САМАРЏИЋ: ПОСТОЈЕ ДОКУМЕНТИ КОЈИ ПОТВРЂУЈУ ДА СЕ ВУЧИЋ ОБАВЕЗАО ДА ПРИЗНА КОСОВО

“Колико год да је ЕУ према Косову и Метохији била немилосрдна са чекићем у руци, толико се и Србија подметала као наковањ, да сваки ударац буде ефикасан. Разуме се, овде је реч о српском државном руководству у датом периоду, а не о Србији, која је, сразмерно фазама предавања Косова, падала у бездан ауторитаризма и диктатуре, без којих овај процес не би био могућ”

Ово, између осталог, пише у предговору књиге “Трагедија Косова и Метохије” др Слободана Самарџића, професора Факултета политичких наука, која је била непосредан повод за овај разговор. Самарџић је сада председник Државотворног покрета, а био је и министар за Косово и Метохију у другој влади Војислава Коштунице. Па да кренемо од наслова књиге – у чему је трагедија Косова и Метохије?

– Највећа трагедија је у томе што је Косово и Метохија остало без заштите своје државе. Трагично је што су Албанци одлучили да изврше насилну сецесију, трагично је што су западноевропске државе на челу с Америком то подржале, трагично је то што Европска унија у томе учествује, али највећа трагедија је то што и неки Срби у томе учествују.

Хоћете рећи да смо (са)учесници у том послу?

– Учесници и саучесници. Наравно, Косово се највише тиче Срба на Косову, али и нас у Србији који отворених очију гледамо шта се тамо догађа.

Мислите ли на народ или на власт?

– На народ, власт је учесник и за њих изгледа то није трагедија. Чим учествујете у томе и лако дајете оно чиме држава располаже на том простору који је окупиран, онда то значи да се вас та трагедија не дотиче. На штети су и држава и народ.

Кад говорите о народу, на шта тачно мислите, на равнодушност…?

– Пасивност је једно површинско понашање људи у остатку Србије. Тема Косова дуго траје и она је и медијски и политички потискивана као најважнија државна тема тако да су људи, суочени са многим другим, пре свега егзистенцијалним проблемима, потискивали проблем Косава и Метохије из главе и колективног сећања. У неким дубљим слојевима осећања, и индивидуалног и колективног, та тема је присутна и ако неко мисли да је успео да је заувек убије у главама и душама свих нас, вара се. Она постоји и избија у први план кад год се покрене. Поента је да се она држи под медијским монополом како бисмо сви ми усвојили званичну верзију. А она гласи да се не може ништа урадити, да ми тамо немамо ништа и да ми који немамо ништа треба да будемо задовољни ако добијемо и неки минимум у тим преговорима. То је званична реторика, а она је далеко од истине.

Шта је истина?

– Истина је сложена, али у неком упрошћеном смислу истина је да је Косово и Метохија могло да се одбрани. Кад то кажем, не мислим на неки насилни, једнократни чин – Србија то не може нити би то требало да ради. Могло је да се одбрани паметном политиком. Ако не можете физички да га одбраните зато што је у рукама других, онда морате да сачекате време када ће вам општа ситуација олакшати одбрану и створити нормалну ситуацију за преговоре где би Србија била иоле равноправан партнер.

Да ли смо ми можда пропустили шансу да сачувамо Косово пре него што смо као држава отуд отишли?

– Наша држава је са Косова изашла у периоду од 2012. до 2015. године, када је албанској страни предато све са чим је тамо располагала. Када вам неко нешто одузме на силу, онда не можете рећи да је држава изашла, она је силом истерана и то се у историји догађа. Територије се окупирају и то није ништа ново, али ово је јединствен случај да једна држава даје оно чиме располаже. А располагали смо са пет општина на Косову и оне су биле у систему наше локалне самоуправе до новембра 2013. године, када су тамо одржани први општински избори у албанској режији. Подсетићу, то је онај дан када је Вучић рекао: „Дајте ми 24 сата да то све завршим“.

Хоћете рећи како председник Вучић не говори истину кад каже како је Косово изгубљено пре његовог доласка на власт?

– Апсолутно. То је једна велика превара и неистина. Када је 2012. године дошао на власт, Србија је те општине имала под својом контролом, тамо није било граница. Север Косова је био у електропривредном режиму Србије, телекомуникације су биле под управом наших предузећа, Србија је имала и своје правосуђе, чак је имала и своју полицију – није била видљива, али је постојала. И када ви све то предате, не можете после рећи како је то историјски усуд или да је то Србија све учинила пре него што су они дошли на власт. Није. Реалност је била да је Косово једним делом било и у рукама Србије. И не треба прескочити оно што је правна чињеница, а то је важећа резолуција 1244 УН, по којој је Косово део Србије. Нажалост, ту резолуцију је прва окрњила Тадићева власт још 2008.

Чиме?

– Тиме што су пристали на долазак Еулекса, мисије Европске уније, који није предвиђен том резолуцијом. Еулекс је измишљотина Ахтисаријевог плана, тачније његовог анекса 10, где пише да Европска унија треба да помогне независном Косову кроз мисију владавине права и у том циљу се тамо шаље мисија европских правника, полицајаца, судија, цариника. То је потпуно други мандат у односу на онај Унмика и КФОР-а. Еулекс по Ахтисаријевом плану има задатак да доврши независност Косова, мандат Унмика је био да одржи прелазно стање створено после 1999. године, оствари локалну самоуправу и створи услове за фер преговоре у вези с политичким решењем, а не у вези са статутом Косова и Метохије. После су дошли они преговори Борка Стефановића, где Србија постепено предаје надлежности Косову као квазидржави, али ствар није била готова. И та влада је некако штитила остатке државности Србије на терену, а ови данашњи су то разнели као Алајбегову сламу и онда нам рекли: ми немамо ништа на Косову.

Да ли је направљена грешка што се после окупације Косова 1999. године уопште улазило у било какве преговоре?

– То је добро и тешко питање али ћу вам одговорити зашто је влада Војислава Коштунице 2005. године ушла у преговоре. Зато што у Резолуцији 1244 стоји да ће се у једној фази деловања Унмика отворити питање политичког решења, а за нас је то била једна врста обавезе јер смо морали да поштујемо резолуцију која нам иде у прилог. Формирали смо платформу и дали предлог решења око кога ћемо преговарати.

Шта је била црвена линија у преговорима за владу господина Коштунице?

– Суверенитет и територијални интегритет Србије. Кренули смо с идејом да се Косову омогући суштинска аутономија. Онда је Коштуница да би то приближио обичним људима, рекао ону реченицу “Више од аутономије, мање од независности”. Иза те две реченице постоји платформа од тридесет страница која објашњава шта то значи и ми смо ту преговарачку платформу објавили маја 2006. године у “Политици”, а преговори су започети у фебруару исте године у Бечу.

Да ли актуелна ситуација иде ка признању Косова од стране Србије?

– Апсолутно. Не да иде, него је то обавеза коју је Вучић прихватио, и то не говорим напамет, већ постоје и документи који то потврђују. У оквиру Првог бриселског споразума, из априла 2013. године, у тачки један стоји да ће се све што ће се надаље договорити обавити по уставу и законима Косова. Потом имате преговарачку платформу Европске уније, коју је прихватила наша влада јануара 2014. године. У тачки 23 те платформе стоји одредба која каже да ће у једној фази преговора Србије о приступању Европској унији Србија и Косово – не тзв. Косово, не Косово са звездицом – потписати обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији односа.

Преведено?

– Преведено, то је признање Косова од стране Србије. Они су том компликованом синтагмом сакрили реч признање, али управо се о томе ради. На делу је правно обавезујући споразум два равноправна учесника који има међународно правни карактер. Он се односи на свеобухватну нормализацију и на признање Косова у Уједињеним нацијама и у другим међународним организацијама. Наша влада је то крила од јавности. Сада више не крије, не зато што то не би хтела него што јој није допуштено. Када се новембра 2017. Вучић вратио из једне посете Бриселу, било је очигледно да је добио налог да то изложи јавности. Морао је да каже да је наша обавеза да потпишемо правно обавезујући споразум. Од тада власти причају: јесте наша обавеза, али то није признање. Не пише признање, али јасно је да је реч о признању.

Сме ли он да призна Косово?

– Он се бахато понаша, крши Устав и законе ове земље. Овај наш поредак је поредак личне власти и такви пореци су познати у историји. Диктаторима и аутократама је најмање стало до папира који се зове Устав. Ако не важи фактички, Устав важи правно. Да није тако, не би Америка и ЕУ тражила да се потпише овај документ. Тај документ је правни и његовим потписивањем Србија ће де јуре признати Косово и око тога се све врти. Не прича се о томе како тамо живе Срби него да ли ће Србија потписати тај документ.

Хоће ли?

– Ту је већ направљено 99 корака, стоти би био потписивање. Међутим, у међународним односима постоји једно неписано правило које гласи: ништа није готово док све није готово. Теоретски, ако се не направи тај стоти корак, ових 99 корака су пали у воду. Према томе, Вучић још може да изађе из целе ове приче, али ја у то не верујем – превише је притешњен од Запада да би одустао. Он је то обећао. То је прихватање преговарачког оквира из 2014. који је био услов за отварање поглавља у преговорима са Европском унијом.

Звучи као уцена?

– То јесте била уцена ЕУ, али они су на ту уцену пристали. Према томе, имају обавезу да обећано испуне. Тврди међународни односи кад се заоштре личе на односе између мафије и њених сарадника. Кад вам нека сила која не хаје ни за домаће ни за међународно право нешто припрети, ви обећате, а не спроведете, у великом сте проблему. При чему та сила, у овом случају су то САД и ЕУ, нема никакву примедбу на природу власти Александра Вучића у Србији. Знамо да је у питању аутократска власт, да је он на себе пренео све надлежности владе и ради шта хоће, али од њихове стране нигде немате озбиљну примедбу на ту чињеницу. Они су му допустили да се тако понаша са Србијом и утолико је његова обавеза већа.

Како видите будућност ове власти?

– Мислим да ће, ако потпишу овај споразум, ова власт вечито трајати. Просто ми се чини да једино тако може да се сачува, а зна се ко ће је чувати. Ми овде имамо сателитску државу, ово није независна држава која зависи од унутрашњих чинилаца. Да нема те подршке са Запада, они би се и без тога срушили, али након потписивања, та подршка ће бити још јача. Онда иде друга тема, а то је улазак Србије у НАТО. А то једино Вучић може да заврши.

О грађанским протестима

– Прихватам све што се буни против ове власти, али немам неки дубљи однос према протесту. Он је по својим захтевима површински и док се не отвори тема Косова у опозицији Србије, овде неће бити озбиљних спорова. Политика власти према Косову и 2008. и 2012. изазвала је демонтажу демократије у Србији. Док опозиција то не схвати и пакет захтева не прошири с питањем Косова, и то на првом месту, дотле неће бити озбиљног протеста. Дотле ово видим само као добар чин побуне и ништа више.

О Коштуници

– Коштуницу виђам и причамо о политици, али он јавно не жели да прича ништа. Како каже, подвукао је црту, а та црта у његовом речнику и поимању је озбиљна. Јасно је рекао да неће више да се бави јавном политиком и консеквентно одбија разне позиве.

ЕУ је у ћорсокаку

– ЕУ је запала у један сопствени ћорсокак због кога она не може више да прими ниједну нову чланицу. То су унутрашњи разлози и да сада Србија испуни све могуће услове, не би била примљена у ЕУ. Не због Србије него што ЕУ сада нема капацитет за то и што је њен приоритет сопствена реформа. Они то и отворено кажу. Стратегија проширења из фебруара ове године, која је овде прослављена и од власти и од проевропског невладиног сектора, и сама каже да проширење зависи од реформе Уније. А реформа није ни започета.

Извор:
БАЛКАНСКАПРАВИЛА