Житије преподобног старца Севастијана (Фомина), исповедника Карагандинског

Блажени старац схиархимандрит Севастијан (Стефан Васиљевич Фомин) рођен је 28. октобра/10. новембра 1884. године у селу Космодемјановско у Орловској губернији, у сиромашној сељачкој породици. Отац му се звао Василије, а мајка Марта. Имали су тројицу синова. Најстарији је био Иларион, рођен 1872. године, средњи – Роман, рођен 1877. године и најмлађи је на крштењу добио име Стефан у част преподобног Стефана Саваита, писца канона, на чији спомен је рођен.

Родитељи су 1888. године водили децу у Оптину пустињу код старца Амвросија. Стефан је тада имао 4 године, али је добро запамтио ову посету и нежне очи благодатног старца.

Потоњи отац Севастијан је остао сироче без оца с 4 године, а без мајке с 5 година. Најстарији брат Иларион је у то време имао 17 година. Да би одржао газдинство и учврстио породицу Иларион се оженио годину дана после смрти родитеља.

Стефан је био везан за средњег брата Романа због његове нежне душе и меког срца. Међутим, Роман је изабрао пут монашког живота и 1892. године је умолио Илариона да га одвезе у Оптину пустињу где је био примљен као искушеник у скит светог Јована Претече.

Стефан је добро учио, завршио је парохијску школу од три разреда. Парохијски свештеник му је давао књиге на читање. Стефан је од рођења био слабог здравља и мало је радио на пољским радовима, више је чувао стоку на пашњацима као чобанин.

За Стефана је била радосна утеха да у зимско време, кад нема сеоских послова, посећује средњег брата у Оптиној. Ове посете су имале великог духовног утицаја на Стефана и кад је стасао почео је да моли Илариона да га пусти да иде у Оптину пустињу. Међутим, брат га није пуштао желећи да му Стефан помаже у вођењу газдинства.

Средњи брат Роман Фомин је 1908. године у Скиту Оптине пустиње због болести у келији примио монашки постриг с именом Рафаил, а 16. децембра 1908. године га је отац настојатељ Ксенофонт у храму у част преподобне Марије Египатске обукао у мантију.

До тада је ојачала млада породица најстаријег брата и Стефан је утврдивши се у својој жељи за монашким животом, допутовао код о.Рафаила у скит Оптине пустиње, где је 3. јануара 1909. године био примљен као келејник старца Јосифа.[1]

Боравећи се уз старца Стефан је у њему стекао великог духовног наставника. Касније се често сећао овог времена: «Живели смо (још један келејник) са старцем као с рођеним оцем. Заједно с њим смо се молили, заједно смо јели, заједно смо читали или слушали његове поуке.»

Старац Јосиф је већ био на заласку својих година и снага га је приметно напуштала. У априлу 1911. године старца је задесила предсмртна болест и његова душа се 9. маја тихо одвојила од многострадалног тела.

Велика је била Стефанова туга због старчеве смрти. Али, Господ га није оставио без утехе. У келију о.Јосифа је прешао старац Нектарије. Стефан је остао уз њега као келејник и прешао је под његово руководство као старца.

Стефан је 1912. године примио постриг у расофор.

Старац Нектарије је имао двојицу келејника. Старији келејник је био о.Стефан, њега су звали «лето» због милосрђа и самилости, а млађи о.Петар (Швирјов), њега су звали «зима», био је грубљи и строжи. Кад је народ у кућици због дугог чекања старца почињао да губи наду и да ропће о. Нектарије је ради утехе слао о.Стефана. А кад су људи чекајући дизали буку, излазио је о.Петар и са строгошћу је смиривао и утишавао народ.

А понекад се дешавало и следеће: обично је старац о. Нектарије из келије излазио касно, у 2-3 сата поподне. Народ је свако мало слао о.Стефана да каже старцу да га чекају, да многи треба да иду кући. О.Стефан је ишао у келију код старца који је одмах говорио: «Ево, спремам се, облачим се, идем,» – али није излазио. А кад изађе, у присуству свих се обраћа о.Стефану: «Што ми до сада ниједном ниси рекао да ме нестрпљиво чека толико народа?» А о.Стефан моли за опроштај и клања му се до земље. Међутим, понекад је старац говорио посетиоцима: «За то питајте мог келејника, о.Стефана, он ће вас боље посаветовати, прозорљив је.»

На Велику суботу, 13. априла 1913. године у болници се од туберкулозе плућа упокојио о.Рафаил који је дан пре смрти примио постриг у схиму.

Постриг у мантију с именом Севастијан (у част мученика Севастијана – спомен 18/31. децембра) о.Стефан је примио 1917. године. Протутњала је револуција. Пало је вековно здање руске државе. Почело је време прогона Христове Цркве. 10/23. јануара 1918. године Оптина пустиња је затворена по декрету СНК, али је манастир и даље постојао под обличјем пољопривредне задруге. На територији манастира организован је музеј «Оптина пустиња». Скит више није постојао, али је старац Нектарије остао да живи са својим келејницима у кућици стараца и изнемогао од бремена тешкоћа, и даље је примао народ.

Крајем пете недеље Великог поста 1923. године у манастиру је почела да ради комисија за ликвидацију. Црквене службе су прекинуте. Монаси су се постепено исељавали. У ово време је о. Севастијан рукоположен за јерођакона.

У марту 1923. године ухапшен је и прогнан ван граница губерније старац Нектарије. Старац је у прво време живео у селу Плохину (на 45 врста од Козељска), затим се преселио у село Холмишчи у Брјанској губернији (на 50 врста од Козељска). Након што је старац ухапшен о. Севастијан је живео у Козељску заједно с оптинском братијом и често је посећивао старца у његовом прогонству.

Епископ града Калуге је 1927. године рукоположио о.Севастијана за јеромонаха.

29. априла 1928. године упокојио се старац Нектарије. Испуњавајући благослов старца да после његове смрти иде у парохију да служи о.Севастијан је прво отпутовао у Козељск, онда у Калугу, а затим је на позив настојатеља цркве светог Илије у Козлову и намесника протојереја Владимира Андрејевича Нечајева дошао у Козлов и архиепископ Тамбовски и Козловски Васијан (Пјатницки) га је поставио у цркву светог Илије. О.Севастијан је ту служио од 1928. до 1933. године све до хапшења. У Козлову је водио активну борбу с обновљенцима. Одржавао је везу с братијом Оптине пустиње у расејању. У Козлову су око о. Севастијана почеле да се окупљају сестре по духу. Прве су допутовале расофорне монахиње разореног Шамординског манастира Агрипина, Февронија и Варвара, које су с оцем остале заувек, биле су поред њега у годинама заточеништва у Карлагу и у Караганди су живеле до саме смрти.

У то време су у Козлову живели и други монаси и монахиње из разорених манастира, као и мирјани који су раније посећивали Оптину пустињу. И срца оних који су искрено тражили спасење невидљива сила је вукла ка о. Севастијану. То није могло да не привуче пажњу локалних власти.

О. Севастијан је 25. фебруара 1933. године заједно с монахињама Варваром, Агрипином и Февронијом ухапшен и послат у Тамбовско ОДПУ ради спровођења истраге. На испитивањима су иследници питали за контакте о. Севастијана с људима с којима је био јединственог духа, као и за његов однос према совјетској власти. На то је баћушка дао директан одговор: «На све мере совјетске власти гледам као на гнев Божји и ова власт је казна за људе. Овакве погледе сам изражавао међу људима који су ми блиски, као и међу осталим грађанима с којима сам имао прилике да говорим на ову тему. Притом сам говорио да се треба молити Богу, а такође живети у љубави, само тада ћемо се од тога избавити. Нисам задовољан совјетском влашћу због затварања цркава и манастира, јер се тако уништава православна вера.»

2. јуна 1933. године на седници Тројке ПП ОДПУ за НЧО је на вансудском рочишту је донета одлука: «Фомина Степана Васиљевича, оптуженог по чл. 58-10 КЗ треба послати у поправни логор на издржавање казне од 7 година, рачунајући рок од 25.2.1933.г.» [2]

Много касније отац је говорио о свом боравку у Тамбовском ОДПУ: «Имао сам следеће искушење: кад су ме приморавали да се одрекнем православне вере оставили су ме само у раси читаве ноћи на мразу под стражом. Стража се мењала свака два сата, а ја сам стално стајао на истом месту. Међутим, Мати Божија је спустила на мене такву «колибицу» да ми је у њој било топло. А ујутру су ме одвели на испитивање и рекли: «Пошто се ниси одрекао Христа иди у затвор.» И осудили су ме на 7 година.»

О. Севастијан је био послат у Тамбовску област на сечу шуме. Духовна деца су сазнала где се налази место на којем је крчена шума и без обзира на велику удаљеност налазила су могућност да му нешто пошаљу, да га утеше и помогну ко је како могао. Годину дана касније о. Севастијан је послат у Карагандински логор, у насеље Долинка, у које је стигао 26. маја 1934. године.

Караганда је у то време представљала мрежу раштрканих насеља које су почетком века основали досељеници из Русије. А унаоколо се на стотине километара пружала бескрајна степа, спаљена од врелог сунца лети, а зими с мећавама које су беснеле, с ветровима који су продирали у све живо и снегом који је могао да замете старе куће од блата и сламе до самих кровова.

Почетком 30-их година су ради освајања ораница у централном Казахстану и развоја Карагандинског басена угља у околину Караганде почели да довозе «раскулачене» сељачке породице које су се називале «специјалним исељеницима». Као обитавалишта су им служиле јаме у степи покривене било чиме, само да у њима могу да се сакрију од ветра, кише и снега. Ова обитавалиша су специјални исељеници сами копали за себе. Постепено су почели да граде бараке од блата и сламе које су биле влажне и нису се грејале. Несанитарни услови, недостатак хлеба и воде, хладноћа, шкрофуле и тифус који је беснео у периоду 1931-1933. године представљали су узрок масовног умирања људи.

Осим насеља специјалних исељеника Казахстанску степу је почела да покрива мрежа оделења филијале ГУЛАГА основане 1931. године – Карлага, у који су заједно с људима из света криминала на издржавање казне дошле жртве политичких репресија. Престоница Карлага је био насеље Долинка (на 33 км од Караганде), капија на коју су долазили затворници – станица Карабас, а братска гробница хиљада људи, његових сужања, постала је непрегледна степа централног Казахстана.

Што се тиче боравка у логору отац се сећао да је био тучен, мучен, од њега се захтевало само једно: одреци се Бога. Рекао је: «Никад.» Онда су га послали у бараку код криминалаца. «Тамо ће те,» рекли су, «брзо преваспитати.» Може се замислити шта су криминалци радили слабом свештенику у годинама.

Због слабог здравља старац је стављен да ради на сечењу хлеба, а затим као стражар у магацинима у логорској зони. У току последњих година заточеништва о .Севастијан је био ослобођен од конвоја и живео је у спремишту у трећем оделењу логора који се налазио у близини Долинке.

На биковима је доносио воду за становнике ЦПО. Дешавало се да зими донесе воду, приђе бику и греје на њему смрзнуте руке. Неко изнесе и поклони му рукавице. А следећег дана долази без рукавица (некоме је поклонио или му је неко узео) и поново греје руке о бика. Одећа му је била стара, у дроњцима. Кад се отац ноћу смрзавао, пео се на јасле код стоке и грејао се топлотом животиња. Становници ЦПО су му давали намирнице – пироге, сланину. Јео је оно што је могао, а сланину је носио затвореницима у оделењу. «Био сам у заточеништву, – сећао се отац, – а пост сам држао. Ако ми дају неки чорбуљак с парченцетом меса нисам то јео, мењао сам за парче хлеба.»

Сестре Варвара и Февронија које су биле ухапшене заједно с оцем нису послате на робију. Сестра Агрипина је послата на Далеки исток где је годину дана касније ослобођена. Написала је оцу да намерава да путује у завичај, а он јој је дао благослов да одмах допутује у Караганду. Допутовала је 1936. године, добила је виђање с о. Севастијаном и он јој је предложио да купи кућу код Велике Михајловке, ближе Карлагу, да станује у њој и да долази код њега сваке недеље ауто-стопом.

Две године касније у Караганду су допутовале сестре Февронија и Варвара и купиле су кућицу у Нижњој улици – стари амбар с улегнутим плафоном. Сестре су се упознале с верујућима и почеле су помало да се окупљају с њима на заједничку молитву. Кад су сазнали да се у Долинки налази о.Севастијан верници су почели да му помажу. Недељом су сестре долазиле код баћушке у оделење. Осим намирница и чистог веша доносиле су Свете Дарове, наруквице и епитрахиљ. Сви заједно су излазили у шумицу, отац се сам причешћивао и сестре је исповедао и причешћивао. Затвореници и руководиоци логора су заволели оца. Злобу и непријатељство су побеђивали љубав и вера које је имао у свом срцу. Многе у логору је привео вери у Бога и не просто вери, већ правој вери. И кад је о. Севастијан ослобођен у затвору је имао духовну децу која су по завршетку робије ишла код њега у Михајловку. А много година касније, кад је у Михајловки отворена црква, становници Долинског оделења ЦПО су отишли тамо и у старцу-свештенику благог лика су препознали свог водоношу.

Затворска казна се ближила крају. О.Севастијан је био ослобођен из логора 29. априла 1939. године уочи Спасовдана. Дошао је код својих послушница у мајушну кућу у Великој Михајловки. Сестре су радиле, отац је водио домаћинство. Заједно су се молили, баћушка је тајно служио Литургију и свакодневно је читао дневни круг богослужења.

Пред рат је ишао у Тамбовску област. Духовна чеда старца, која су дуго година чекала да се врати из логора надала су се да ће остати с њима у Русији. Међутим, отац који није тражио да се испуни његова воља, већ се препуштао вољи Божијој, након што је недељу дана провео у селу Сухотинка поново се вратио у Караганду, у унај удео који му је био одређен по Божанском промислу.

Становништво Караганде су ових година чинили исти они специјални исељеници који су са забелешком «заувек» морали да раде у рудницима угља, као и они који су били ослобођени с потврдом «вечно прогонство у Караганду», бивши сужњи Карлага. Преко две трећине становника града није имало личну карту. Прогнаници су живели у мрачним спремиштима, земуницама и шупама и сваких 10 дана су морали да се јаве у управникову канцеларију.

Караганда је била гладан град, ситуација с хлебом је била изузетно лоша у ратним и послератним годинама. О.Севастијан је сам ишао у продавницу да добије хлеб на бонове. Облачио се као обичан старчић, носио је врло скромно сиво одело. И ишао је, заузимао ред. Долазио је на ред, неко би га одгурнуо, он би поново стао на крај реда и тако је било више пута. Људи су то приметили и видећи његову незлобивост и кротост почели су да пуштају оца преко реда и да му дају хлеб.

У Западној улици су 1944. године купили већу кућу. О.Севастијан је ишао по кући, све је разгледао домаћински и говорио је шта и како треба променити. «Па зашто, оче, – негодовале су сестре, – нећемо довека бити у Казахстану! Ево, завршиће се рат и отићи ћемо с вама у домовину.» «Не, сестре, – рекао је баћушка, – живећемо овде. Овде је сав живот другачији и људи су другачији. Овде су људи душевни, свесни, искусили су муке. Тако да ћемо, драге моје, овде живети. Овде ћемо донети више користи, овде је наш други завичај, јер за десет година смо се већ и навикли.»

У новој кући у Западној улици је направљена мала домаћа црква у којој је о.Севастијан тајно служио Свету Литургију.

А једном, кад је о.Севастијан ишао с монахињама на гробље иза насеља Тихоновка где су се на средини гробља налазиле заједничке гробнице, у које се дневно смештало до двеста покојника специјалних исељеника који су умирали од глади и болести и кад су закопавани без погребења, без хумки, без крстова и кад је све то видео и свега се наслушао старац је рекао: «Овде даноноћно, на овим заједничким гробовима мученика, горе свеће од земље до неба.» И старац је био молитвеник за све њих.

Време је пролазило. Кад су житељи Михајловке сазнали за баћушку почели су да га позивају у своје куће. Вршење треба није било дозвољено, али о.Севастијан никога није одбијао. Народ у Караганди је био веран – нису га одавали.

Не само у Михајловки, и у другим рејонима су људи заволели баћушку, поверовали су у снагу његове молитве. Из свих крајева у Караганду су почела да долазе духовна деца старца – монаси и мирјани, који су тражили духовно руководство. Долазили су из европског дела Русије, из Украјине, из Сибира, из далеких крајева Северне и Средње Азије. А он је све примао с љубављу и помагао им је да се снађу на новом месту.

А Караганда је расла и градила се, обухватајући стара исељеничка насеља, подељена деоницама степе, коповима и рудницима, и насеља специјалних исељеника 30-их година, насеља Немаца који су у Караганду исељени из Поволжја у ратним годинама. Прво је подигнут Копај-град, затим насеља 1. и 2. рудника, онда је око великих копова обновљен Стари град и већ после рата је почео да се гради са свим полетом обласног центра Нови град. Испоставило се да је Михајловка најближи рејон, који се налази уз сам Нови град. А црква у Караганди је била само једна – у 2. руднику.

У новембру 1946. године су по благослову старца православни становници Велике Михајловке одговарајућим локалним органима власти поднели молбу за регистрацију верске заједнице. Пошто на лицу места нису добили позитиван одговор, верници су више пута упућивали молбу у Алма-Ату, ишли су у Москву покушавајући то да издејствују. На крају је 1951. године Михајловски молитвени дом у којем су се неко време ипак обављале требе, био коначно затворен. И тек је 1953. године добијена дозвола за то да се у Великомихајловском молитвеном дому могу обављати црквене тајне и обреди – крштења, опела, венчања и исповести. Сад је оцу могао да се обраћа много већи број људи.

Великомихајловској парохији, осим Новог града, припадали су рејони Млинског комбината, Фјодоровског копа, Михајловске железничке станице, рејони Сарања, Дубовке, 10 циглана, рејон Новостројке, рејони пет карагандинских копова угља, неколико шахти и други (укупно око 20 места). А баћушка је био сам, помагале су му само монахиње. Али што је главно, отац је Литургију могао да служи само тајно, у приватним становима верујућих. И после напорног радног дана, после келејне молитве, баћушка је у 3 сата по поноћи ишао улицама Караганде у раније договорену кућу у којој су се по једно, по двоје, окупљали православци. На велике празнике свеноћно бденије је служено од један сат после поноћи, после кратке паузе је служена Света Литургија. Служба се завршавала пре свитања и исто тако, по једно, по двоје, људи су се разилазили по кућама.

А залагања за отварање храма су се наставила. Поново и поново је у Москву путовао човек одан баћушки – Александар Павлович Кривоносов. И напокон је 1955. године донео документ који је успео да добије о регистрацији верске заједнице у Великој Михајловки.

Почели су радови на реконструкцији и променама стамбене куће у здање храма. Свиме је руководио о.Севастијан. Скинути су преградни зидови, продубљен је под, на крову је направљена плава купола-луковица. И 1955. године на Спасовдан освећена је црква у част Рођења Пресвете Богородице. О.Севастијан је био настојатељ ове цркве 11 година – од 1955. до 1966. године, односно до дана свог упокојења.

22. децембра 1957. године, на дан празника иконе Мајке Божије «Неочекивана радост» архиепископ Петропавловски и Кустанајски Јосиф (Чернов) је унапредио оца у звање архимандрита и наградио Патријарашком повељом «За усрдно служење Светој Цркви».

Уочи свог имендана о.Севастијан је 1964. године награђен архијерејским жезлом, наградом без преседана.

Уочи свог блаженог упокојења отац је примио постриг у схиму.

Неуморно подвижничко служење Православној Цркви од искушеника у скиту Ваведењске Оптине пустиње до настојатељства и посвећења у звање архимандрита о.Севастијан је испуњавао 57 година – од 1909. до 1966. године.

Отац се придржавао беспрекорног испуњавања црквеног Устава, не дозвољавајући на богослужењу пропусте или скраћивања. За њега су црквене службе биле саставни део његовог унутрашњег живота. Баћушка је посебан свештени страх осећао према празницима Вазнесења Господњег и Свете Тројице, којима се завршава дело Христа Спаситеља, као венцем свих Христових Тајни. У беседама је његов омиљени лик био Јован Богослов, чији је спомен вршио посебно свечано и са свештеним страхом. Често је туговао због тога што његова паства недовољно поштује овог апостола Љубави и говорио је: «Ево, данас је спомен на пренос моштију светитеља Николаја – и црква је била пуна народа. А јуче је био празник светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова и црква је била полупразна. Како не схватате ко је већи кога треба више поштовати? Који празник је већи?» Исто тако је посебно поштовао свих седам дана спомена на Претечу и Крститеља Господњег Јована и спомен на свете бесребрениек Козму и Дамјана (1/14. јул) – покровитеље краја у којем је баћушка рођен.

Стална брига о.Севастијана била је да у људске душе усади дубоки мир. Свој живот и живот своје пастве трудио се да приближи манастирском животу. Веома се жалостио ако неко није слушао и није испуњавао његов савет – то је увек било на штету и често на несрећу човека. Жалостио се до туге. Изгрди, окрене се и не благослови. А ако види сузе или да се човек покајао и да је на крају крајева послушао његов савет, много се обрадује, пожали га и после извесног времена сам га нечим обрадује. Једном је рекао некој девојци: «Ниси ме послушала, зашто си сад дошла, плачеш и молиш? Зашто? Па ја… – застао је, – не грешим увек.» Такво је било његово смирење. Баћушка је чак и плакао због непослушања духовне деце. Такође је често плакао примајући исповест.

Очева љубав је била нежна и брижна. Понекад се љутио, али ретко. Није жалио време на разговор с човеком. Живот очеве верне деце је био пример реда. Други су их звали «баћушкини», говорили су да је добра половина Михајловке као тајни манастир.

Отац је био слабог здравља. Посебно је патио због сужења црева. Сви су знали да за време јела не смеју да га узнемиравају и одвлаче му пажњу разговорима. Одмах би почињао да кашље, што се понекад завршавало повраћањем. Ова болест је била последица нервних потреса којих је старац много претрпео у свом дугом животу. Увек је био напет. Док црква још није била регистрована и док је о.Севастијан тајно, с најближима служио Литургију, стално је осећао страх. Говорио је: «Ето вам – оче, служи! А знате ли како се ја осећам?» Јер, кршио је закон, у свако доба су могли да дођу и да похапсе све. И касније, кад се у цркви служило отворено, баћушкин страх је попустио. Једном је неко од духовне деце рекао оцу: «Плашим се тог и тог човека.» А он се осмехнуо и рекао: «Да? А ја га се не бојим. Никога се не бојим. Али се бојим да ће затворити цркву. Тога се бојим. За себе се не плашим, плашим се за вас. Ја знам шта ми је чинити, али не знам шта ћете ви да радите.»

Кад је баћушка био у снази после сваке Литургије је служио молебан. Певао је хор, читала су се два акатиста. А кад је ослабио читало се пола акатиста. На крају молебана баћушка је давао да се целива крст и обавезно је држао беседу. На молебанима је остајала цела црква. У цркви је било мого омладине. Само за певницом је партије дисканта стајало и певало до 17 девојчица. Хор је био женски, као манастирски, певало се оптинским напевом и сам баћушка је понекад излазио за певницу и певао.

По манастирском обичају о.Севастијан је посебно волео да служи службе за покој душе и свакодневно је сам служио парастосе. Говорио је да више воли да врши опело за жене и да их помиње зато што оне имају много мање грехова. Видео је грехове покојника.

Несумњиво, отац је поседовао дар прозрољивости иако овај дар није јавно показивао. Исто тако, о.Севастијан никога није исцељивао и није изгонио демоне отворено и због своје скромности и једноставности увек је говорио: «Па ја никог не исцељујем, ни из кога не изгоним демоне, идите у болницу.» «Ја сам, – говорио је, «нем као риба,» – толико се понижавао. Отац је помагао људима својом тајном молитвом. Био је потпуно лишен дивљења самом себи и задовољства собом. Напротив, често је говорио: «Ја сам неук човек, завршио сам 4 разреда и немам дар речи, немам ни гласа.» Проповеди је чешће читао по књизи, не додајући ништа своје. А кад је седео за столом са својом духовном децом понекад је нешто причао, али мирно, скромно, не истичући себе.

О.Севастијан је био врло деликатан, тактичан, никад никога није понизио, није увредио, није прекинуо, никад није истицао човекове физичке мане. И у његовом присуству никоме није падало на памет да за некога каже да је глув, слеп, хром и друго. Око баћушке је увек постојало поље високог морала и кад би човек доспео у њега није било могуће да учини нешто подло, да говори грубо. Представници локалне власти су више волели да све разговоре воде с другим свештеником – о.Александром Кривоносовом. Очигледно су осећали духовну узвишеност о.Севастијана, она као да их је плашила, уливајући им свештени страх. Једном је овлашћени за послове религије при Обласном извршном комитету почео да тражи од председника црквеног одбора баћушкиног храма да свештенослужитељи престану да иду у град Сарањ и насеље Дубовку, јер припадају другом рејону. Председник црквеног одбора је овај захтев пренео оцу и отац је следећег дана заједно с председником црквеног одбора лично отишао у Обласни извршни комитет. И кад је о.Севастијан почео да говори с овлашћеним, овај је одмах променио тон – почео је да објашњава, па чак и да се извињава баћушки. Отац му се обратио: «Друже овлашћени, дозволите нам да на молбу рудара обављамо требе у Сарању, у Дубовки и у другим насељима. Понекад ме моле да причестим болесну мајку или да опојем покојника.» Овлашћени је благонаклоно одговорио: «Молим вас, о.Севастијане, удовољите им, немојте их одбити.» И шта год да га је баћушка питао, скоро ништа није одбио и председнику црквеног одбора то више никад није помињао.

Отац није имао посебне љубимце, према свима се односио једнако и тиме је још више привлачио људе. Имао је духовну мудрост, велико стрпљење. Кад неко почне да ропће на ближњег он каже: «Ја вас све трпим, а ви једног нећете да потрпите.» Ако се неко не слаже он се секира: «Ја сам настојатељ, а све вас слушам.» Бринуо се за спасење сваког, то је био његов циљ. Молио је: «Живите мирније.» Једном су кренули на требу и заборавили кадионицу. Почели су једни друге да прекоревају. Отац је рекао: «Ја сам крив,» – и сви су заћутали.

Често је одлазио у насеља Дубовка, Сарањ, Фјодоровку и Топар. Крстио је у кући, вршио је опело у кући. На местима која је посећивао сад су настале парохије по његовим молитвама. Посећивао је и насеље Долинка где је издржавао казну. Али, о.Севастијан је посебно волео да посећује Млински комбинат. Говорио је да је у Михајловки за њега «Оптина», а у Млинском комбинату – «Скит». Тамо су се по благослову баћушке досељавали многи верници из различитих крајева Караганде: Мајкудука, Тихоновке, Пришахтинска и Компанејска. У Млинском комбинату су углавном живеле породице, или тачније, остаци породица које су се сачувале после трагедије специјалних исељеника која се догодила 30-их година. Становници Млинског комбината су људи напаћених срца, сломљених судбина, жене удовице, деца сирочад. Свако је имао свој бол, своје душевне ране. Било је људи с тешким карактерима, каприциозних, сумњичавих, агресивних и затворених. Међутим, баћушка је налазио приступ свакој напаћеној души. Тако је међу људима који су окруживали старца било много монаха и монахиња прогнаних у Караганду у годинама прогона или који су касније допутовали код њега из Русије и других република. Међу њима је било изванредних људи, талентованих, подвижника узвишеног духовног живота. У целини, то је била јака хришћанска заједница, степски казахстански «скит» који је у време безбожног комунистичког режима оптински старац успео да организује и да одгаји на светој земљи карагандинских логора.

У Млинском комбинату је са својом најмлађом кћерком и унуком живео његов најстарији брат Иларион који је остао удовац. Пред смрт је примио постриг у расофор и баћушка је сам вршио опело за свог најстаријег брата монаха Илариона.

О.Севастијан није давао благослов својој духовној деци да путују по манастирима. «Овде је, – говорио је, – и Лавра, и Почајев, и Оптина. У цркви се служи – све је ту.» Ако се неко спремао да се сели говорио је: «Немојте никуда нићи, свуда ће бити невоље, свуда је неслога, а Караганду ће само окрзнути.»

Његова Светост Патријарх Алексије је веома желео да види старца Севстијана и да разговара с њим. Благословио је владику Питирима (Нечајева) да довезе оца макар авионом. Али, баћушка је био већ слаб и није пристао: «Не могу да летим авионом,» – одговорио је старац и остао у Караганди.

Тако су у подвигу љубави и сампрегорног служења Богу и ближњима протицале године. Отац је почео приметно да слаби. Од јануара 1966. године његово здравствено стање се веома погоршало, појачале су се хроничне болести. О.Севастијана је много мучило то што му је постало тешко да служи Литургију – често је кашљао за време службе, губио је дах. Лекари су предложили да му ујутру пре службе дају инјекције. Отац је пристао. После инјекције и одмора је могао, иако тешко, да иде у храм и да служи. Али, болест је напредовала и ускоро није могао да дође до цркве чак ни после инјекције. Дечаци ипођакони, баћушкини послушници су направили лаку фотељу од алуминијумских цеви и почели су да носе о.Севастијана у фотељи у цркву. У прво време му је било незгодно, али се касније навикао.

Отац се често сећао смрти, преласка у вечност. Кад би му се људи обраћали с питањем: «Како ћемо живети без вас?» – строго је одговарао: «А ко сам ја? Шта? Бог је био, јесте и биће! Ко има веру у Бога нека живи и на хиљаде километара од мене живеће и спасиће се. А ко нема страха Божијег нека се држи чак и скуте моје расе, неће добити спасење.»

Наступио је Велики пост 1966. године – последњи у животу старца. Прве недеље поста о.Севастијан је служио свакодневно, сам је читао јасним и звонким гласом Велики покајнички канон преп.Андреја Критског. У Недељу Победе Православља је служио Литургију. Тих дана ни са ким није разговарао, никога није примао.

Пролазила је друга, па трећа недеља Великог поста. Све је ишло као и обично.

У недељу шесте седмице баћушка није служио, већ је седео у олтару у фотељи. После причешћа је заповедио да отпевају: «Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче.» Од тог дана је снага почела приметно да га напушта.

10. априла, у васкршњој ноћи о.Севастијан је желео да га однесу у цркву, али није могао да се подигне. Сви људи око њега су осетили смућење у души, али је отац рекао: «Зашто сте отишли из цркве? Још не умирем. Још ћу стићи и овде да честитам Васкрс покојницима. Идите мирно на службу.»

Ујутру, 12. априла, на Васкршњи уторак, о.Севстијан се осећао боље, дисао је слободно. «Обујте ми чизме, – рекао је келејници, – треба да изађем пред људе, да им честитам Васкрс, да се не жалосте, обећао сам. Свима ћу рећи главно.» Дечаци су однели баћушку у цркву. Имао је на себи мантију и камилавку. Седео је мало код престола, онда је устао, изашао кроз царске двери на амвон. Устао је ослањајући се на жезал и почео је да се опрашта од народа: «Збогом, драги моји, већ одлазим. Опростите ми ако сам нечим ражалостио некога од вас. Христа ради, опростите. Ја вам свима опраштам. Жао ми је, жао ми вас је. Молим вас за једно, за једно вас преклињем, једно захтевам, волите једни друге. Да у свему буде мир међу вама. Мир и љубав. Ако ме послушате, а ја вас тако молим за то, бићете моја духовна деца. Ја сам недостојан и грешан, али Господ има много љубави и милости. У Њега се уздам. Ако ме Господ удостоји Своје светле обитељи, непрестано ћу се молити за вас. И рећи ћу: «Господе, Господе! Па ја нисам сам, са мном су моја чеда. Не могу да уђем без њих, не могу сам да будем у Твојој светлој обитељи. Ти си ми их поверио…» и затим тихо, једва чујно: «Не могу без њих.» – Рекао је, хтео је да се поклони, али није могао, само је погнуо главу. Дечаци су га ухватили под руке и повели у олтар. У храму су сви плакали.

У ноћи између четвртка и петка отац скоро да није спавао, мучио се, хватао је ваздух говорећи: «У целом телу нема живог места које ме не боли. Кичму као да ми пали ужарени штап, немам ваздуха. А најгора је мука у духу.» Стално је питао колико је сати.

Увече је из Кокчетава допутовао игуман Димитрије. Назвали су у Алма-Ату владику Јосифа – тражили дозволу да о.Димитрије извршио постриг баћушке у схиму. Владика је одговорио: «Не треба. Сутра ће из Москве долетети владика Питирим и све ће урадити.»

У суботу, 16. априла у 9 сати ујутру с аеродрома је дошао духовни син баћушке владика Питирим (Нечајев). Одмах је отишао код старца и био је запањен његовим изгледом. «Таквог га никад, ни у једној болести нисам видео,» – рекао је касније људима из околине.

После ручка се стање о.Севастијана нагло погоршало, молио је да се хитно позове владика Питирим. Владика је дошао. Баћушка га је замолио да одмах приступи чину пострига у схиму.

Отац је после пострига говорио врло мало. Задивљујуће се преобразило његово лице и цео његов изглед. Био је пун такве благодати да је човеку кад га је гледао дрхтала душа и осећао је сопствену греховност. То је био величанствени старац и житељ већ оног другог света.

У понедељак увече, на парастосу за Задушнице у Томиној недељи о. Севастијана су носили у цркву. Слушао је појање, често се крстио. Служио је владика Питирим. Кад су отпевали «Вјечнаја памјат» заповедио је да га носе кући. После службе је разговарао с о.Јованом који је долетео из Мичуринска. «Стигли сте да дођете код мене, а ја сам данас стигао да се поздравим са свим покојницима и да се помолим за њих. Како је леп дан! Данас се владика помолио и сутра ће се помолити за сву моју преминулу децу. Доживео сам Задушнице, Господ је милостив. А покојницима су тако потребне, тако су им драгоцене молитве живих за њих. Увек сам се највише молио за покојнике. И вама, о.Јоване, остављам у аманет: највише се молите за покојнике. За све слава Богу! Слава Богу за све!»

Ујутру, 19. априла у 4 сата и 45 минута баћушка је умро. Био је уторак, Задушнице у Томиној недељи.

У 5 сати и 30 минута владика Питирим је почео да служи парастос. После завршетка парастоса је почело облачење. Баћушка је био још сасвим топао, лице му је било мирно, као живо. Отац скоро да није имао тело, саме кости. Обрисали су га маслиновим уљем, обукли му схиму, владика га је одозго покрио мантијом и камилавком му је затворио лице.

Из свих крајева Казахстана, Сибира, европског дела Русије, под благодатни покров баћушкиног храма су се окупљали клир и мирјани – духовна деца старца. Свештеници су непрекидно служили парастосе, певао је хор. А људи су стално долазили и долазили. Од свјатејшег патријарха Алексија I је стигао телеграм: «Упућујем саучешће парохијанима храма поводом упокојења благодатног старца архимандрита Севастијана. Ваше Преосвештенство, епископ Волоколамски Питирим, има благослов да обави погреб у Богу починулог. Патријарх Алексије.»

Трећег дана баћушка је сахрањен на Михајловском гробљу. Гроб је погребним колима вожен само мали део пута до друма. Кад су скренули на друм људи су ковчег на гробље носили на високо подигнутим рукама. Пловио је изнад огромне гомиле народа и видео се са свих страна. Саобраћај на друму је био потпуно обустављен, народ је као чврсти зид ишао друмом и тротоарима. Прозори на кућама су били отворени – кроз њих су гледали људи. Многи су стајали на капијама својих кућица и на клупицама. Девојачки хор је појући «Христос воскресе» ишао за ковчегом. «Христос воскресе» – певала је маса од неколико хиљада људи. Кад је поворка пролазила поред фабрике цемента читава капија је била препуна радника који су седели на њој и цела семена је у радној одећи прљавој од мокрог малтера похитала у фабричко двориште. Људи су се гурали кроз гомилу до ковчега како би га додирнули руком. Многи су отишли напред и чекали ковчег на гробљу.

Гроб за баћушку је ископан на крају гробља, а иза њега се простирала непрегледна казахстанска степа. На гробу је служена литија, ковчег је спуштен у гроб, направљена је хумка и стављен крст.

Вјечнаја памјат теби, благодатни старче, непрестани молитвениче, изворе живе воде, теби који си преносио исцељујући лек – реч која потиче од Духа.

Са руског Марина Тодић

Православие.ру