Манастир матушке Фамаре

Сумирајући годину, вреди обратити пажњу на један радосни догађај: 14. јуна је био пренос посмртних остатака, сада већ моштију, схиигуманије Фамаре (Марџанове) са Ваведењског гробља у Москви, у Серафимо-Знамењски скит (који се сада налази у Домодедовском рајону Московске области). Овај скит је схиигуманија основала 1912.г. Догађај који се збио, био је последица прибројавања лику светитеља Руске Православне Цркве крајем 2017.г.

Схиигуманија Фамара (1869-1936) – симбол Цркве и друштва на прелому епоха: дореволуционарног периода и потоњих турбулентних година.

Како је потицала из грузинске породице Марџанишвили (по мајци – кнегиња Чавчавадзе), она је захваљујући духовном ауторитету постала утицајни прегалац Руске Цркве почетком двадесетог века, јер је њена духовна основа потицала од плодотворног, неузрујаног тла Свете Руси. Она је била блиска са таквим духовним фигурама наше Цркве тог времена, а потоњим светитељима, као што су праведни Јован Кронштатски, велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, и други новомученици и исповедници Руски, који још увек нису појединачно прослављени. Између осталог, водила је разговоре са духовником обитељи, Епископом серпуховским Арсенијем (Жадановским), који је до револуције много година био намесник Чудовог манастира у Московском Кремљу (и који је стрељан у Бутову 1937.г.).

Серафимо-Знамењски скит је матушка основала са циљем молитвеног тиховања, спасења у Господу, задобијања спокоја и радости ”у Духу Светом”.

Пред његовим оснивањем, игуманија се ватрено молила пред иконом Знамења Мајке Божије у Понетајеву, желећи да остане у скиту поред обитељи. Али, два пута је чула глас, који као да је био од Царице Небеске: ”Гради свој манастир, и не само за себе, него и за друге”.

Испрва, како је сматрала да је то искушење, молила је савет од стараца – оца Алексија Засимовског и оца Товија у Тројице-Сергијевој лаври, који су је упорно саветовали да послуша поуке Мајке Божије.

— Где да градим скит? Немам ни место, ни средства – питала се мати.

— Господ, Царица Небеска ће и место изабрати и средства обезбедити. А ви ћете бити слушкиња, испуњаваћете вољу Божију – одговарао јој је отац Алексиј.

У то време (1908.г.) мати Јувеналија (тако се звала до монашења у велику схиму 1916.г.) била је игуманија Покровске заједнице сестара милосрђа у Москви. Убрзо је добила папир из конзисторије са молбом да одпутује и процени Хутор који је био у власништву заједнице, са циљем да се прода. Овај мали комад земље, назван Хутор, налазио се на тридесетом километру југоисточно од Москве. Мати никада није била у том крају, знала је да постоји само на основу мапе.

Тек када је стигла тамо схватила је какво је то место, и где треба да направи скит. Одбила је да га прода, и од тог тренутка је почела њена енергична, подвижничка делатност за изградњу и уређење скита. У то време, посећивала је оптинске старце због благослова, између осталог и оце Алексија и Товија – и свугде је добијала благослове и подршку.

Скит се градио од јула 1910. до септембра 1912.г. Током ове две године родило се много интересантних замисли и додатних идеја.

Резултирало је тиме што је Серафимо-Знамењски скит био реализован према дубоко осмишљеном плану. Ограда се протезала на 33 сажења у квадрат, у спомен на тридесет и три године живота Спаситеља. У центру се уздизао храм пирамидалне основе у стилу 17.века, у част Знамења Мајке Божије и преподобног Серафима Сарофског, са криптом и доњим престолом у част равноапостолне Нине.

Споља је храм имао вертикално 24 испуста, у спомен на 24 стараца из апокалипсе, и био је увенчан једном главом, која је представљала Господа Исуса Христа.

Са леве и десне стране налазилe су се престоне иконе Знамења Мајке Божије и преподобног Серафима, које су стилски припадале понетајевској школи.

У склопу зидина су били распоређени, према броју 12 апостола, 12 малих храмова и сваки је за покровитеља имао једног или другог апостола, и стога се називао Јовано-Богословским, Андрејевским и тд. А са спољне стране, била је икона светог покровитеља.

У централном делу скита, поред зида, налазила се велика икона Спаситеља са кандилом које се није никада гасило.

Изнад светих врата, налазио се звоник са мелодичним, невеликим звонима. Звоник је уједно служио и као осматрачница.

По угловима, дуж ограде, изграђене су четири куле; на њима су постављене гипсане, вајане скулптуре архангела са трубама, који као да се спремају да наговесте други Христов долазак.

Поред светих врата, постојала су још додатна, са десне стране – за потребе становника, а са леве стране – мала ”шумска” вратанца, названа тако, јер су водила право у шуму. Одавде се протезао равни пут ка кургану, око којег је била постављена икона преподобног Серафима (којег је мати дубоко поштовала сав свој живот), на цинку, природне величине, у пози која приказује светитеља у покрету са секирицом и врећом на плећима.

Фигура преподобног је била видљива још са вратанца, и особа која би их отварала, имала је утисак да Саровски подвижник иде право у скит. Овде је било и молитвено место игуманије и сестара. Ту су оне поверавале угоднику, као живоме, своје мисли и осећања.

Унутар зидина није било никаквих помоћних грађевина – све су се оне налазиле изван скита. Сам скит, обрастао јелама и брезама, са понеким цветом, невероватне чистоће, представљао је слику земаљског раја, и требало је да напомиње монахињама на жељени Небесни рај.

Пре револуције, скит је посетила Комисија за очување споменика уметности. Тада су стручњаци били поражени високом идејом, која је заложена у основу овог манастира. Доделили су игуманији специјалну плакету, у којој је, између осталог, писало следеће: ”Серафимо-Знамењски скит по свом индивидуалном и оригиналном унутрашњем уређењу, а и спољашњем изгледу, заслужује посебну пажњу, и подлеже под заштиту, као ретки црквени споменик” (из успомена епископа Арсенија).

23.септембра 1912.г. скит и храм је освештао митрополит московски и коломенски Владимир (Богојављенски, 1848–1918, новомученик Руске Цркве), рекавши за скит: ”То је духовно срећно место”. Интересантно је да је раније исте године, у априлу владика Владимир освештао Покровски храм у ”обитељ милосрђа” – манастир свете Марте и Марије.

Али, за разлику од московског манастира који је лако доступан верницима, Серафимо-Знамењски скит представља затворени круг од тридесет и три монахиње (опет према броју земаљских година Спаситеља) – поред особа које су имале послушање и преноћиште на Хутору – са строгим правилима отшелништва.

У келијама су биле забрањене посете, монахиње су смеле да се срећу само са родбином и то у трпезарији. Према правилима, било је дозвољено коришћење заједничке трпезарије, без употребе хране у келијама. Устајало се у 5 ујутру, а у 5.45 би почињале јутарње молитве, јутрење и литургија. Након тога – вршење послушања. Сестре су се непрестано бавиле Исусовом молитвом, и нису je прекидале ни током послушања. Заједнички посао увек је био праћен тихим појањем псалама или читањем акатиста.

Строги поредак у скиту био је у складу са унутрашњим осећањима игуманије, која је тежила великој схими. Премда се и сама игуманија с времена на време колебала, јер није могла да помири монашење у велику схиму са послушањем настојатеља. Ипак, после саветовања са старцима-затворницима, поднела је молбу митрополиту Макарију и добила благослов. Монашење игуманије Јувеналије у схиму са новим именом Фамара, је вршио викар московске епархије Епископ серпуховски Арсеније (Жадановски) 20. септембра 1916.г.

1924.г. Серафимо-Знамењски скит био је опљачкан, а сестре протеране. За мати је почео пут по мукама. До 1926.г. је живела у манастиру светих Марте и Марије у Москви, у соби стрељане велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. Заједно са другим монахињама организовала је радионицу – у то, тешко време – за израду платнених лутака. Када су и овај манастир затворили, мати је са најближим сестрама пронашла уточиште у предграђу Москве код блиске духовне деце: неколико година је провела у селу Перхушково на Белоруском путу. Пребивајући у Перхушкову, сестре-монахиње нису престајале да раде – имале су радионицу, правиле су одела за продају. 1931.г. схиигуманију и сестре су ухапсили и послали у Сибир, у Иркутску област на пет година.

Захваљујући залагањима њеног брата, познатог позоришног режисера Константина Марџанова (Коте Марџанишвили), а такође и уметника Павла Корина, који је потом насликао њен изванредни портрет, мати је провела у изгнанству свега две и по године. Али и то је било довољно да она, особа јужњачке крви, са тешкоћом преживи сибирски мраз, и оболи од туберкулозе грла.

По повратку, становала је на познатим местима, на Белоруском путу, недалеко од станице Пионирска. То је било могуће због исте оне протекције, јер особама ”лишеним права” није било дозвољено да се настањују ближе од 101 км од престонице. Игуманијино здравље је било сасвим упропашћено. 23. јуна 1936.г. је уснула у Господу. Опело је у стану служио епископ Арсеније, уз саслужење других свештеника.

2000.г. по благослову Свештеноначелништва Серафимо-Знамењски скит је почео да се обнавља. Напорима игуманије Инокентије (Попове) много тога је већ урађено у скиту, много тога је рестаурирано. Постављени су темељи монашког живота. У многоме је, захваљујући залагањима мати Инокентије (која је овде послата из Коломенског женског манастира), дошло до прослављења првог оснивача манастира схиигуманије Фамаре.

23.јуна 2018.г. у дан спомена на преподобноисповедницу Фамару, праздновањем у част прослављења нове светитељке Руске Православне Цркве началствовао је митрополит крутицки и коломенски Јувеналиј.

Мошти преподобноисповеднице се за сада налазе у дрвеном кивоту и изложене су верницима на поклоњење у манастирском храму у част иконе Знамења Мајке Божије и преподобног Серафима.