СВЕШТЕНОМУЧЕНИК МИТРОПОЛИТ ЈОСИФ ПЕТРОГРАДСКИ

МИТРОПОЛИТ ЈОСИФ ПЕТРОГРАДСКИ
Први вођ Катакомбне Цркве Русије
спомен 15. децембра (+1938)

Живот митрополита Јосифа (Петровича) пре октобарске револуције нам јеуглавном непознат, мада се главни догађаји могу ишчитати из његових списа,који су се у руској верској штампи појављивали крајем века. Тако знамо да јерођен између 1870. и 1875. године у Новгородској губернији, Тихвинскомокругу, познатом по чудотворној икони Мајке Божје, којој је будући архијерејбио веома привржен. Године 1899. отишао је на ходочашће у Свету Земљу иизгледа да се тако искра православне вере по први пут разбуктала у пламенсилне жеље да служи Цркви Христовој. Провевши 18. јуна целу ноћ у црквиСветога Гроба, изашао је у зору и, ходајући пустим улицама Јерусалима, биоиспуњен најузвишенијим осећајима. Било је тако дивно као што је само наВаскрс, када се враћаш кући после службе горећи од жеље да загрлиш цео свет,да се одрекнеш земље и да одлетиш негде далеко, далеко у дубине и ширинебезграничних небеса. Цео потоњи његов живот остао је у знаку тог Христомнадахнутог одушевљења. Годинама касније, већ прекаљеног подвижништвом ипрочишћеног страдањем, оно га је водило ка исповедништву и мучеништву заХриста и Његову Свету Цркву.
Списи митрополита Јосифа на тему духовног живота откривају чврстузаснованост на православној патристичкој и аскетској књижевности и немалунадахнутост текстовима црквених служби. Године 1901. као јеромонах написаоје темељну и истанчану студију „Може ли православни хришћанин и како да семоли за неправославне?“. Почевши од 1905. као архимандрит објавио је својеглавно дело, књигу састављену од кратких духовних умозрења са насловом „УОчевом загрљају: из дневника једног монаха“. Изводи које доносимо из тограда даће одблесак пишчеве осећајности и истанчаног прозрења у духовнимстварима.
„Тешке туге као злато у огњу очишћавају душу, дају јој живот, утврђују је ипрекаљују. И човек постаје мање осетљив за своје свакодневне туге и патње наземљи, постаје мирнији, уравнотеженији, на свет гледа озбиљније итрезвеније. Постаје мање привезан за земаљско и више жуди за небеским,вечним, бескрајним“.
„У човеку постоји много енергије за делање, само је треба разбудити. А онасе буди искањем, тугом, борбом за опстајање, љубављу према Богу, жудњом заспасењем, свесношћу о крхкости садашњег живота и сладости будућег, и многимдругим што се да научити помоћу оног што Црква Божја поседује за руковођењеи просветљивање сваког човека који јој је поверен“.
„Што се више поуздамо у помоћ од људи и заштиту од других, то су даље однас спасоносна и свемилосна благодат и помоћ Божја. А то је и природно; јерако примамо помоћ од Бога онда кад смо је очекивали од људи, ми ћемо Божјеприписати људима и славу Божју претворити у славу људску. Зато Господуређује тако да Његова помоћ постане јасна и очигледна у тој мери да се нашабеспомоћност појави и тако сва наша нада буде у Њему“.
Убрзо после 1908. године архимандрит Јосиф је хиротонисан за епископаугљичког. Његова приступна беседа била је пророчка. Погођен свешћу орастућем покрету анархије и безверја који је већ нагризао хаљину православнеруске цивилизације и припремао рађање револуције, млади јерарх је својојпастви упутио речи које су звучале као манифест душе Свете Русије.Са доласком револуције снаге безверја, чију је моћ архијереј добро знао,грунуле су свом жестином по руској земљи, а особито на Православну цркву,чије је само постојање било претња програму бољшевизма и прекор за оно малосавести које је остало код помамљаних атеиста. Све док је патријарх Тихонбио жив, Црква је имала видиви центар јединства. (…) Али његовом смрћу1925. године ситуација је постала много нејаснија. У условима гоњења било јенемогуће сазвати Сабор да изабере новог патријарха. Предвиђајући то,патријарх Тихон је именовао три заменика, од којих би га онај који је наслободи заменио. Али уследила су непрестана хапшења ових заменика, па чак ионих које су ови са своје стране именовали као заменике. Убрзо је ухапшен имитрополит Јосиф и прогнан у централну Азију. Чак и у прогонству и затворувласти су прогониле веру и забрањивале богослужења (до револуције су билаобавезна по затворима). Стање потпуног очаја, које су нарочито искусилисвештеници, било је тако снажно да га је мало њих разликовало од смрти.Знали су да су осуђени на погубљење и било је само питање тренутка када ћеказна бити извршена. У том погледу био је то најсрећнији трен њиховог живота – јер се сусрет са Христом приближавао.
Један сведок којег је много касније упознао о. Димитрије Дудко изјавио је:“У концентрационом логору често смо сретали браћу свештенике и служилиЛитургију. Некада на дрвеном сандуку, некада на нечијим леђима. Тада нисморазмишљали да ли су такве ствари дозвољене канонима. Жеђ за сједињењем саХристом надвладала је све. Некада би нам наши споља слали Свете Дарове. Тамоиза ограда и бодљикаве жице, као у некој православној мисији, тајно смослужили све службе. Ја сам крштавао, венчавао, вршио опела и проповедао.Остало је забележено да је један свештеник, отац Александар, сваки дандолазио на рад рано у зору и клечећи, на пању служио Божанствену Литургију.Неколико људи је видело како је зрак светлости сишао са небеса и ушао упутир преображавајући њега и оне са њим“.
Архимандрит Леонтије, потоњи архиепископ чилеански, једанпут је са неколикоепископа и свештеника служио Литургију усред затворске ћелије, претварајућисе да играју карте, док су бездушни стражари стајали испред врата. Затворскиуслови су били тако лоши да је већина логораша била припремљена за умирање унајтежим околностима. Неки су Божанствену Литургију служили на телу умирећегсабрата, сматрајући га мучеником за Христа.
Тако су по свој руској земљи, том огромном концентрационом логору,“јосифовци“ постали Катакомбна црква. Херојство и страдање те Цркве бићеобзнањено у пуноћи онда када то Бог буде хтео. Али и пре тог будноишчекиваног тренутка могуће је летимично погледати неке моменте њенеисторије. Извештај који доносимо написала је Наталија В. Урсова, која јеуспела да побегне из Совјетског Савеза током Другог светског рата, а умрлаје у Њујорку:
„У августу 1936. живео је у Алма Ати (централна Азија) релативно младиархимандрит Арсеније. Од њега сам сазнала о постојању Катакомбне цркве,којој је на челу био митрополит Јосиф Петроградски. Са благословоммитрополита Петра Крутицког, са којим је у прогонству у Чемкенту имао сталнеконтакте, митрополит Јосиф је организирао Катакомбну цркву. Рукоположио јеархимандрита Арсенија, који је срећом могао материјално да га помогнеизрађујући рукодељем разне производе и ситне предмете за музеје, такозарађујући за живот. Имао је цркву дубоко под земљом и у њој су он имитрополит Јосиф служили. Митрополит ју је осветио приликом једног од реткихпутовања у Алма Ату.
Отац Арсеније је цркву ископао дуготрајним и тешким трудом. Црква укопана уземљу налазила се у његовом стану. Улаз су била врата у поду, покривенаћилимом. Испод њих су биле лествице којима се спуштало у подрум. У једномуглу подрума био је отвор у земљи, закривен камењем. Он би се померио ипогнувши се потпуно, пузећи три корака напред, долазило би се до улаза умајушну цркву. Унутра је било много икона и кандила која су горела.Митрополит Јосиф је био врло висок, па ипак два пута у мом присуству он јетајно долазио и некако се увлачио у ту цркву (…).
Не кријем да је страх од тога да будемо откривени за време службе, нарочитоноћу, било тешко победити. Када би велики завезани пас залајао у дворишту(иако је било пригушено, ипак смо га чули), тада смо сви очекивали вику илупање ГПУ-а. Целе 1936. године па до септембра 1937. све је било у реду.Мој син је ту певао са једном монахињом. А 26. августа митрополит Јосиф једошао и почаствовао нас посетом на мој имендан.
Какав дивни, смирени, непоколебиви човек молитве. У његовим очима и на лицуто се очитавало као у огледалу. Веома висок, са великом белом брадом инеобично благим лицем, није могао да не привуче људе, и човек би пожелео дасе никада не раздваја од њега. Његова монашка оде¬а је била скривена, као икоса, иначе би сместа био ухапшен још на улици, јер је био под присмотром ибез права да икуд путује.
Остао је код нас на чају нешто више од сат времена. О свом десетогодишњемпрогонству причао је да је било изузетно тешко. Живео је у обору за свиње,одељен од њих само оградом од неколико притки. У таквим условима он јеподносио и мраз и жегу, сваковрсне временске промене и смрад од свиња.Једном се змија, гмижући по притки уз кров, спустила до његове главе. Таквиуслови живота су допринели да се разболи. Повремено је страшно патио од чираили тумора у стомаку, можда чак и злоћудног, па је био на дијети, о којој себринуо архимандрит Арсеније. Страдање је подносио као праведник и ако би ипричао о тешком гоњењу којем је био подвргнут, било је то само зато што смосе опомињали суровости ГПУ-а.
Отац Арсеније је причао о једној врсти мучења и изругивања: „Кад су насводили кроз Сибир, био је оштар мраз. У возу је био вагон за купање.Потерали су нас, потпуно наге, до тог вагона. Радосно смо се пљускали топломводом помало се повративши од хладноће, јер вагоне скоро да и нису грејали.Не дајући нам ништа да се обришемо, са мокрим главама, потерали су насназад. На металној платформи између кола намерно су нас зауставили и нашемокре ноге су се моментално смрзле и слепиле за метал. Поново потерани,оставили смо на платформи кожу са наших крвавих стопала“.
Следећег дана, пошто је преноћио код о. Арсенија, митрополит се вратио свомпребивалишту. Сада је живео у другачијим условима. После много годинадозвољено му је да нађе стан у Чемкенту и о. Арсеније му је пронашао местопогодно за миран живот, бринуо се о његовој храни и дијети. Прво је цитра, акасније и хармоника, набављена за њега, што му је чинило велику радост. Онје добро свирао, претакао псалме у мелодије и певао их.

Дана 23. септембра 1937. по свој околини Алма Ате и целом Казахстану савклир подземних Јосифових цркава је похапшен, и то по истеку казни илипрогонства које су издржали. Сви су осуђени на додатних десет година, а какосам касније сазнала, и митрополит Јосиф је такође био међу њима. Иархимандрит Арсеније је ухапшен. После хапшења мог сина, већ ван себе,одјурила сам о. Арсенију у цик зоре и приближавајући се његовој кући опазилааутомобил и агенте ГПУ-а који су улазили унутра. Срећом, нису ме видели.Подземна црква о. Арсенија била је откривена. Он је, наиме, неопрезно откриотајну старијем човеку достојанственог изгледа, за кога се испоставило да јеагент ГПУ-а“.
„Враћајући се у Москву после трогодишњег добровољног изгнанства уз свогсина, брзо сам и ту открила постојање Јосифових цркава. Уствари, не цркава,него скривених соба у којима се служило и у којима би се скупило 20 до 25људи. Служило се шапатом, претходно са многим проверама да не би случајнодошло до издаје. Људи су углавном долазили у зору, равнајући се премауговореном сигналу. Обично би тихо покуцали по олуку код прозора, где јенеко стајао и ослушкивао. До доласка Немаца у Можајск 1941. године мирно самту живела и одлазила на катакомбне службе у Москву“.
Крајем 1938. године митрополит Јосиф је стрељан због „злочина“ подржавања иподстицања путујућих катакомбних свештеника. Годинама раније он се биоприпремио за своје будуће мучеништво. У уводу свог „Дневника једног монаха“,објављеног у септембру 1905. године, написао је:
„Љубите непријатеље своје (Лк. 6, 35). Рећи то лако је, али како је тешкоиспунити. То је много више од обичне љубави према ближњем. То јевеличанствени тријумф љубави, сама суштина њена и најдубљи њен израз. Да бисе срце запалило љубављу према непријатељу, мора се пребивати у посебном,благодатном стању душе и посебно свише дарованом благоустројењу срца; морапостојати та неизрецива и неописива пуноћа која је испуњавала душупрвомученика Стефана, коме је, каменованом, лице сијало као у анђела и којисе молио за своје мучитеље: Господе, не урачунавај им грех овај! (Д.А. 7,60). О, како је у том, за њега величанственом моменту тако мало земаљскогбило у њему. Шта су за њега представљали погубитељи? Пред њим је билоотворено небо, Син Божји са десне стране Оца. Небеска слава спустила се уњегову душу и озарила је потпуно неупоредивим боговиђењем. А погубитељи,сажаљења достојном злобом, присуствовали су томе а нису могли да спрече. Утом тренутку они су чак представљали његове добротворе, поспешујући његовбрзи одлазак из тела и погружавање његове душе у океане блаженства исозерцања небеског. У том блаженом тренутку зар је могао измучени страдалникда завапи другачије него гласом свепобедне љубави према непријатељима!“.
Пример овог неустрашивог исповедника и челника Цркве Христове није биоузалудан. После имена патријарха Тихона, име митрополита Јосифа представљасимбол јединствености и непатворености Православља у Руској цркви. Чак нипосле пола века гоњења, терора и издајства истинита Православна црква, мадаскривена, не престаје да постоји.

Пут, Истина и Живот, Бр.4-5/99, стр. 40-42.