Ђаво не мирује или грађански законик, поново

У последњих месец дана код нас је видљива кампања спиновања у вези с повампиреним идејама из породичне књиге Грађанског законика. Стари заговорници антипородичне политике, модернизације и наводне европеизације поново у јавности заговарају све оно што је захваљујући побуни народа више пута стављано ад акта

Након што су Породичним законом из 2005. године дубоко нагризене основе института породице, иста екипа је своје идеје настојала да помери још два корака даље кроз нацрт предлога породичне књиге Грађанског законика која се појавила 2011. године. Носилац и главни представник те идеологије приликом писања нацрта предлога била је Олга Цвејић Јанчић, пензионисани професор Правног факултета у Новом Саду. У јавној сфери огромну подршку давали су бивши судија Уставног суда Марија Драшкић, позната иначе по својој дугогодишњој борби против постојећег Закона о црквама и верским заједницама, те део „модернистичких“ професора психологије са Филозофског факултета у Београду (Александар Бауцал и сарадници).

Срећом, први пут су се бројни научници и многе јавне личности заинтересовали за дешавања на овом простору, те су почели спонтано да се оглашавају упозоравајући на веома опасне предлоге у овом документу. Морам да истакнем да је ово највећи успех који смо сви ми заједно постигли. Пре тога је, наиме, простор породичног законодавства третиран као нека врста техничке повлашћене територије правника, где се наводно објективно нормирају законски оквири породичних односа. Први пут смо уперили рефлекторе широке јавности да бисмо показали у којој мери се ради о простору који је дубоко идеолошки импрегниран и где одређене групе људи уместо да кодификују постојеће, традиционалне односе, настоје да свој револуционарни, неотроцкистички жар пренесу у праксу и поставе основе за разарање природне породице.

Зоран Миливојевић и Слободан Антонић повели су прави рат против неотроцкистичких настојања да се родитељима одузме и последње право на васпитавање деце, као и да укажу на то да би евентуална забрана сваког физичког кажњавања деце била коришћена као лабави претекст за тоталитарно одузимање деце од родитеља. Довољно је подсетити да наше троцкизмом натопљене социјалне службе које странци већ две деценије „реформишу“, увелико наступају као казнене експедиције. На пример, деца се одузимају родитељима због сиромаштва, да би се онда дала у хранитељске породице, које за то добијају надокнаду од тридесетак хиљада са којом би природни родитељи и те како могли да обезбеде пристојан живот својој деци.

Професор Јован Мирић, водећи стручњак за развојну психологију, демаскирао је ову идеологију показујући да не постоје апсолутно никаква релевантна истраживања која би потврдила наводне тврдње о штетности физичког кажњавања деце. Уз то, предлагачи и пропагатори ове забране нису до краја објаснили да у Америци заједно са забраном иде и ширење културе дрогирања деце, односно масовног преписивања лекова против хиперактивности.

Друго велико подручје спора је увођење веома опасних биоетичких пракси и решења као што су сурогат материнство и еутаназија. Показали смо током расправе да сурогација може да помогне веома малом броју жена код нас, али да је заправо циљ да се испод жита отвори простор за комерцијалну сурогацију, и да се наше жене убудуће користе као јефтини инкубатори за богате западне парове. На основу ове аргументације Министарство здравља је прошле године донело нови Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи где је, Богу хвала, сачувало одредбу о пуној забрани сурогације у сваком погледу. Но крсташи не одустају па су у последња два месеца новине поново пуне пропагатора који нас убеђују како је то наводно веома важна, хумана мера… Шта тек рећи о еутаназији чије би легализовање у Србији било директан увод у оживљавање лапота и отварање простора за опасне криминалне радње у којима би породица која чека стан, уз помоћ доктора мало ширих моралних критеријума, елегантно могла да реши своје стамбено питање.

Било је ту још невероватних предлога попут идеје да старалац може да ступи у брак са својом штићеницом итд. Због очекиваних реакција стручне и шире јавности на ове предлоге ни након иновираног предлога из 2015. године ништа се није десило и ова прича је стављена ад акта. У међувремену смо успели да сузбијемо и озлоглашене образовне пакете па се бар за једно време ситуација смирила. Али сада смо суочени с новим таласом „ентузијазма“ у медијима који прати очигледно нови напор Комисије да изађе са следећим нацртом. Још не знамо шта ће у њему бити, али овакво медијско спиновање треба свима да нам буде сигнал да се спремимо за нови талас борбе. Овај пакет је у духовном и морално смислу раван бомбардовању земље и отимању Космета и морамо га спречити свим силама ако хоћемо да друштво и породица сачувају макар основу нормалности.

Аутор: Миша Ђурковић

Извор: ЦЕОПОМ Истина