Затварање Архангелског подворја Сурског манастира

Затварање Архангелског подворја Сурског манастира:

сећања очевидаца

“ТАЈ ДАН НЕЋУ НИКАДА ЗАБОРАВИТИ…”

У историји Архангелске Епархије 1920. година је била трагична. Управо тада су затворени готово сви манастири који су се налазили на њеној територији. И уз остале – четири од пет женских манастира који су се налазили на Архангелској земљи: Холмогорски Успења Богородице, Усцељски и Благовештењски. На тај тужни списак доспео је и Сурски Јовано-Богословски манастир, кога је 1899. основао праведни Јован Кронштатски, који је рођен у селу Суре поред Пинеге.

Протојереј Димитрије Федосихин, 1927. године

ЗАДРУГЕ УМЕСТО МАНАСТИРА

Датум затварања манастира је 8. децембар 1920. године. Тог дана на седници Сурског обласног комитета Совјета, који је, узгред, одржаван управо у манастирским конацима, донета је одлука да се укине Сурска обитељ. Молба коју су монахиње поднеле Архангелском Совјету народне привреде била је одбијена. Сурски манастир је морао бити уништен управо зато што је био манастир. То се јасно види из одговора који су добиле монахиње (у вези са својом молбом). Ево тог одговора: „Совјетској власти су потребни радници и трудбеници, совјетска власт нема намеру да дозволи оснивање испосничке групе људи који себе уништавају“. У то време доминације ратоборног атеизма масовно затварање манастира спровођено је широм Русије. То се добро види кроз штампу тог времена. Најчешћи разлог затварања манастира била је оптужба да су монаси „лезилебовићи“, тј. нерадници. Тако је у новинама „Известија Архангелског губревкома и Архгубкома РКПБ“¹ за 1920. годину објављен текст Дописника РОСТ-а² о ликвидацији манастира у Ставропољу са веома карактеристичним насловом: „Доле нерадници“. У том тексту се каже да ће у затвореном манастиру бити отворене јаслице и прихватилиште за децу без родитеља. Мора се признати да такве задруге и прихватилишта за незбринуту децу нису баш дуго трајала. Тако, на пример, једна жена која и данас живи у Архангелску, Татјана Афанасјевна Плашкина, у својим сећањима каже да су 1920. године, када је био затворен Антонијево-Сијски манастир Свете Тројице, на његовој територији почели да смештају становнике околних села. У бившем манастиру су основали задругу. У тој задрузи, 1924 године, и родила се Татјана Афанасјевна. Првобитно су задругари живели безбедно и безбрижно, хлеба је било довољно, тако да су се деца, која нису знала праву цену хлеба, гађала комадићима хлеба. Али није прошло неколико година, а задруга је банкротирала. А јадним сељацима, јадним комунарима, било је забрањено да напуштају место боравка док не одраде све оне дугове који су се нагомилали у пословању задруге. Тако су били кажњени људи који су поверовали у лажне револуционарне пароле и обећања „новога света“ у веома неодређеној „светлој будућности“.

Све то јасно указује на то да затварање манастира, у ствари, није обављано са циљем да се ту наводно сместе за друштво много корисније установе совјетске власти. Једноставно се тражио било који разлог да се по сваку цену укине једна или друга обитељ. А шта ће бити после извесног времена са задругом или са сиротиштем, то више никога није занимало.

Ипак много чешћи и страшнији разлог за затварање манастира је била оптужба против монаха да се баве „контрареволуционарном активношћу“. О томе изразито сведоче исте новине „Известија Архангелског губревкома и Архгубкома РКПБ“ 1920. године. На пример, у једном од бројева за август у рубрици „По селима и засеоцима“ наводи се следећа забелешка репортера РОСТ-а: „Прелиставајући извештаје у новинама о “тихом и мирном житију” нехотице долазиш до закључка: где видиш религиозну општину, тамо ћеш обавезно наћи контрареволуцију или гадну спекулацију“. Оптужба за контрареволуцију доводила је до веома озбиљних последица. Страшна је позната по злу формулација тих година: „Ако се непријатељ не предаје треба га уништити“. И уништавали су без милости. О томе јасно сведочи велики број имена у списку новомученика и исповедника из Русије који су страдали од руку безбожника. Ова прича је управо о таквим људима. Они су страдали јер су хтели да спасу подворје Сурског манастира од затварања. То подворје се налазило у граду Архангелску. Зграда, двоспратница од црвене печене цигле, сачувана је и данас. Налази се у центру Архангелска на Тргу синдиката. Укратко бих подсетила на неке датуме и догађаје везане за историјат тог подворја.

Грађење Сурског подворја било је дозвољено Указом Архангелске духовне управе од седмог септембра 1903. године. Првобитно, Сурско подворје било је дрвено и није имало сопствени храм. Свечано освештење нове зграде Сурског подворја (од опеке) било је 19. октобра 1907. године, а извршио га је, према благослову епископа Архангелског и Холмогорског Јоаникија, протојереј Архангелске саборне цркве Михајло Сибирцев. Годину дана пре тог догађаја, у јуну 1906. године, када је полаган камен-темељац за ту зграду подворја, свечаности је присуствовао и свети праведни Јован Кронштатски. Он није могао да стигне на освештење Сурског подворја, јер је био болестан. Али је „за светињу храма послао ковчежић са моштима двадесет и девет светаца и честицом Крста Господњег“, као благослов монахињама и обитељи. Управо на дан освештења нове зграде Подворја све је то донео у Архангелск рођак оца Јована, свештеник Јован Орнатски. Нажалост, та светиња је изгубљена у првим годинама после револуције. Архангелско-Сурско подворје је 1913. године посетила и преподобна мученица велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, која је основала Марто-Маријинску милосрдну обитељ у Москви. На тај начин у историјат Архангелско-Сурског подворја је заувек ушло и светло име ове велике руске подвижнице. Судбина Архангелског Сурског подворја од првих година после револуције па све до недавно била је недовољно позната. Али ако се о датуму и околностима затварања Сурског манастира може подробно сазнати из докумената који се чувају у Архангелском обласном архиву, то није случај са Сурским подворјем. Можемо само да претпостављамо да је Сурско подворје затворено отприлике у исто време када и манастир, ослањајући се на податке да је на гробљу поред Саборне цркве светог Илије сачувано неколико гробова сурских монахиња. Најзначајнији је један од њих који се налази десно од звонаре. Према годинама када су настали гробови до њега, може се рећи да је гроб настао крајем тридесетих или почетком четрдесетих година. У истој огради се налазе три гроба. Ту су сахрањени схимонахиња Јоана, монахиња Серафима (Антонова), као и монахиња Рафаила (Целоухова). Матушка Рафаила је у Сурском манастиру била благајница. То послушање у Сурском манастиру она је обављала за време две игуманије: Порфирије (Грињко) и Серафиме (Јефимове). Када је манастиру запретило затварање и тамо биле формиране различите радионице где су радиле сестре, монахиња Рафаила је била изабрана за председника манастирског совјета. Такође је радила и као књиговођа у Сурској болници. На молбу сурских монахиња упућене у Архангелски губернијски совјет народне привреде њен потпис стоји одмах испод потписа игуманије Серафиме. Иако је та монахиња, главна помоћница игуманије, умрла и сахрањена у Архангелску, то би могло да значи да је Сурско подворје у Архангелску надживело Сурски манастир годину или две и постало уточиште за део монахиња које су прогнане из манастира.

Међутим, ми сада поседујемо нове материјале који могу расветлити судбину Сурског подворја у постреволуционим годинама. На основу тих докумената време затварања знамо са прецизношћу не само до године или дана, већ до сата, када је то било обављено. И можемо навести презимена оних који су у томе учествовали. И да се сетимо макар неколико имена људи који су покушавали да то спрече. Иако је Сурско подворје било затворено пре више од осамдесет година, очевици тог трагичног догађаја ипак су још живи.

Монахиње, фотографија: Јевгенија Крилова

Морам одмах да прецизирам: не ради се о живим људима, већ о њиховим успоменама, које су сачуване. Знамо за две приче о затварању Сурског манастира. Треба нагласити да су то приче људи потпуно различитих уверења, која се не могу спојити као светлост и тама. На дан затварања Сурског подворја један од њих се налазио на страни заштитника подворја. Други, пак, на страни прогонитеља. Имао сам срећу да 1994. године будем у гостима код две већ старе, дубоко верујуће сестре В. К. и К. К. које су живеле у Соломбалу. Између старинских ствари сачуваних у њиховој кућици била је и фотографија протојереја Димитрија Федосихина, који је служио у Сурском подворју. На фотографији је била и посвета. Отац Димитрије је поклонио ову слику мајци Т. тих сестара В. К. и К. К. која у то време више није била жива. Али мајчине упечатљиве приче о затварању Сурског подворја кћери су добро запамтиле и препричале мени. Поједина места чак од речи до речи. Према жељи В. К.и К. К. не наводим њихова пуна имена, а такође ни име њихове мајке. Могу само навести да је њихова мајка Т. припадала у нашем граду познатој породици велетрговаца и бродовласника Макарових. Она је сахрањена на Соломбалском гробљу поред цркве Светитеља Мартина Исповедника у порти, где су сахрањени и остали чланови породице Макарових. Почетком 1920-их година мајка Т. је била млада девојка која је тек завршила гимназију. Била је дубоко религиозна. Имала је склоност ка монашком животу. Како је касније причала кћеркама, хтела је да се повуче у Сурско подворје као искушеница. Мајка Т. је тамо одлазила свакодневно. Да стигне на литургију, девојка је устајала у шест ујутру и пешачила из Соломбале до Сурског подворја. Треба рећи да је тај пут трајао више од једног сата. Али зар је могла таква ситница да омета девојку са тако ватреним срцем и пламеном вером? Никако.

Свештеник Сурског подворја, прота Димитрије Федосихин, био је духовник мајке Т. Зато јој је и поклонио своју фотографију – „на молитвено сећање“. Пред само затварање подворја благословио ју је да постане искушеница. Али, није стигла то да учини.

Монахиње Сурског подворја су такође познавале и волеле мајку Т. Посебну љубав према њој исказивала је стара монахиња Саватија (у свету Јевдокија Васиљева). Матушка Саватија је водила порекло из сељачке породице Новгородске губерније. У Сурски је манастир дошла већ као жена у годинама која је изгубила супруга и вољену кћерку. Дуги низ година матушка Саватија је имала у сурском манастиру послушање да пече просфоре. Према сећањима мајке Т. Саватија је била „строга старица, али се према мени односила с нежношћу. Вероватно сам је подсећала на кћерку коју је прерано изгубила. Чак ме је и благословила иконом Чудо Архистратига Михајла у Хони“.

Друга прича о затварању Сурског подворја јесте прича неког Л. Јефременка. То је у ствари велики чланак који је био објављиван у пет јулских бројева „Известија Архангелског губревкома“ за 1920. годину. Наслов чланка „Јоанитке су исто што и контрареволуција“ ³ говори сам за себе. Аутор је био „борбени атеиста“.⁴ Тачније би га било назвати „ренегат Православља“. Јер, судећи по томе колико је он прецизно цитирао Свето Писмо и колико је добро био обавештен о животу праведног Јована Кронштатског, тај Л. Јефременко је некад у школи изучавао веронауку. Значи, до извесног времена је веровао или се правио да верује у Бога, док није схватио да му се више исплати да изневери Православље.

Можда је Л. Јефременко у првим годинама после револуције боравио на броду „Свети Никола“ који је припадао Сурском манастиру. Зато он у свом чланку (не наводећи име брода) помиње да су на том броду радиле монахиње. Доста је добро знао и историју Сурског подворја, те наводи у свом чланку читав низ интересантних чињеница, на пример: да је на „пројекту те зграде, који је архитекта Јермолин представио 14. јула 1905. године, Јован Кронштатски својеручно написао: тај план одговара мојој жељи. Кронштатски протојереј Јован Сергејев“. Или о томе да је план камене зграде подворја био одобрен од стране губернатора Архангелска Сошнорског, кога су доцније бољшевици стрељали. Можда се Јефременко и сусретао са сурским монахињама. Зато се у чланку потпуно неочекивано појављује његово сећање на то како су „монахиње пружале ходочасницима бригу, доброту и милосрђе уз запрепашћујућу кротост и смирење“. Али то су једине добре речи о њима у целом чланку. Све остало је у том чланку псовка, клевета, оштра иронија, тако рећи, на граници богохулности. Код православних људи овај чланак не може да изазове ништа друго осим оправданог негодовања и гађења. То је ипак документ од изузетне историјске важности, јер је аутор чланка био међу онима који су затварали Архангелско Сурско подворје. И написао је свој чланак, што се каже, по свежим траговима, са детаљама, помињајући имена и презимена учесника догађаја. Чланак је пун врло занимљивих детаља, захваљујући којима догађај постаје као жив и приближава се нама. Не само то, он је у ствари, према Божјем промислу, нехотице, испричао о храбрости људи који су покушавали да спасу Сурско подворје од затварања. Зато ће се наша прича о затварању Сурског подворја већим делом базирати ипак на подацима из његовог чланка. Додуше, из горе наведених разлога, чињенице које наводи Л. Јефременко нећемо да цитирамо према његовом тексту, него ћемо да препричамо.

ОНИ КОЈИ СУ УСТАЛИ ПРОТИВ БЕЗБОЖНИШТВА

Облаци изнад Сурског подворја почели су да се гомилају убрзо после 21. фебруара 1920. године, када је Архангелск био заузет од стране Црвене армије, па је уместо белогардејске владе у граду формирана совјетска власт. Ускоро су становници Архангелска осетили на себи гвоздену руку нове власти. Наредбе о национализацији, муниципализацији и конфискацији хотела, прихватилишта за сироте људе, великих радних и стамбених зграда су у трен претвориле у сиротињу многе од некада имућних грађана. Јасно је да је слична судбина чекала и Сурско подворје. Према речима Јефременка, „зграда Сурског подворја била је најбоља у целом Архангелску у архитектонском и уметничком смислу, а такође и по локацији, димензијама и вредности грађевинског материјала“.

Зато су власти сваки час слале комисије у подворје, „да се пронађу могућности одузимања стамбеног простора“. Затварање манастира и размештање на њиховој територији све више разних установа совјетске власти, које су избацивале манастирску братију, није било ништа ново за Архангелску губернију. Управо тако је затворен женски Свето-Тројицки манастир у Сенкурску. Од њега су 1919. године отели имања. Затим су 1920. године затражили од монахиња да ослободе читав низ просторија за здравствене и социјалне установе. Разуме се, ту није био крај захтевима, па се у просторима Сенкурског манастира нашло све више и више совјетских установа. Коначно су се лета 1923. године у његовим зидинама с пуним станарским правом разместили сви органи локалне власти (осим војног, привредног и финансијског одељења). А монахиње су живеле у згради Тројицке цркве, једине манастирске цркве где су се још обављала богослужења. Коначно је, 17. јуна 1923. године, наредбом губернијског извршног комитета Сенкурски манастир био потпуно затворен.

Нема сумње да је слична судбина претила и Сурском подворју. Ипак су све комисије по питању „одузимања стамбеног простора“ и остали љубитељи отимања туђег имања морали у току неколико месеци да одлазе са подворја необављена посла. И то захваљујући двоје људи – старијој сестри (главној) подворја, наведеној инокињи Љубави (Ковирјулиној); а још више протојереју Димитрију Федосихину, духовнику Сурског подворја, који је био духовни син светог праведног Јована Кронштатског. Инокиња Љубав је водила порекло из села Луховиц Зарајског рејона Рјазанске губерније. Као девојка од шестнаест година она је 1899. ступила у Сурски манастир, и то по благослову праведног Јована Кронштатског. Значи да је познавала баћушку Јована и била је његова духовна кћи. Према подацима њене листе напредовања у послу⁵, она је пре доласка у Суру живела у Леусинском манастиру. Тамо су се под духовним руководством праведног Јована Кронштатског и његове подвизнице игуманије Таисије (Солопове) припремале монахиње за Сурски манастир.

У Сурском манастиру инокиња Љубав је имала послушање у радионици свећа и чувала је ризницу. У њеној листи напредовања у послу постоји таква карактеристика: „изузетно добра и способна“. Инокиња Љубав је 12. јуна 1914. године постала надзорница Сурског подворја. Њена дужност је била да помаже руководиоцу подворја, монахињи Серафими (Јефимова). Три године касније, 1917, монахиња Серафима је постављена за игуманију Сурског манастира. А за управницу Сурског подворја била је одређена инокиња Љубав.

Протојереј Димитрије Федосихин је дошао на север из Тверске губерније 1904. године. Његову биографију слабо познајемо. Међу документима из историје Сурског манастира који се чувају у Архангелском обласном архиву нема његове листе напредовања у послу. Зато већину података о њему знамо из прича старих парохијана архангелских храмова В. Ф. Осипова, С. Г. Аненкова, монахиње Елевтерије (Нестерјеве). Према њиховим причама, отац Димитрије је имао велику породицу, а сви чланови те породице служили су Богу: неко као свештено лице, неко као монах. Такође је познато да је он тајно примио монашки постриг. Тај постриг је отац Димитрије примио по завету пошто се исцелио од прогресивног губитка вида, а према благослову праведног Јована Кронштатског. Заједно са њим монахиња је постала и његова жена матушка Варвара. Мало је остало старих становника Архангелска који памте баћушку Димитрија, али сви они њега помињу са великим поштовањем. Неки кажу да је он поседовао дар видовитости. Чланица хора Архангелског храма свих светих Валентина Фјодоровна Осипова је причала, позивајући се на речи искушенице Ане Одинцове: „Баћушка, отац Димитрије, био је видовит. Дешавало се да он иде са неким и одједном одгурне свог сапутника у страну, значи тог човека очекује неко велико искушење“.

У грозна постреволуциона времена отац Димитрије је био међу онима који се супротстављао таласу „ратоборног атеизма“. Без страха је говорио својим парохијанима о великој потреби да се безбожницима треба супротстављати. Разуме се да је мислио на духовну борбу, на очување верности Православљу, као и на то да се може опстати само ако смо заједно. Није благосиљао своју духовну децу да јавно наступају против совјетске власти. Према речима Л. Ефременка, када је део парохијана Сурског подворја донео одлуку да организује литију против „ратоборног атеизма“, отац Димитрије их је наговорио да одустану од тог опасног корака. Истовремено се побринуо да се око Сурског подворја створи велика и снажна општина верника, што је помогло да се за извесно време одложи затварање тог подворја.

Црквена општина коју је он основао уз помоћ игуманије Љубави бројала је 4000 људи. Списак ових људи (с именима и адресама) који су сматрали цркву Сурског манастира за своју парохијску цркву био је упућен органима власти. На челу црквене општине је био извршни комитет од 100 људи, који су водили прота Димитрије и матушка Љубав. У комитету је такође било двадесетак службеника различитих совјетских установа. О члановима општине Сурског подворја се мало зна. Али, према сећањима мајке Т. и веома тенденциозним подацима које наводи Л. Јефременко, ипак можемо да створимо одређену слику о томе. У црквену општину су били укључени представници интелегенције, радници, службеници, као и девојке, попут мајке Т., склоне монашком животу и они који су живеле скоро сељачки, „у газдинској кући“, имајући у граду поред својих дрвених кућица повртњак и живину у дворишној шупи. Били су у општини и они становници Архангелска који су били прогањани, опљачкани и понижени од стране нове власти. Међу њима су били и рођаци „стрељаних, осуђених, затворених и под истрагом“. Били су ту и бивши пословни људи, као и чланови њихових породица. На пример, старац од 75 година, некадашњи власник пет кућа, који се претворио у сиротињу без крова над главом. Понеки од парохијана Сурског подворја тешко да су могли тачно објаснити шта је оно за њих представљало. „Службе су тамо биле посебне. Као да су зрачиле“, сећала се касније мајка Т. Захваљујући великој и веома сложеној црквеној општини, Сурско подворје је у току неколико месеци било релативно ван опасности. Али то није могло да потраје. На ванредној седници извршног комитета почетком јуна 1920. године била је разматрана молба чланова црквене општине Сурског подворја од 3. јуна 1920. коју су они упутили у Одељење комуналне привреде Извршног комитета. Као одговор на молбу монахиња да их не избацују из зграде подворја, Извршни комитет је одлучио: „Пролетаријат који је сада на власти не може дозволити да његова установа, губернијски совјет синдиката, заузима зграду која не одговара њиховим потребама и високом рангу“. У вези с тим је било одлучено: „Одузети зграду Сурског подворја колективу верујућих“. У ствари, да се зграда отме.

БЕЗОЧНО ИЗРУГИВАЊЕ

У зграду Сурског подворја су 4. јула 1920. године приспели незвани гости. На челу су се налазили „представник Комисије Кедрова, друг Х. и предгубкомтруд⁵ Успенски“. Пратили су их представници радничко-сељачке инспекције, губкомтруда и губкомцека.⁶ Међу тим незваним гостима је био и Л. Јефременко. О циљу доласка комисије он говори отворено: „Сурско подворје мора да буде затворено“. А изговор за то је оптужба чланова те црквене општине од 4000 људи за „контрареволуциону делатност“. На тај начин је судбина подворја и његове општине била унапред решена. У пракси у згради подворја, комисија је одмах почела да се понаша непријатељски према монахињама. Била је уручена наредба ВЦК7 за претрес и хапшење „подозривих лица“. На тај начин монахиње су унапред биле жигосане као контрареволуционарке. Комисија је затражила да се да на увид цела документација подворја и лична документа оних које ту бораве. Монахиње и искушенице су се скупиле у великој сали на првом спрату. Ту је била испитана матушка Љубав, која је била управитељка подворја. Натерали су је да саопшти колико људи борави у Сурском подворју. Испоставило се да их има 47, не рачунајући свештеника и ђакона. Комисија је затражила на увид њихова лична документа.

Разуме се да је преглед докумената вршен са посебном ревношћу. Прегледавши документа, чланови комисије су установили да од 47 монахиња „само две су имале пријаву боравка у Сурском подворју, лична документа осталих монахиња немају никакве везе са манастиром и оверена су у царској полицији, па нису чак ни регистрована у милицији“.

У ствари, није то било ништа необично. Јер „имати право на боравак“ у Сурском манастиру могле су монахиње или искушенице које су добиле то право према указу Духовне управе. У Сурском подворју су у то време биле само две монахиње (поменута старица Саватија и мати Зосима, старица од 78 година). Од сестара, сређени боравак у манастиру могла је још да има главна сестра, горе наведена матушка Љубав. Остале монахиње које су дошле у манастир без указа Духовне управе нису морале да имају пријаву боравка у манастиру. Али, зар су могли богоборци да то узму у обзир? Наравно, не. Испитивање матушке Љубави се настављало. „Да ли имате регистрацију у одељењу за рад, што је предвиђено законом о регистрацији свих лица без одређене професије?“, питао је Успенски. Наравно, монахиње о таквој регистрацији нису ни чуле. Чланови комисије су се понашали попут вука у басни: желео је по сваку цену да поједе јагње, па га је оптужио зато што је огладнео, вели: „Крив си зато што сам гладан“. Сестрама је било речено: „Непознавање закона није оправдање. Ви сносите одговорност, као прво, за одбијање регистрације и, као друго, за непознавање наредби совјетске власти“. Л. Јефременко је забележио да се матушка Љубав престравила када је то чула. С разлогом! Јер, одједном су потпуно невини људи претворени у кривце. Приметивши како се матушка Љубав преплашила када је чула неочекивану оптужбу, чланови комисије су почели унакрсно да је испитују.

– Од чега ви опстајете?

– Црквена општина постоји од рада сопствених руку. Осим што радимо за совјетске установе, имамо и приватне послове, нама плаћају брашном, сољу, шећером и другим намирницама. Доносе нам да шијемо ћебад, да правимо чипку, штрикамо чарапе, правимо тепихе, ко доноси, тај и плати.

– Колико су доносили?

– Па ми стално гладујемо. За шивење и за рад у сиротиштима још увек нисмо плаћени.

На тај одговор чланови комисије су почели да се изругују монахињама. Неко је чак пожелео да буде духовит: – А да ви немате неке резерве које су остале од ваших добротвора Енглеза?

Наравно, радило се о Енглезима који су били учесници стране интервенције на страни белогардејаца. А оптужба за сарадњу са њима могла је у то време коштати човека не само затвора, већ и главе. Можемо се само дивити хладнокрвности матушке Љубави. Савладавши страх, она је одговорила:

– Ма какве резерве! Боже сачувај! Ми умиремо од глади.

– А какве имате везе са „друштвом верујућих“ које вас окружује и штити? – било је следеће питање.

– Верници воле нашу цркву, сакупљају се у њој и моле се – рекла је матушка Љубав; исто су потврдиле и остале сестре

– Реците, узгред, а зашто ваш извршни комитет има 100 људи. Ни мање, ни више? Зар толико посла има у вашем извршном комитету? Зар је потребно 100 људи? Када би их било свега пет или десет, било би их лако ухапсити. Ово је читава чета. Не дај, Боже, ако је још и наоружана… – настављали су своја изругивање чланови комисије.

Саслушавање је трајало до два сата поподне. За то време вест о предстојећем ликвидирању Сурског подворја се раширила по граду. Ево како се тога сећа мајка Т.: „Тај дан нећу никада заборавити. Бака и ја смо прале веш. Одједном је код нас упала комшиница:

– Брзо! Одузимају Сурско!

Потрчасмо тамо. Кад тамо, црква пуна народа. Не дају да се монахиње истерају“.

Када су и други становници Архангелска чули да се одузума Сурско подворје, они су исто похитали тамо. До два сата поподне подворје је било препуно људи. Према подацима које наводи Л. Јефременко (а у то да су они тачне читаоци ће се уверити сами касније), у Сурском подворју се тада налазило око три хиљаде људи. Највише људи, углавном чланова општине, било је у храму подворја на другом спрату. Они су упутили представницима власти делегацију која је пренела молбу да дођу горе к њима.

Према сведочењу Л. Јефременка, то што су видели чланови комисије у храму пренеразило их је и преплашило: „Чули су се јауци, гласови, бука“. Некако се пробивши кроз гомилу, „друг Х. попео се на амвон“. Уверен у своју потпуну безбедност, он се понашао дрско и охоло. Зато је „у кратком и заповедничком говору објаснио одлуку власти о конфискацији зграде Сурског подворја, о принудном запошљењу жена које су тамо живеле и о претварању зграде подворја у Дворац рада“. Али парохијани Сурског подворја нису били спремни да га дају на изругивање безбожницима. Из гомиле се чуло:

– Шта намеравате да учините са Сурском црквеном општином?

Одједном је неко рекао: „Отац моли за реч“.

И на амвон је изашао отац Димитрије Федосихин.

Како је он слутио да су дани Сурског подворја одбројани, нико не зна. Да ли је он, као прозорљив, то предвидео или га је неко упозорио, не знам. Али Л. Јефременко саопштава веома занимљиву чињеницу: о врло скором затварању подворја, о. Димитрије је знао и зато се даноноћно налазио у храму. Сваки дан је вршио богослужење. Ни у паузама није напуштао олтар. Можда је покушавао умолити Бога да, ако је Његова воља, чаша ова мимоиђе Сурско подворје. И спремао се уз молитвени подвиг за могуће будуће мучеништво. И ево, дође његов час. Гомила парохијана је у тишини чекала шта ће да им каже њихов духовни отац. Имао је сада да изабере: ко је он, „пастир или најамник“. А отац Димитрије је увек био и остао прави пастир, спреман да душу своју да „за људе своје“.

Задивљујуће је то да су све речи о. Димитрија које је он изговорио у тај страшни час сачуване у чланку „борбеног атеисте“: „Православни хришћани, с вама сам живео, с вама ћу и умрети“. И ове речи су разгалиле људе. Чули су се повици: „Нећемо изаћи из ове зграде, пострадаћемо сви за нашу веру. Умрећемо, умрећемо, оче, сви ћемо заједно умрети овде“. И у општем повику тих људи спремних да оду и у смрт, да одбране Сурско подворје, изгубиле су се претње „друга Х.“ Представници власти су се озбиљно уплашили и хитно позвали у помоћ одред ВОХР-а.⁸

Када су наоружани људи стигли у подворје, настала је права битка. Како се сећа мајка Т., „чули су се крици, плач, као да се свет рушио. Људе су из храма извлачили за руке и за ноге. У неколико камиона су натрпали ухапшене“. Кроз пола сата пошто су стигли „вохровци“ (око четири поподне), све је било завршено. Над ухапшеним заштитницима Сурског подворја (а међу њима су биле мајка Т. и њена бака) одмах је спроведена истрага.

О томе како је истрага обављана детаљно саопштава Л. Јефременко. Истрага је почела и завршена истог дана, 4. јула. Да би се убрзао рад истражне комисије, свима ухапшенима је предложено да одговоре на следећа питања: 1. ваша лична документа; 2. где радите? 3. однос према војној обавези; 4. зашто сте овог дана и у ово време изашли с посла? 5. зашто иначе не радите? 6. од којих средстава живите? 7. због чега сте се окупили у Сурском подворју? На основу одговора сви ухапшени су били распоређени према следећим унапред формулисаним категоријама: а) не поседује документа; б) лица без одређеног запослења; в) радни дезертери; г) војни дезертери; д) буржуји и шпекуланти. Из наведеног је јасно са колико је предубеђења вођена истрага: сви ухапшени су постали „контрареволуционари“. Осим тога, на велику радост истражне комисије, међу ухапшенима су открили људе који су недавно ослобођени из затвора, жене стрељаних или осуђених белогардејаца, а такође и лица која су тражена „као представници крупне буржоазије“. Заборавивши на сопствену безбедност, они су такође дошли да одбране Сурско подворје од безбожника. На тај начин су могли црквену општину Сурског подворја без посебних тешкоћа оптужити за „контрареволуциону активност“, уз све последице које из тога проистичу.

Отац Димитрије Федосихин када је примио велику схиму; његова последња фотографија

НЕПРАВИЧНЕ СУДИЈЕ

Л. Јефременко је у свом чланку навео неке детаље које показују како је истрага вођена и описао неке од оптужених. Ево, столу за којим седи комисија прилази, уплашено се осврћући, смирен старчић у старомодном дугачком капуту. Ниско се клања и представља.

– Ваљнев, на услузи.

– Где радите? Чиме се бавите?

– Стар сам ти ја, брајко, да негде радим. Одмарам се, Богу се молим.

– Имате вероватно кућицу?

Старац тужно уздише: – Кућицу? Имао сам их пет, па су одузете. Све су одузели. Сада, ето, Господ Бог храни ме грешног за моје молитве. Ево, и данас сам дошао да се помолим, али су нас опколили и не пуштају кући. Све је то воља Божја.

И овог сиромаха, скоро једва живог, старца од 75 година, истражна комисија проглашава за контрареволуционара и шаље на принудни рад.

Ево службенице једне од совјетских установа. За разлику од старца Ваљнева, она се понаша веома храбро:

– Ако затворите цркву, читав православни народ ће устати у заштиту понижене вере. Треба да се бојите тога. Проту макар поштедите – храбро баца она безбожницима у лице ове речи.

Одговарају јој безобразном поругом и такође шаљу у логор. Од ухапшених заштитника Сурског подворја на принудни рад је упућено триста људи. Проту Димитрија Федосихина су пребацили у затвор. Судбина главне сестре Сурског подворја мајке Љубави није нам позната. Вероватно је и она била упућена у логор на принудни рад. Део ухапшених, чија се кривица комисији учинила мањом, провео је неколико дана у затвору. Управо тако се десило и са мајком Т. и њеном баком. У затвору су морале да перу веш за црвеноармејце. Прво су ослободили старицу, а затим су пустили и мајку Т.

Имовина Сурског подворја је била конфискована. Јефременко наводи списак одузетог: машина за прављење чарапа, машина за прање веша, шест шиваћих машина. Намирнице: сандук бомбона, 2 пуда и 5 фунти⁹ чаја, 40 пудова брашна, око 50 пудова кромпира, 4 пуда соли, врећу гриза, 7 сандука парадајза, две вреће сушене рибе, 2 бурета сланог бакалара, буре меда, контејнер уља, и око 20 литара црног вина. Конфисковали су и новац Подворја – 65.105 рубаља. С обзиром да је 1920. године Сурско подворје остало без икаквих средстава, ове залихе нису биле велике.

Црквени предмети и иконе су такође конфисковани, осим малог броја икона и књига које су парохијанке стигле унапред да склоне на безбедно место. Изгледа да је на тај начин доспела у гробљанску цркву у Соломбалу књига „Чин молебствија“. На насловној страни те књиге пише да она припада Сурском подворју. Остаје нејасно на који начин је спашена храмовна икона Божје Мајке „Брзопослушница“, у чију част је и била освећена црква подворја. Из реферата који је архангелски архиепископ Леонтије поднео Московској патријаршији сазнајемо да су на литији организованој у Архангелску 1946. године, међу осталим иконама, носили и ту икону (према подацима Д. Иванова). Али, даља њена судбина није позната.

У келијама монахиња у подворју извршен је претрес. Затим су са монахињама и искушеницама поступили као са робињама. Принудно су их упутили „у биро за радну снагу, подвргли медицинском прегледу и распоредили по совјетским установама“. Неке од њих су упутили „као техничку снагу“ у сиротишта и дечије домове. Оне које су умеле да шију упућене су у фабрику одеће, које су сликале иконе пребачене су у радионице Управе совјетске народне привреде. А оне сестре које због старости или болести нису могле да раде за совјетску власт пустили су да иду на све четири стране. Њихова даља судбина није занимала никога.

У зграду Сурског подворја коју су отели од монахиња сместили су Дворац рада. У разрушеној цркви су направили салу за предавања, у првом реду атеистичка. На крову, уместо порушених купола са крстовима, истакли су црвену заставу. Тако је била изгубљена још једна светиња архангелске земље. Наша прича о тужној судбини архангелског Сурског подворја је завршена. Али, вреди рећи још о даљој судбини неких учесника овог тужног догађаја. Зато ћу испричати оно мало што је познато о томе, користећи сећања разних лица.

ОТАЦ ДИМИТРИЈЕ

На слици је инокиња Наталија (Иванова); на полеђини је њеном руком записано: „Не тражи од људи саучешће, људи воле само себе. Твоје несреће су њима смешне, неће те никад схватити“.

Девојка Т. удала се и проживела дуг живот. Вероватно због неоствареног сна да буде искушеница, назвала је две своје кћери именима великомученица Варваре и Катарине. Цео живот је чувала сећање на Сурско подворје и тај страшни дан када је оно на њене очи било уништено. Дуги низ година она је чувала неколико драгих и значајних светиња и предмета који су јој остали од Сурског подворја. То су биле фотографије оца Димитрија и икона у обичном дрвеном раму „Чудо архистратига Михаила у Хони“, благослов матушке Саватије. Пред том иконом она се свакодневно молила, такође и за покој њене душе. Сачувала је још неколико аналава које су припадале монахињама Сурског подворја. Нажалост, после њене смрти кћерке су ове аналаве спалиле, као старе и непотребне.

Отац Димитрије Федосихин, који је издржао свој рок у логору на принудном раду, вратио се у Архангелск. Овде је он покушавао да обнови црквену општину Сурског подворја. Сада већ илегално. Зато је 20. октобра 1920. године поново био ухапшен, заједно са шеснаест људи – углавном су то биле домаћице – „због ширења религиозног сујеверја међу становницима града“. Био је такође оптужен за „стварање илегалног женског манастира“. Зато је био осуђен на три године логора. Када је био ослобођен, вратио се у Архангелск и наставио да духовно збрињава женску монашку општину. Зна се да је крајем двадесетих и почетком тридесетих година о. Димитрије Федосихин живео у Архангелску. Тада је 8. јуна 1927. године потписао своју слику коју је поклонио бившој искушеници Сурског манастира Мариамни Калимовој. Судећи према тој посвети, он је тада служио у Васкресенској цркви, која је доцније затворена и срушена. Према подацима које наводи правник Т. Сабурова, отац Димитрије је 1940. поново био ухапшен, заједно са још тридесет шест грађана Архангелска. Њих су прогласили за учеснике „контрареволуционе црквене монархистичке организације која је стварала тајне катакомбне цркве и чинила илегално монашење верујућих у тајно монаштво“. Ту „организацију“ су сачињавали људи који су посебно поштовали сећање на праведног Јована Кронштатског. Значи, у то је време постојала тајна женска монашка општина у Архангелску. У то се време у истој затворској ћелији са оцем Димитријем нашао бивши искушеник Соловецког подворја Сергеј Гаврилович. Према његовим речима, о. Димитрије је у затвору држао строги пост, тако да у току четрдесет дана ништа није јео. Своје затворско следовање и оно што су му слали давао је осталим затвореницима. О томе сам такође чула од бивше чланице црквеног хора В. Ф. Осипове.

О даљој судбини оца Димитрија ништа није познато. Према рецима В. и К., није био стрељан, већ је прогнан у Кустанај, где се замонашио и примио велику схиму. О томе ко и када пренео Т. (и неким другим његовим духовним чадима) његову слику у одећи схимонаха, нема више ко да нам каже. Као и о томе ко је та њему одана духовна кћи која је добровољно отишла за њим у прогонство. Судбина те жене је трагична. На путу су је ухапсили. Када је одлежала рок, она се вратила у Архангелск, тамо је гладовала, становала по туђим кутковима, немајући крова над главом. Тек када је та бескућница и скитница преминула, испоставило се да је била монахиња. Осим њеног монашког имена Нина, о њој више ништа не знамо. На север се о. Димитрије никад више није вратио. Али је сећање на њега у архангелском крају живо и данас. Можда ће некада међу именима светаца Архангелске епархије појавити и име исповедника о. Димитрија Федосихина.

О томе каква је била даља судбина „борбеног атеисте“ Л. Јефременка, ништа није познато. Уосталом, тешко да је он добро свршио, јер је крај отступника од Православља у сва времена био сличан крају првог христопродавца Јуде.

„ДУШУ ТВОЈУ ЋЕ АНЂЕЛИ ПОНЕТИ“

Прогнане из Сурског подворја, монахиње су делимично отпутовале којекуда, остале су биле ухапшене и протеране. Неке су пак остале у Архангелску заувек. Касније, када је био затворен Сурски манастир, неколико његових монахиња су такође прешле у наш град. Према причама старих становника града, ту је живело око тридесет сурских монахиња и искушеница. У почетку оне нису имале кров над главом и страшно су гладовале. Онда је парохијанин Свето-Илијинског храма (који је после рушења саборне цркве 1930. године постао главни храм града Архангелска), „старац Василије“, примио неколико монахиња к себи у кућу. Морамо рећи да се под именом „старца Василија“ крије блистава личност краја 19. века, познати архангелски доброчинитељ Василије Осипович Рахов. За свој милосрдни поступак платио је главом: на смрт су га пребили каменицама хулигани-безбожници. Његов гроб је сачуван, често га посећују парохијани саборне цркве који чувају сећање на тог човека. Бивше сурске монахиње живеле су углавном на периферији града, у такозваној трећој пилани. Неке од њих су радиле у храмовима Архангелска. Тако су сестре Ана и Евстолија Одинцове, као и инокиње Глафира и Агнија (њихова презимена не знамо) радиле при храму Свих Светих. У хору Свето-Илијинског храма је певала инокиња Наталија (у свету је била Јевдокија Лаврентјевна Иванова) која је дошла у Сурски манастир недуго пре његове ликвидације. Због гласа који је необичан за жену она је добила надимак Наталија-бас. Попут пустињака из старих времена, монахиња Наталија је водила живот подвижнице, пун одрицања. Судећи по речима оних који су познавали матушку Наталију, она је имала дар предсказања. Познато ми је једно предсказање које је она учинила покојној монахињи Елевтерији (Неверова): „Нико те неће оплакати. Душу пак твоју ће анђели понети“. Пошто сам познавала матушку Елевтерију у току осам година, могу потврдити да се први део пророчанства скоро до тачности остварио. После смрти инокиње Елевтерије, парохијанке саборне цркве су узимале песак са њеног гроба и, како је говорила матушка Елевтерија, „по вери њиховој Господ им је давао исцељење“.

Пошто су биле лишене духовне бриге о. Димитрија, сестре Сурског манастира су такође покушавале да сачувају монашку општину. Познато је да су се повремено окупљале, молиле се заједно и певале духовне песме. Преносиле су своје испосничко искуство на оне који су хтели да га прихвате. Управо тада је њих упознала млада девојка Анастасија Александровна Неверова. Пре тога је била искушеница у другој тајној женској монашкој општини. На челу те општине је био прогнаник јеромонах Игнатије, више познат у нашем граду као видовит и јуродиви. Крајем четрдесетих година он је напустио Архангелск. Тада се Анастасија приближила бившим сурским сестрама. Зато њу можемо сматрати настављачицом монашких традиција сурских монахиња. Касније, 1966. године, пошто је скоро четрдесет година провела као искушеница, Анастасија Неверова је постала монахиња Елевтерија. Сећање на своје духовне руководиоце она је чувала цео живот. Такође и неке предмете и фотографије које су њима припадали. У својем једином интервју, датом пола године пре смрти 1977, док се такорећи полако гасила, монахиња Елевтерија је изнела не много, али веома драгоцених података о некима од тих монахиња. Између осталог и о монахињи Наталији, коју је посебно поштовала. Више пута смо чули од ње: „Увек помињем монахињу Натаљушку. И ти је помињи“. Свој споменар, где су била имена сурских сестара која је она познавала, мати Елевтерија је оставила једном од свештеника саборне цркве да и после њене смрти сећање на њих не би престајало. Последње од сурских сестара које су живеле у Архангелску преминуле су седамдесетих година у дубокој старости. На пример, искушеница Ана Одинцова доживела је деведесет година, а монахиња Саватија деведесет шест година.

ДА ЛИ ЋЕ ВАСКРСНУТИ ПОДВОРЈЕ?

Зграда Сурског подворја сачувала се до наших дана. Сада су тамо смештене разне војне организације. Чак и обезличена, без купола и крстова, она чува остатке некадашње лепоте и величанствености. Али с годинама се све више и више руинира. Ту и тамо на крову ниче трава. Због влаге се руше зидови од опеке. Још страшније Сурско подворје изгледа изнутра. Не може се без душевног бола гледати у таванице, које су труле, прокишњавају и прете да се уруше. Посебно у оном делу зграде где су на месту леве певнице „борбени атеисти“ направили клозет. Шта може бити тужније него изглед храма или манастира који је извргнут руглу?

Али долазе у сећање речи Јеванђеља: „И светлост у тами свети, и тама га неће обузети“ (Јн. 1,5). Сада смо сведоци препорода Православља у нашој земљи. Могућно је да ће по примеру многих реновираних руских храмова и манастира живот бити враћен и у Сурско подворје. На седници руководства војног тужилаштва Архангелска и Архангелске епархије разматрано је питање о постављању на зграду Сурског подворја купола са крстовима. Можда ће то бити почетак враћања Сурског подворја Православној цркви и обнове монашког живота у њему. Али да бисмо у потпуности вратили оно што смо изгубили, треба да сазнамо и да схватимо шта смо то изгубили. Треба се сетити оних људи који су изабрали да истрпе било које прогоне, али нису издали Православље, нису дали своје иконе безбожницима на поругу. Према речима Његове Светости Патријарха Алексија II, сада је „главна препрека у губитку споне између садашње генерације хришћана са генерацијом новомученика чији је подвиг сведочанство о Христу и пример битисања у Духу Светом, који мора постати основ живота наше Цркве у 21. веку“. Да би се поново створила та веза, ми се сада и враћамо судбинама исповедника Православља. Таквих исповедника, као што је о. Димитрије Федосихин, инокиња Љубав и они незнани људи што су некада, далеке 1920. године, храбро устали на заштиту своје светиње – Сурског подворја. Желимо да верујемо да ћемо њиховим примером, њиховим молитвеном заштитом, и ми умети да достојно прођемо кроз сва искушења нашег овоземаљског живота, да непоколебљиво сачувамо у срцима Православну веру.

Мученици Господњи, молите Бога нашега и измолите нашим душама много милости и очишћење многих наших сагрешења, молимо вас! (Октоих, стихире на стихове у понедељак увече, глас 8).

Монахиња Јефимија (Пасценко), Архангелск

превод са руског језика: Андреј Тарасјев

објашњења у фуснотама и компјутерска обрада текста: Олга Кирилова

1 Губревком је типична тадашња скраћеница која означава Губернијски револуциони комитет; Архгубком је скраћеница која означава Архангелски губернијски комитет; Губернија је административна територијална јединица у ондашњој Русији; РКПБ – револуциона комунистичка партија бољшевика.

2 РОСТА – Руска телеграфска агенција

3 Јоанитима су презриво називали следбенике и поштоваоце светог праведног протојереја Јована Кронштатског

4 „Борбени безбожници“ – Савез борбених безбожника је масовна добровољна организација радника СССР која је постојала од 1925. до 1947. године. СББ је као задатак поставио идејну борбу с религијом у свим њеним манифестацијама, те формирање код радника научног погледа на свет. СББ је обједињавао раднике, сељаке, школску омладину, интелектуалце. Његове основне организације су постојале у фабрикама, предузећима, колхозима и школским установама. Почетком 1941. г. у редовима СББ налазило се више од 3,5 милиона радника 100 народа и народности. Број основних ћелија је достигао 96 хиљада. Године 1947. функције пропаганде научно-атеистичких знања биле су пренете на новоформирано Савезно друштво „Знање“

5 Добила је радну књижицу

6 Предгубкомтруд – председник губернијског комитета рада

7 Губкомцека – губернијски комитет ванредне комисије. Одсек по злу познате такозване ЦК, буквални превод „ванредна (рус. чрезвицајнаја) комисија за борбу против контрареволуције и саботажа“, која је врло често по кратком поступку кажњавала грађане (изговара се „чека“ по изговору одговарајућих слова, отуда и именица „чекиста“, као у српском „удбаш“). Касније се ЦК претворила у ГПУ, па у НКВД (Народни комитет унутрашњих послова), а затим и у КГБ (Комитет државне безбедности); ништа мање од „чекисте“ постала је део свога времена именица „кагебезник“ или „гебезник“)

8 ВЦК – Општеруска (рус. всеросијскаја) ванредна комисија

9 ВОХР – наоружано обезбеђење (рус. воорузонаја охрана), одговарајућа именица је „вохравец“ или „вохра“)

10 Мере за тежину: пуд = 16 кг; фунт = 409 г

Извор: интернет