ПЕСМА О ПЕСМИ

Кад се оно с прва греха

Небо наоблачи

Те мораше људи

Из раја изаћи, –

Ко кад сиви соко сломи

Своје десно крило,

Тако им је горко,

Тако тешко било.

Један другог болно гледа:

„Овако се живет не да!

Та ми канда нисмо људи;

Празна срца, празне груди, –

У празнини муке с’ јате,

-Зар нас клетве дотле прате?

Ил’ ће очај да нас страти

Или ћемо подивљати!“

Јован Јовановић Змај

На тај вапај, на те гласе

Творац света смилова се:

– „Ја досудих вашем греху

Тежак део,

Ал’ да тако тежак буде,

Нисам хтео,

Сиђи доле, кћери моја

Најмилија!“

А кћи сиђе, – то је била

Поезија.

И на земљи ко да ново

Сунце сину,

Те разведри празну тмину,

Пустолину.

Где је бола, где је јада,

– Песма блажи;

Где се клоне, где се пада,

– Песма снажи;

Где су људи добре ћуди,

– Песма с’ ори;

Што не можеш друкче рећи

– Песма збори;

Где утехе нема друге,

– Песма стиже;

А где сумња све обори,

– Песма диже.

Ево мајке код колевке

Чеда тија,

Чедо спава, а мајка га

Песмом њија.

Песма мири лепше него

Цвеће мајско,

А што песма чеду жели,

То је – рајско.

Ено цркве, Божја храма,

Пун је света;

Верни поју, песма с’ диже

Кроз кубета.

Где год цркве, свуд се таки

Глас разлеже,

То појање слабе створе

С Богом веже.

Над мртвацем песма плаче:

-„Свјати Боже!“

А из гроба нади ничу

Па се множе.

Та и гроб је тек колевка

Бољег дања,

– И звона су само песме

Поуздања.

Ево свати, опет песме

– Дивни дани!

Песма с’ пева младој неви,

„Бисер-грани“.

Песма тресе пред младенце

Росно цвеће,

Доварава, дочарава

Рајске среће.

Ено ратар с’ тешким трудом

Оре радо;

Ено пастир у самоћи

Јави стадо.

Ено моба сложно прегла,

Сложно ради; –

Труде, патње и самоћу

Песма слади.

Сузна мајка сина чека

Издалека;

А и синак о њој снева

Па попева.

Песма иде кроз свет цео,

Не мори се;

„Мила мати, Бог ће дати,

Надај ми се!“

Под столетним храстом седи

Гуслар стари,

Прошлост враћа, душе крепи,

Срца зари.

Хај, што Србин још се држи

Крај свих зала, –

Песма га је одржала,

Њојзи хвала!

Где је бола, где је јада,

– Песма блажи;

Где се клоне, где се пада,

– Песма снажи;

Где су људи добре ћуди,

– Песма с’ ори;

Што не можеш друкче рећи,

– Песма збори;

Где утехе нема друге,

– Песма стиже;

А где сумња све обори,

– Песма диже.

Јер у песми нема мржње,

ЉУБАВ влада,

У песми је цветак вере,

Мелем НАДА

Ко не схвати песма шта је,

шта ли може,

За њега си заман ћерку

Посло, Боже!

Док о рајској срећи снева

Душа живља,

Он ће, клетник, да се слади

Ил’ подивља.

Негуј песму, њом ћеш скротит

Љута тигра, –

Али песма не сме бити

Пуста игра.

Песма мора бити света,

Бити чиста,

Баш ко звезда у висини

Што се блиста.

Мора бити богодана,

Племенита,

Мора бити обасјана,

Истинита,

Мора тећи из дубине

Срца здрава, –

Таква песма све осваја,

Покорава.

***

Такву песму, гаји, негуј

Док те траје!

Не скрнав’ је лажном душом,

– Светиња је!

Прогоните л’ такве песме,

Чисте, свете, –

Збогом, срећо, – збогом, наде, –

Збогом, свете!

Јован Јовановић Змај

1881