Човек из подземља Фјодора Достојевског

Целокупно дело овог великог писца иде путем психологије много пре појаве ове науке. Сва дела је посветио проучавању људске душе, патње, борбе са самим собом, са мрачним деловима у себи и ван себе. Како је и сам много пропатио у животу, на сваком могућем плану, своје ликове је креирао баш по том калупу. Човек је само човек, шопенхауеровски мрачан, несрећан. Ликови које је креирао у својим делима, махом су шизофрена створења која борбу са собом неретко изгубе. Хришћански мотив се провлачи у његовим делима, па мука кроз коју његови јунаци пролазе може довести до коначног мира и опроштаја. Међутим, у делима Достојевског, то спасење са неба не пружа увек утеху. Чак више оставља горак укус у устима.

Емил Фила: Читач Достојевског

„Записи из подземља“ је један од првих романа које је написао по повратку из изгнанства. Достојевски у овом делу приказује једног човека, представника свог времена, како и сам писац каже: „То је један од представника поколења које још живи“. Конципирано је као мемоари човека из подземља његове душе. А такав један човек који се јавља из подземља, дефинитивно је продукт друштва. Болесно друштво, са многим аномалијама, ствара идеалне услове за развој таквог човека. А какав је то човек? То је човек који је болестан, психички, физички. То је човек који је протраћио свој живот, који никада није могао постати нешто. Он је продукт једног несрећног, неморалног доба. Није могао бити ни зао ни добар. Он није могао постати ништа. Па чак ни инсект. Он је једно бескорисно створење које у овом свету вегетира. Нема ниједну особину која би га на било који начин окарактерисала. Он је безбојан, безличан, он се руга свему што је „лепо и узвишено“. Он чини гадости, због којих се у почетку једио, али на крају, од силног једа, гадост му је пружала огромну насладу. У њему не постоји ниједно осећање које ће да изгура до краја. Јер он у томе не види никакав смисао. Борио се он против жабокречине у којој се заглибио, против таквог стања свести, борио се у својој маленој души, трудио се да победи тај осећај бескорисности. Јер он овде није водио борбу само против себе. На почетку је водио борбу против околине, против климе која је владала у друштву око њега. На крају је околина победила, и он је само утонуо у колотечину, прихватио обрасце понашања и предао се мору бескорисних душа. Бескорисних сами себи.

„Као да је то било моје нормално стање, а не болест или недостатак, тако да сам, напослетку, изгубио вољу да се борим против тога. Свршило се тиме што сам почео да верујем (а можда сам заиста и поверовао) да то и јесте моје нормално стање. А колико сам у почетку мука препатио у тој борби! Нисам веровао да се то и другима дешава, и зато сам то целог живота скривао у себи као тајну.”

Такав неснађен човек, који живи онако како му је наметнуто, сигурно је болестан. Па какав би другачије могао да буде? Болесно друштво, штити само себе. Освешћени се одбацију као гамад, непожељни. А онда се и они сами претворе у ту исту гамад да не би били одбачени од већине. Ко је човек без друштва? Као друштвено биће, мора да се уклопи у одређен наметнути систем вредности. А када његова природа налаже другачије, он постаје болестан, прво психички, па и физички. Онда му више нема спаса. Онда бежи у своје подземље, у коме се у почетку гади сам себе, да би на крају прихватио своје стање и уживао у њему. Мазохистички, болесно иде до крајњих граница гадости. Проширује поље своје непристојности и неморалности. А на крају, када му и сам живот постане мрзак, он прижељкује своју смрт јер је, у принципу, људски живот за њега безвредан. Један човек, представник свог времена, осликава генерације, прошле и будуће. У овом делу човек је огољен до кости, до сржи свог бића. А срж сваког човека јесте његова душа. Онај двадесет један грам, колико тежи. Тако мало чини толико много. Када човек изгуби своју душу, шта од њега остане? Остаје подземље, мрак.  А Достојевски нам је, у наслеђе, оставио записе једног таквпг човека. Путовање кроз мрачне пределе једне душе. Апсолутно невероватно искуство.

Какав је то сјајан писац! Ретки су такви мајстори манипулације и познаваоци људске психе који успеју да увуку читаоце у сваки део своје приче. Болест ума и душе су његова специјалност, а то је оно што чини атмосферу у његовим делима. Толико је јака та психичка напетост, скоро је опипљива и безмало се преноси на читаоце. Када читате Достојевског, ви сте болесни, и то је једино сигурно. Свесни тога били или не.

Извор: Џабалебан