БОЖИЋНА ЖЕЉА – Оливера Оља Цупаћ

Изнад града на једном брежуљку, у малој кући живеле су бака Споменка и њена унука Тијана. Њих две су живеле сасвим саме. Тијана је још као беба остала без родитеља па је бака Споменка Тијану чувала и одгајала са много љубави и пажње. Свако вече пред спавање она би јој прочитала или испричала по једну народну причу или бајку.
Тијана је највише волела приче о Божић Бати које јој је бака најчешће причала. Жмурећи, слушала би је како приповеда о доброти, милосрђу и племенитости, о свему што краси човека, јер само таквима, на велики празник Бог помаже а Божић Бата испуњава све жеље, нарочито деци.
Пролазило је време. Тијана је порасла у велику, лепу и паметну девојчицу.
Била је већ кренула у школу.
Пред почетак пролећа бака се разболела и заувек заспала. Тијана је остала сама, верујући у бакину причу да ће се једног дана морати преселити међу звезде, а када се то деси она ће је и даље чувати са најсјајније звезде на небу.
Убрзо су по њу дошли неки непознати људи. Одвели су је у Дом где је било пуно деце која су остала, као и она, сама на свету. Тамо су је сви лепо дочекали и трудили се да је утеше, како би јој ублажили самоћу и тугу. У Дому се преко дана играла са својим новим другарима и одлазила у школу. Вредно је учила и завршавала све задатке које би јој задавали, али увече када би се на небу појавиле звезде, стала би уз прозор и посматрала ону најсјајнију, убеђена да се на њој налази њена бака Споменка. Дуго би тамо остајала причајући јој шта је све радила у току дана. Понекад би од баке затражила и савет и као да је чула њен глас који је долазио из те велике даљине.
Прошло је лето и јесен. Стигла је зима. Тијана се сећала сваке ситнице из бакине приче. Испунила је све оно што је баки била обећала. Била је вредна, послушна и пажљива. Није се ни са ким свађала, пружала је помоћ свакоме коме је била потребна, делила са својим другарима и радост и тугу.

Ближио се Божић. У Дому се полако осећало претпразничко расположење. Тијана је тих дана све чешће размишљала да се првом приликом врати у кућицу на брежуљку и како би било лепо да се тамо за Божић сусретне са својом баком. Надала се да ће јој Божић Бата испунити ту једину и највећу жељу.
Освануо је Бадњи дан. У Дом су унели велико Бадње дрво, сламу, жито, корпу са јабукама, сувим шљивама и орасима. У кухињи су се на једној страни спремала разна јела, месиле чеснице, разне слатке ђаконије а на другој страни се кувао посан пасуљ, пржила риба, правиле разне посне салате и колачи. Сви су били весели и узбуђени. Тијани се пружила прилика да се неопажено из те гужве искраде из Дома у двориште. Полако и опрезно је одмицала низ улицу.
Град је бљештао осветљен многобројним шареним лампионима, сијалицама, украсима и рекламама. Улице су биле пуне насмејаних шетача, родитеља са децом, уличних продаваца храстових гранчица и шарених балона. Тијана је завидела деци која су држећи за руке мајке или очеве застајкивала испред окићених излога и весело се смејала.
Снег је падао крупним пахуљама. Разношен ветром правио је сметове, бришући трагове обуће по тротоарима. Тијана је ходала, ходала, а када би се уморила спуштала се на неки зидић или уз ограду, неке од кућа да се одмори.
Покрај многих улазних врата стајало је бадње дрво.
-Како је то лепо, шапутала би, и да се не би расплакала све је брже одмицала улицом. Мраз је све јаче стезао. Она се увлачила у своју јакну испод које је грејала промрзле ручице. Журећи, град је све даље остављала за собом. Стигла је некако до уског сеоског пута и полако се пењала узбрдо.
Да издржи, водила је напред само та једна, њена жеља.
-Божић Бато, молим те учини, да барем само још једном разговарам са својом баком.
Непрекидно је понављала ову своју молитву, пртећи дубоки снег у скоро сасвим мокрим чизмицама.
Коначно је на брегу угледала бака Споменкину кућицу, која је умотана у снежни шал личила на велику снежну грудву кроз коју се једва видљиво пробијала светлост, а из оџака се као мало дебљи конац извлачио сивкасти дим.
Тијана није могла да поверује у оно што је видела.
– Има неког у кућици! Сигурно ме тамо чека бака!
Узвикнула је ово тако гласно да је њен гласић одјекнуо у тишини, одбијајући се о брежуљак, звонко путујући… чека бака… чека бака…
Није више осећала ни глад ни хладноћу. Убрзала је кораке и готово се бауљајући докопала до осветљеног прозора. Одједном је обузео страх.
– Шта ако у кућици није бака? Ако су се у њу уселили неки разбојници?
Њено мало срце задрхтало је од стрепње.
Промрзла и гладна ипак се охрабрила и провирила кроз стакло, ишарано леденим цртежима, у просторију која је њој и баки служила и као кухиња, и као дневни боравак и соба за спавање. На бакиној троношчици крај шпорета на дрва, седела је њој непозната жена, неутешно плачући.
– Ко ли је ова жена? Зашто је тужна и плаче?, питала се Тијана. Прислонивши лице уз стакло скоро да је могла да чује весело пуцкетање дрва и да осети како се топлина разлеже по собици.
„Можда је и она сама као ја и није имала где да се склони“, помислила је.
Одмакла се полако од прозора и одлучила да покуца на врата. Укоченим прстима од мраза додирнула је хладно чамово дрво. Покуцала је. Куцање се једва чуло. Покуцала је још једном. Овај пут мало јаче и одлучније. Чула је како се спори кораци ближе вратима.
-Ко је?, упитао је уплашен, нежни женски глас.
-Тијана… некада сам живела у овој кућици са баком… Молим вас, отворите ми… много сам уморна… смрзла сам се, кроз сузе је изговорила Тијана.
Врата су се одмах пред њом широм отворила.
Изненађену Тијану обгрлиле су две руке тако чврсто да је помислила да ће је ова непозната жена удавити. Када је загрљај попустио, жена је миловала Тијану по образима а када су ушле у кућицу, она се мало од ње одмакла, посматрајући је са неописивом срећом у очима.
– Лепа си и мила, баш као твоја мајка! Тијана… Тијана… душо… понављала је, не испуштајући је из руку.
Тијана није разумела ништа од овога што јој се дешавало. Успела је само да промуца:
– Али ко сте ви?
– Ја сам твоја тетка Марија… рођена сестра твоје мајке, рече јој она топло и с љубављу, тако да је Тијана била сигурна да говори истину.

– Мамина сестра? чудила се. Нисам знала да је моја бака имала још једну ћерку… никада те није споменула.
То је дуга и озбиљна прича, рече јој она са сетом… Ти си била беба када сам побегла од куће у бели свет. Заљубила сам се… То ћу ти испричати једном када одрастеш у девојку. Важно је да знаш да ми то мајка никада није опростила.
Сасвим случајно сам сазнала да је више нема и много ми је тешко…
Тамо у, сада мојој, далекој земљи срела сам своју школску другарицу и да се то није десило не бих знала ни где се ти налазиш. Дошла сам овамо да те пронађем.
Хвала милом Богу што ми је дао прилику да исправим своју грешку. Чим завршимо све што треба, водим те са собом. Уверићеш се колико те жељно очекују твоја браћа, сестра и теча. Сигурна сам да ће ти тамо са нама бити лепо. Обасула је Тијану пољупцима.
– Ти си за мене најлепши Божићни поклон… Само је чудо могло да те вечерас овде доведе.
– Није чудо тето! Моју велику жељу испунио ми је Божић Бата. Само што ми је уместо баке послао тебе, рече јој Тијана, сигурна да више никад неће бити без икога на свету.

Извор: За децу