За пропаст наше деце криви смо ми: Посебан круг пакла за очеве који балавцима од 18 година купе бесна кола

Професорка енглеског језика Љубинка Боба Недић у стању је да кроз свој блог опише душу овог друштва, просечне српске породице, али и појединца.
У блогу под насловом „Погледајмо се у огледало – ипак је до нас“ говори о нашој деци, о нама као родитељима који смо у неку руку подбацили када је васпитање у питању:
Да живимо у доба ерозије свих вредности – познато је.

Да ће то довести до далекосежних последица, могло се наслутити.

Да ће се то догодити овако брзо – трудили смо се да не схватимо.

И успели смо.

Сада смо изненађени и неснађени.

Невоља не куца на тамо нечија врата, већ може покуцати и на наша.

Сасвим је реална могућност.

Мој град се пробудио када је, након узимања екстазија на приватној журки, умрла петнаестогодишња девојчица. Тражимо озбиљнији рад тужилаштва и полиције, појачану едукацију деце и родитеља. Одржане су две протестне шетње, реаговале су општинске власти, слажу се са грађанима, све ће учинити, ево и радно тело су формирали, бла-бла-бла. Мислим, поздрављам што нису игнорисали акцију грађана, али старо је правило да кад год немаш намеру да се нечим озбиљно бавиш, оснуј радно тело и реци да баш радиш на отклањању проблема. Приметно је повећано присуство полиције, биле су неке рације по локалима, јер као што сви знамо – дилер дође пун наркотика у кафић, па иде од стола до стола. Није него!

За то време, деца и даље пролазе поред киоска, а у њему са насловних страна срамних изговора за дневне новине, уредно поређани извештаји о здравственом стању певача после саобраћајне несреће коју је сам направио, пун дроге и алкохола, са одузетом возачком дозволом и огромним прекорачењем брзине. Идол младих. Кажу – баш лепо пева и скроз је кул. О РЕМ-у који шени пред Митровићем и Марићем – а који шене пред Вучићем – сулудо је више и трошити речи. Шарић ослобођен свих оптужби јер је био безобразан и није хтео пред суд да се довезе пуним шлепером кокаина. Закони благи, поштенима у полицији је више мука од обустављених хапшења или експресног ослобађања ухапшених, правосуђе не вреди ни пишљива боба! Талови, страхови, корупција, претње, талови, страхови – и све у круг.
Организују се по школама та предавања о штетности дроге и о болестима зависности, није да није. Тренутно имам 180 ђака, и тешко да би неко од њих на питање да ли је дрога штетна, рекао да није. На та предавања одлазе потпуно незаинтересовано, јер им неко већ по десети пут објашњава шта се мота и пуши, шта шмрче, шта убризгава у вену, како се после чега осећаш и колико брзо од чега можеш да страдаш. Нема иновативних приступа. Само на папиру остане евиденција да су предавања одржана. Резултата нема. У ствари, има их и толико су поражавајући да чак и овај летаргични народ почиње да схвата да од државе и њихових институција нема много вајде.

Они нам неће заштитити децу.

А ко ће?

Кога деца имају откад је света и века?

Породицу.

Родитеље.

Десет празних места, па да преговарамо.

Е, тек ту почињу муке.

Родитељи аналогни, деца дигитална.

Мислим да одавно није било овако тешког периода за родитељство, а сигурна сам да никада родитељи нису имали оволико непознаница. Никада се детињство родитеља (као јединог искуственог знања о одрастању које родитељ може имати) није оволико разликовало од детињства деце.
Наравно да данашњи родитељи воле своју децу колико и сви пре њих, да им желе све најбоље, да су им намере неупитне, пожртвованост и труд велики, али нешто и даље не штима. Неки ће се позвати на модерне законе који родитељима одузимају ауторитет, али сам сигурна да ни сами неће баш потпуно веровати у то. Забрањено је тући дете. Јесте. И тиме је одузет ауторитет? Стварно? Дете родитеља поштује и слуша због батина? Неће бити. Батине су израз немоћи родитеља и показатељ броја пропуштених прилика да са дететом ради и да га васпитава. Ово ниједан родитељ не жели да чује. С овим се тешко мири, али то не умањује истинитост тврдње.

Дете се васпитава од узраста бебе, од уоброчавања и реакције на безразложан плач, од “овај мој ништа неће да једе осим помфрита”, од бацања по поду, бацања играчака, ломљења играчака у бесу, размаженог хистерисања у продавници, ударања и уједања родитеља, баке, деке, скидања капе с главе на минус десет – и све то до трећег-четвртог рођендана, јер после је касно. Васпитава се кад му се са четири године не дозволи да остави играчке разбацане по поду, кад му се са пет година да крпа у руке да кобајаги брише прашину, кад му се да тесто да меси са мајком, штипаљке да их ставља на сушилицу чим је довољно високо, нешто што се не разбија лако да обрише после прања судова…

Дефинитивно се не васпитава кад му увалите телефон са годину дана (чак и мање!) да гледа Пепа Прасе и да буде мирно. Тиме себи купујете мир, а дете запостављате. Ни ово не желите да чујете, знам.

Данашњи родитељ се више уплаши кад дете каже да му је досадно, него кад има температуру од 40 степени. Потрчи да му скине звезде с неба да се дете случајно не би досађивало, а не зна да нема креативности без “досадно ми је”, нема сналажљивости, нема идеја, решавања проблема, самосталности… И ту улети универзални терминатор дечје досаде – мобилни телефон или таблет. Дете мирно ко бубица, фрејмови лете, пиксели луде, око види више него што мозак може да обради. Од свега тога, родитељ само види да детету више није досадно, па ни родитељу не досађује. Блажена идила. За коју годину, родитељ ће се претворити у такси-службу, развозећи дете на тренинге, пробе, школице овог и оног, и биће поносан на себе јер је мртав уморан ипак успео свуда да га одвезе на време, јер ради и додатни посао да би успео да му плати све активности и покупује све реквизите.
Није родитељ крив, а богме ту није ни закон крив.

Нико није родитељу рекао да више вреди да сат времена проведе с дететом у неком шумарку и пусти га да се вере по дрвећу, виси с гране, скаче и преврће се, или да сат времена проведе разговарајући с дететом, одговарајући на његова питања, стрпљиво му објашњавајући шта је добро, а шта не, зашто ово може, а оно не може. Знам, родитељ је уморан. Али, и даље је родитељ. Од тог детета нико други не може да направи човека. Ко је уморнији од мајке бебе која не спава месецима, не уме две мисли у глави да састави од умора, па ипак и сутра и нахрани, и пресвлачи, и окупа, и успављује. То иде у рок службе. Ако сте дете створили, родитељ му морате бити и кад сте уморни, нервозни, нерасположени. Не можете дете искључити на дугме. Или можете? На дугме на телефону и таблету.

За мајке које ћерке шаљу у вртић са намазаним ноктима и розе кармином, треба смислити посебан круг пакла, као и за оне које ћеркама од 15 година дају паре за соларијум, изливање ноктију и свилене трепавице. За очеве који балавцу од 18 година купе бесна кола, треба смислити озбиљну казну.

Зашто?

Зато што такви ваши поступци директно повећавају шансу да вам се ћерка на Инстаграму сутра пући полугола, избачене задњице и груди, док јој је једини смисао живота да добије што више пратилаца, што више коментара, што више “прелепотице, најлепша си”. А ви за то време проверавате њен налог на фејсбуку, и баш сте задовољни што нема ни двеста пријатеља, а све нека добра деца њеног узраста, и баш се добро осећате што сте у могућности да је мало контролишете и видите да је баш фина, ништа не објављује. Идите на Инстаграм! Деца су вам тамо, а профил на Фејсбуку им је због вас. За то време, синови ће се сликати са нечијим пиштољима, поред флаша скупог вискија, наслоњени на туђе скупе аутомобиле, и биће главни, и биће моћни, и сви ће видети да су опасни момци – а ви о томе нећете имати појма.

Дилери ће имати.

Приметиће да вам деца имају пара, да воле да се на такве површне и погрешне начине доказују у друштву, да им је најважнија виртуелна популарност, и знаће из искуства да ће се таква деца лакше одлучити на нове начине доказивања, да ће тешко у друштву рећи НЕ јер не могу да поднесу неприхватање, јер неприхватање води у непопуларност, а из тога може да се изроди подсмех на друштвеним мрежама, што је многима данас једина ноћна мора. Нарочито ако су тако “мукотрпним” радом стигли до великог броја пратилаца.

И онда стижемо до још једне новине.

Када сте ви одрастали, наркоман би прво узео џоинт. Неко би на томе остао, а вероватно знате неке који “дувају” већ 20-30 година, и даље живи, можда мало успорени, замагљени, али ено их – многи имају и посао и породице. Неки би временом прелазили на хероин, па би се лагано распадали годинама, и на крају страдали од превелике дозе, неодговарајућег квалитета дроге, или неких секундарних здравствених проблема узрокованих дрогом. И знате да се то не дешава одједном, да се на њима увек примећивало да су наркомани, да се процес одвијао споро, да је можда и било простора да се реагује.

Данас ће дете у граду, у кафићима, на журкама, концертима узети једну једину таблету синтетичке дроге, и завртеће се рулет. Неко ће преживети, а неко ће умрети од те једне једине таблете. Нема предозирања, нема историје дрогирања. Има само непознатог састава синтетичке дроге и непредвидивих реакција организма. Јер се дете смртно плаши неприхватања, и не сме да каже НЕ. Јер је навикло читавог живота на прихватање, одобравање, аплауз са сваки, па и најмањи труд и успех, на испуњавање свих жеља и то одмах, на неодговорност, несамосталност. То је дете читавог живота било презаштићено, штићено од досаде, од “не може”, од “видећемо, можда следећег месеца”, од “још ти није време за то”, од “намести кревет, сложи своје ствари, среди собу”. То је дете одрастало не знајући шта значи чекати на испуњење жеље, не знајући за неостварену жељу. Све је морало одмах и онако како оно хоће, јер ви сте добар и пожртвован родитељ и спремни сте да за своје дете скидате звезде с неба.
Ако сте се сада увредили, није проблем.

Мени не смета.

Али, тргните се људи, док не буде прекасно.

Учите децу кућним обавезама од малих ногу, постављајте правила, будите доследни и истрајни у томе, немојте да правило зависи од вашег расположења, навикните дете да чека на испуњење неке нормалне жеље, научите га да га волите и када му кажете “не може”, осамостаљујте га, немојте га штитити од неуспеха, не плашите се његове досаде, не бежите од његових питања, не сеците вене над његовим сузама, кажњавајте нежељено понашање, показујте примером, а не само речима, не шаљите га у школу са ненормалним џепарцем, не купујте му паметне телефоне пре бар дванаесте године, код куће му ограничите време које проводи за рачунаром, пратите шта на њему ради, ограничите приступ сајтовима и апликацијама које не желите да користи, пустите га да се нечега плаши, да буде тужно понекад, да буде незадовољно неким вашим одлукама.

И то све ако вам је дете мало.

Ако је већ тинејџер, упознајте га са свим случајевима страдања од дроге, пребрзе вожње, колико год да су стравични.

А ако већ немате ауторитет код свог тинејџера, нек вам је бог у помоћи. Бојим се да је прекасно и надам се да ће га срећа пратитити у животу.

Извор: Кутак нет