели крвав дочек од некадашњих комшија у селу Петрич, општина Клина у Метохији. Албанци каменицама засули повратнике, повређена тројица Срба,“ (извор овде);

– 31. мај 2018. „Група Албанаца, код села Жач, недалеко од Клине, пресрела је локалног свештеника, оца Стевана Марковића, који се са својом породицом враћао са службе у Пећкој патријаршији. Свештенику су Албанци прво препречили пут, а потом су рукама почели да ударају о кола и сломила предње стакло на возилу, којом приликом су петогодишњи близанци и свештеникова супруга претрпели велики страх“ (видети овде);

– 21. октобар 2018. „Код градића Исток, надомак Пећи на Косову и Метохији, јутрос су каменована два аутобуса са српским верницима“ (извор овде);

– 3. децембар 2018. „Вечерас је у селу Грнчару, у општини Витина, извршена крађа у цркви светог Николе и притом оштећен инвентар и оскрнављена унутрашњост храма“ (видети овде), итд.

Посебна прича је шиканирање које косовски Срби доживљавају пред приштинском администрацијом.

Рецимо, Срби се жале да су дискриминисани приликом остваривања права на старосну пензију. Непрестано им се траже додатни папири, позивајући се на потпуно неодређен чл. 24 Закона о пензијским шемама Косова 04/Л 131 и упутство МРС7 07/15, где стоји да „службеник релевантне канцеларије пензијске администрације може затражити и остале евентуалне доказе“ – идеално за малтретирање Срба по принципу ФТ1П („фали ти још један папир“); такође се и већ одобрена старосна пензија Србима укида без доношења било каквог писменог решења, итд. (видети овде).

Слично малтретирање по принципу ФТ1П прошао је и Стефан Радовановић када је хтео да добије извод из матичне књиге рођених у Јужној Митровици. Не само да му је тражено да донесе све старе изводе из матичних књига пре „Републике Косова“, већ је од њега захтевано да донесе и копије старих личних карата својих родитеља, па чак и копију своје ђачке књижице из основне школе оверену код косовског нотара (погледај овде)! Само да би извадио родни лист?!

Такође, зар није очигледан пример дискриминације ако је према приштинском закону омогућено да „косовски држављани поседују и држављанстава других држава“, али организације за људска права примећују да „косовске институције дискриминишу пасоше својих грађана које су издале друге државе, тачније, једна држава – Србија“ (извор овде).

Наравно, ти „дискриминсани косовски грађани“ сасвим случајно су готово искључиво – Срби.

Један пример из 2015. године: „Амандманом на косовски Закон о статусу и правима бораца и жртава рата, статус жртве признаје се само до 20. јуна 1999. године, што српске организације виде као дискриминацију и флагрантно кршење људских права мањинских заједница на Косову, а нарочито српске“ (видети овде). Јер, жртве међу Србима настале после уласка НАТО на Косово – рецимо, све оне Српкиње које су силовали униформисани борци из ОВК – и нису ратне жртве већ жртве, ваљда, индивидуалног, „грађанског“ насиља, које правду и обештећење треба да траже – личном тужбом?!

Следећи пример (покушаја) дискриминације гласи овако: „Иако је према косовском закону о специјалним заштићеним зонама најстроже забрањена изградња транзитних путева кроз зоне културно-историјских споменика, међу којима је и УНЕСЦО-ов споменик манастир Високи Дечани, косовска влада започела је у заштићеној зони око манастира радове на магистралном путу Дечани-Плав“ (погледај овде).

Још један новији пример дискриминације: „иако су по Уставу Косова албански и српски службени језици на Косову, у косовској скупштини је превод са албанског на српски језик обезбеђен само посланицима, док је та могућност ускраћена новинарима који прате рад овог законодавног тела“ (видети овде).

Чак и када приштинска администрација благоизволи да користи српски језик, то је искључиво на латиници и врло често у облику који ниједан Србин заправо не може да разуме (видети овде, овде или овде).

И тако бисмо још дуго могли да ређамо. Не жале се, уважени колега Љепаја, косметски Срби зато што су бесни и размажени, већ зато што им у приштинској држави реално није добро. Знам да никоме није добро, укључујући и Албанце, али Срби су још – као „непријатељска мањина“ – додатно дискриминсани.

Сећате се колега како сте и Ви сами, пре три године, на почетку нашег дијалога (рецимо, овде), везивали кориштење колективних права српске заједнице некаквом претходном „катарзом“, односно „признањем“ и „покајањем“ за „српске злочине“ које би морали да учине преостали Срби на Косову?

Да, Срби су за Приштину и даље „непријатељска мањина“. А може ли се са таквим приступом стварно градити „мултикултурно Косово“? И да ли се збиља мисли да су Срби толико неискусни да ће поверовати таквој једној вербалној шећерлеми као што је „грађанско Косово“?

Извор:
НСПМ