Лустрација – алфа и омега

Одједном су се на истој страни, као да су просејани или су се сталожили, нашли користољупци свих боја. Има ту негдашњих сарадникâ Ђинђића, Коштунице, Лабуса, Шешеља, Динкића, Мире и Слобе, СПО, пронатовске и проамеричке, али и четничке НВО-агентуре. Има ту и кусог и репатог, с коца и конопца сабраног халапљивог властољубивог отпада преживљавајућег на умирућем бићу српске државе и њеног демократског устројства. И сви они утркују се не би ли што више напунили властите џепове о трошку грађана и са конта бедног, а презадуженог државног буџета

Пише: Славко Живанов

По много чему режиме Слободана Милошевића и овај Вучићев могли бисмо да упоредимо и да у том поређењу нађемо сваковрсне сличности. По много чему, а особито ако бисмо имали у виду ратове, Милошевићев режим носи тешку хипотеку. Али, ипак, Вућићев режим по једној важној, можебити пресудној карактеристици, гори је од Милошевићевог. Толико гори да чак и чињеницу да нити јесте, нити ће ратовати, чини ирелеватном.

Наиме, Милошевићев режим израстао је из тоталитаристичког, социјалистичког устројства, произашао је из тековина бољшевичке диктатуре, по много чему сурогат, по много чему напреднији од својега „родитеља“. Иако антидемократа, Милошевић није направио корак уназад, већ унапред, ка плуралистичком друштву. Тај корак није био задовољавајућ. Подсећао је на гег, тетурање, невољно и присилно изазван покрет, али, уз огромне отпоре и напор, уз труд Милошевићевих политичких противника, спољни притисак и масовну подршку бирача, то је ипак био корак напред. Вучић је, напротив, повукао Србију кораком од седам миља не уназад, него у понор. Ископао је толико дубоку рупу у коју нас је стропоштао да се дно под нама отворило и Србија је данас у слободном паду, без падобрана, а ка диктатури, терору, тираниди и сваковрсној беди.

Стање у које је Вучић увео српско друштво, државу и грађане катастрофално је не због глиба у садашњици, или оног у блиској будућности што нас тек чека, него је својом владавином активирао разорну, по друштво и државу смртоносну аномију која доводи у питање могућност оздрављења Србије и њених грађана у наредних пола века.

Утолико је одговорност на онима од којих историјски тренутак, на граници очаја, у последњи час, очекује артикулацију алтернативе напредњачкој помами и катаклизми коју је тај политички талог изазвао. Реч је о суштинској, истинској алтернативи која не би требало глупаво да се потроши пуком сменом власти, што се већ догодило смакнућем Милошевићевог режима, већ говоримо о демократској алтернативи која би створила предуслове да друштво и држава крену напред, али би истовремено обезбедила предуслове да у догледно време не настану околности које би Србију опет, евентуално, вратили у глиб, прошлост и беду.

Летимичан поглед на овај проблем могао би да обесхрабри многе који би се и сами упитали шта или ко може да гарантује такво шта, и да ли смо уопште кадри за таква стратешка решења. Мишљења смо да нам је инструмет с којим бисмо постигли циљ и обезбедили да Србија после ослобађања од Вучићеве диктатуре, може да крене напред без опасности да ће јој се у будућем времену десити какав напредњачки рецидив – на дохвату руке. Тај инструмент је лустрација. Потпуна лустрација на свим нивоима.

Лустрација је данас, по нашем суду, питање свих питања. Није овде реч само о томе да многи који су злоупотребили положај, по заслузи одговарају, него је веома важно да они долазећи рачунају с тим да мач лустрације виси и над њиховим главама и да неће моћи лако и некажњено да непочинствују. Што, сећамо се горко, није био случај у којем се црвено-црна коалиција, након Петог октобра, провукла некажњено. Након тога сведочили смо суноврат Србије предвођене Демократском странком, Демократском странком Србије и њиховим чаушима. И тај суноврат болно је породио властодршца и диктатора Вучића.

Аутор ових редова се пре безмало двадесет година енергично супротстављао лустрацији јер она заиста може да носи хипотеку недемократичности. Тешко је праведно и правично уоквирити систем и механизме њеног спровођења, тешко је обезбедити њену систематичну примену. Она постиже циљ само ако је спроведена поштено по заслузи и „ни по бабу, ни по стричевима“. Тешко је, дакле, спровести истинску лустрацију, али није немогућно. Њен изостанак је по државу, друштво и грађане (Србија је пример томе) гори од њених евентуалних нусефеката.

Шта данас имамо од тог својеврсног демократског пуританизма, сем повампирења јуловских и еспеесовских ведета на челу са радикалским џелатима демократских вредности. И још су у то разбојничко друштво догмизали зомбији свих боја, отпадници, среброљупци и похлепне креатуре произведене труљењем Демократске опозиције Србије. Одједном су се на истој страни, као да су просејани или су се сталожили, нашли користољупци свих боја. Има ту негдашњих сарадникâ Ђинђића, Коштунице, Лабуса, Шешеља, Динкића, Мире и Слобе, СПО, пронатовске и проамеричке, али и четничке НВО-агентуре. Има ту и кусог и репатог, с коца и конопца сабраног халапљивог властољубивог отпада преживљавајућег на умирућем бићу српске државе и њеног демократског устројства. И сви они утркују се не би ли што више напунили властите џепове о трошку грађана и са конта бедног, а презадуженог државног буџета. Оглушујући се о законе, Устав, равноправност, једнакост, слободу грађана.

Због тога би 15. тачка Програма Савеза за Србију, политичке групације која би требало да смени Вучића која каже: „Лустрација свих који су злоупотребили јавне функције и државне ресурсе. Хитно доношење закона о пореклу имовине, који ће се примењивати на све јавне функционере од 1990. године до данас” – требало да буде Прва тачка Програма. Демократија, правна држава, владавина права, економски и социјални опоравак, ревитализација здравства и просвете, лечење друштва и свеукупни препород и бољитак Србије и њених грађана данас зависи, ипак, од лустрације. Никако реваншизма, него лустрације. Лустрација има двосмерно лековито дејство. Један смер је казнени и санкционише оне који су се огрешили, а други смер, битнији, превентиван је и снажно делује на будуће евентуалне преступнике. Они који буду сменили лустриране имаће у виду да и сами могу бити лустрирани, па ће злоупотребâ положаја бити знатно мање. Спровођење лустрације представљао би недостајући део обрасца демократизације Србије и друштво би стекло довољно снажан имунитет да гради здраву заједницу. Данас је лустрација услов свих услова, и од ње зависи будућност Србије. Не само од лустрације, али без лустрације ће опет бити – џаба смо кречили.

Извор:
ИЗМЕЂУСНАИЈАВЕ