УБИЈЕН ЈЕР ЈЕ ПОП

Документа Специјалне комисије за истраживање злочина бољшевика, при Главнокомандујућем Оружаним снагама на југу Русије, која говоре о гоњењима свештенства.

Грађански рат, који је горео у земљи неколико година, био је праћен невиђеним терором над мирним мештанима. Жртве овог рата било је стотине хиљада људи, који ништа нису згрешили. Од њих, велику већину чинили су свештенослужитељи, и верујући народ, чија је једина кривица била у томе што су чврсто исповедали православну веру. Специјално за истраживање бољшевичких злочина, између осталог, и према свештенству, крајем 1918.године оформљена је Специјална комисија за истраживање бољшевичких злочина, при Главнокомандујућем Оружаним снагама на југу Русије. Документа комисије представљају вредан извор историје антихришћанских гоњења у XX веку.

Специјална комисија за истраживање бољшевичких злочина при Главнокомандујућем Оружаним снагама на југу Русије (даље у тексту Специјална комисија, комисија) организована је одредбом Главнокомандујућег 31. децембра 1918.године, са циљем да се пред лице светске јавности изнесе ”суштина бољшевизма”, и да се формира основа (заснована на чињеницама) за осмишљавање мисије белих као заштитника Русије и света, као и да се ојача њихова позиција како у земљи, тако и у иностранству. Делатност Специјалне комисије одвијала се у две етапе. У првој етапи је њен апарат, у местима ослобођеним од бољшевика, успостављао, и по одређеном редоследу, фиксирао чињенице које су доказивале преступнички карактер нове власти, и распрострањени бољшевички црвени терор. У наредној етапи овај материјал се користио као база информација, за формирање мишљења светске јавности. Иницијативу стварања Специјалне комисије одобрили су савезнички представници – енглеска и француска мисија при генералу А. И. Деникину¹.

Пре свега, Специјална комисија је истраживала делатност казнених органа совјетске власти и дефинисала по којим критеријумима су се, током спровођења политике црвеног терора, одвијала кажњавања и стрељања². Према материјалу који је напослетку прикупљен, публиковано је преко 40 истрага³. Касније, у складу са јачањем бољшевика и институционализацијом њихове власти, комисија је проширила спектар својих задатака, међу којима је била и потрага за сведочанствима о делатности совјетских установа у различитим областима: руководство, судство, народно образовање, економија, слобода савести и говора, савези и сабрања, однос према религији – са циљем демонстрације антидржавне и нељудске политике бољшевизма⁴. Излазиле су на видело ”бољшевичке акције у вези са ликвидацијом ”органа судске власти, сходно закону”, и њихово подмићивање ”неодговорних трибунала”, руковођених ”револуционарном савешћу” ”.

Комисија је разрадила специјални програм истраге⁵, у којем је посебна пажња посвећена гоњењима Руске Православне Цркве. Прикупљени материјал представљен је у форми саопштења, које су се затим публиковале у дневној штампи, које су се делиле као флајери и брошуре. Делила их је и сама Специјална комисија, и кроз Сектор пропаганде Специјалног савета при Главнокомандујућем Оружаним снагама на југу Русије ( даље – ГОСЈУР)

Материјал Специјалне комисије као извор за проучавање историје Цркве

После пораза белих руководилаца комисије, у марту 1920.г. ови материјали су пребачени у иностранство, што их је сачувало за историју, и дозволило историчарима да одмах приступе послу. Публикације засноване на документима комисије, појавиле су се убрзо након догађаја, који су у њима пронашли свој одраз⁶. Историчар и сведок догађаја грађанског рата, С. П. Мељгунов приметио је да су Изванредне комисије у време Грађанског рата уништили своја документа, приликом евакуације, или због претњи од буне. То је дефинисало оцену коју је Мељгунов дао материјалима Специјалне комисије, као изворима који имају ”првостепени значај за описивање бољшевизма у периоду 1918-1919.г., и јединог документа који приказује терор на Југу [Русије] ⁷”. Тада, после излазка из штампе првог издања књиге Мељгунова, у одређеним рецензијама се ниподаштавала вредност датог извора, описијући материјале Специјалне комисије као ”неверодојстојне, који врло лако постају пристрасни”⁸. Укратко, такво мишљење није ничим било основано. Прву научну публикацију остварили су Ју. Г. Фељшински и Г. И. Черњавски⁹. У ову књигу су, претежно ушли извештаји, које је саставила комисија за истрагу доказа, то јест, проверени докази. Дата публикација је много година била смерница за упознавање широког аудиторијума са материјалима Специјалне комисије. Не умањујући важност ове публикације, приметићемо да је то био врло узак спектар докумената комисије, површински слој, који није могао да одрази структуру читавог система. У ову публикацију су доспела само поједина документа и чињенице, које су сведочиле о невероватној бољшевичкој суровости према свештенослужитељима на југу Русије.

Истражујући материјале комисије, не можемо а да не поставимо питање: да ли та документа заиста одражавају чињенице или представљају само пропагандни материјал из времена Грађанског рата? За одговор на ово питање, неопходно је разматрати сав архив Специјалне комисије, који укључује не само саопштења за информисање западних савезника, него и документа, на основу којих су формирани. То, да ови извори нису пуноцени по степену информација, пуноћи и истинитости која је садржана у тим информацијама, је очигледно. Извештаји намењени пропаганди, без сумње, били су покривена морално-етичким, и политичким оценама.

Циљ комисије био је, наравно, не толико да истражује, колико да фиксира злочине бољшевика, и након тога, да извести јавност. Али, то није повод да се негира веродостојност и вредност тих докумената као историјских извора. Једна од основа за ова и слична уверења је то што је делатност комисије била тачно одређена. 4. априла 1919.г. ГОСЈУР је донео Одлуку о формирању Специјалне комисији и њеног састава од 17 људи¹⁰. У тој одлуци су забележене правне основе делатности и организациони аспекти рада комисије. Делујући на основу Устава кривичног суда 1914.¹¹ – последњег Устава пре револуције – комисија је разрадила јасну процедуру своје делатности, руководећи се унутрашњим уређењем поштовања објективности и законодавности. Посао су обављали највећи специјалисти – професионални експерти из области судске медицине, и права, уз учешће страног надзора. Комисија је била заинтересована да добије тачна и истинита сведочанства, с обзиром да би информација другачијег карактера изгубила на својој важности.

Специјална комисија се састојала из Главне скупштине, и Истражног органа. Председавајући је био Главнокомандујући ОСЈУР, по овлашћењу начелника Управе јустиције Главне скупштине (при А. И. Деникину председник је постао судија барон Г. А. Мејнгардт) ¹². Главна скупштина је укључивала јавне прегаоце, а председавао је мировни судија – транспарентни јавни прегалац, који је биран током 20 година¹³. У Истражни орган су улазили специјалисти са вишим правним образовањем: сенатори, изборне мировне судије, представници магистрата, прокуратуре, адвокатуре Санкт Петербурга, Москве и крупних центара на југу Русије¹⁴. За привремено учешће у раду, позивали су се специјалисти, у својству привремених сарадника. Право да узму учешће у свим заседањима Специјалне комисије имали су представници савезне мисије при Главнокомандујућем ОСЈУР.

Документа Специјалне комисије која се налазе најпре у фонду Р-470 Државног архива Руске Федерације (даље — ДАРФ), показују огроман посао, који су обавили сарадници. То су акта истраге, анкете, извештаји, протоколи информисања сведока, и други документи. Међу њима су и многобројна сведочанства о гоњењима Цркве од стране бољшевика, у епархијама на југу Русије и Украјине, највише у Донској, Кубанској, и Ставропољској епархији, с обзиром да су ове области истражене у великој мери.

Специјална Донска комисија

За истрагу ”гоњења Цркве” у Донској области, била је основана специјална локална, Донска комисија. Она је сарађивала са Новочеркаском Судском палатом, Ростовским на Дону, Таганрогским, Черкаским окружним судовима¹⁵. Имала је приступ досијеима и означавала је у својим документима резултате предходних истага, усмеравала питања прокураторима. Истражне судије су се укључивале у својству чланова Специјалне комисије¹⁶.

18. маја 1919.године часопис ”Живот” написао је о посети чланова Специјалне комисије Новочеркаску, барона П. Н. Врангела и Б. А. Подгорног, који су узели доказе од архиепископа Митрофана (Симашкевича) и епископа Гермогена (Максимова) о иживљавањима црвених не толико над њима лично, колико над свештенством у области Војска Донског. Сличне доказе дали су кнез Е. Н. Трубецкој и протопрезвитер Георгије Шавељски, који су се налазили у Новочеркаску. Њихове сигнатуре сачуване су у материјалима комисије. Новине су објавиле молбу барона Врангела да се на имена чланова, у зграду судских установа града Новочеркаска, шаљу докази о сличним сведочанствима бољшевичких злочина¹⁷. У публикацији се наглашавало да је посебна брига комисије била да се прикупе тачна, истинита сведочанства¹⁸. Комисија је истраживала злочине на свој територији области Војска Донског: спроводила је медицинске прегледе и идентификацију остатака затвореника и покојника, сахрањених по правилу, у заједничким гробницама; испитивала сведоке, откривајући околнисти смрти, или нестанка људи. Протоколе су оверавали чланови комисије, који су радили истраживања. Спискови пострадалих и описи екскумације и идентификације објавливани су у локалној штампи.

У контакту са епархијским саветом

Списак стрељаних и досијеи о смрти духовништва водио је такође Донски (Новочеркаски) епархијски савет. Духовни истражитељи су испитивали чињенице гоњења свештенства. Међу протоколом Специјалне комисије сачувана су документа са заглављем ”Протокол прегледа досијеа Донске духовне конзисторије”, или ”Протокол прегледа досијеа Донског епархијског савета” ¹⁹. На жалост, сав архив Донске духовне конзисторије и епархијског савета из датог периода је изгубљен. Зато, о редоследу делатности Цркве у истрази сличних случајева, можемо сазнати само из материјала Специјалне комисије. Специјална комисија је у парохијама Донске и Кубанске области, Ставропољске губерније послала анкете са циљем да изађу на светлост информације о пострадалим свештенослужитељима, и члановима њихових породица, штети црквеног имања, новим формацијама бољшевичке власти у области слободе савести, случајева богохуљења и светогрђа, забрани или отежавању вршења служби и црквене делатности²⁰. У образложењу анкета, садржали су се захтеви да се да што прецизнија и тачнија информација – име, датум, место, сведок, итд. Слали су копије докуменана, стављали потписи испод изјава. Попуњене анкете, са пропратним материјалом представљале су важни извор, који је сведочио о гоњењима Цркве.

Разлози расправа са свештенством

Прикупљени материјал сведочи о посебној, ничим оправданој суровости црвених према свештенству, о богохулним дејствима према храмовима и црквеној имовини, тајнама и обредима.

О специфичности расправа, које је производила Морозовска Изванредна комисија, говори нам информативни извештај № 17 Сектора за пропаганду Специјалног савета од 12. јуна 1919.године: ”Према доказима становника места Морозовско, бољшевици су извршавали казне највише хладним оружјем: секли су главе, руке, распарали грудне кошеве и желудце. У овој станици је убијено 1000 људи.” Бољшевици су желели да ове одмазде представе као вољу народа: ”Понекад се примећивала тежња да се убиства одену у одело закономерног акта народног гнева. Такав сценарио је био актуалан приликом стрељања свештеника Андреја Казинцева” ²¹.

Коментари аналитичара Специјалне комисије указују на мотиве, сличне по зверству, и у случају свештенослужитеља и духовништва на Дону. Поводи су се наводили разни, али је иза њих увек стајао исти разлог: нетрпељивост према служитељима Цркве. Коначни резултат је била мржња која је иза себе имала један својствен поглед на свет: ”Суд револуцијске савести претворио се у чисти самосуд гомиле или појединачних морнарских и црвеноармејских банди са најразличитијим поводима и узроцима. Пре свега су уништавали своје ратне противнике, макар ако би ови одлагали оружје и беспомоћно лежали у војним болницама. Затим су истребљавали богате, и просто обезбеђене људе као ”буржује”, свештенике за њихово неслагање са разбојничким бољшевизмом, и за духовни чин, просто интелигентне људе за њихову интелигенцију, и према потказивањима као ”контрареволуционаре” ²². ”У овим казнама, на себе скреће пажњу непотребна, често зверска хладнокрвност.” <…> Чинили су то не зато што су окривљена лица нешто посебно сагрешила. <…> признаци оптужбе сводили су се обично на слабе оптужбе за ”кадетство”, или ”против бољшевизма”. Свецело они су били усмерени против свештенства управо као против свештенослужитеља.” ²³

Околности под којима су убијани свештеници

У протоколу № 6 од 5.маја 1919.године, који је саставио члан Специјалне комисије Б. А. Подгорни, на основу истраге материјала досијеа № 61 Донске духовне конзисторије, наведене су околности под којима су војске народних комесара убиле свештеника Јована Куликовског, приликом опсаде Персијаново-Грушевског козачког села 12.фебруара (по старом календару) 1918.г. Процес је почео као одговор на обраћање у Донску конзисторију Персијаново-Грушевског салашког извршног комитета. Свештеника су извели из куће, стрељали га у стомак, и изболи бодежима. Нису дозволили да се труп сахрани, па је беживотно тело лежало на улици два дана. Свештеников дом је био опустошен. Специјална комисија је открила писмо црвеноармејца његовим ближњима, које поражава својим зверством и суровошћу: ”…И ми, када смо ушли у Персијановку, никога нисмо поштедели. Тукли смо све. Ја сам морао да убијем једног попа. А сада хватамо ђаволе у Новочеркаску, и бијемо све, као псе…” ²⁴

Убиство свештеника Тројичине цркве, у селу Калининско Макејевског округа, Николаја Борисова²⁵ догодило се у следећим условима. Свештеник је ухапшен 7.јануара 1918.г., и послат у штаб Црвене гвардије, у станицу Ханженково. Стрељали су га конвоји током пута. Није било никаквих предходних оптужби. Потом су тело положили, додатно изболи и препустили судбини коњског галопа²⁶.

Свештеника цркве Рођења Богородице у салашу Петровское Миљутинског округа, Александар Иванон 10.маја 1918.г. ”убили су црвеноармејци, без неког посебног разлога, стрељавши у њега из пушле, само због тога што је поп.” ²⁷ Свештеника у селу Железное Бахмутског среза Јекатеринославске губерније Михаила Попова су бољшевики терали да служи опело самом себи, а када је овај одбио, стрељали су га. ²⁸

Околностима под којима су убијена два свештеника у Ростову на Дону – Константин Верецки и Иван Татлов – посвећена су два, посебна поглавља²⁹. Овде је представљен преглед материјала предходних истраживања судског истражитеља Ростовског-на-Дону окружног суда, за свештеничке случајеве и докази сведока у случају И. Татлова – сведочанства супруге и двојице синова од 14 и 11 година, и свештенства храма. Такође представљени су и докази за случај К. Верецког – удовице, оца, и мајке свештеника. У сведочанствима епископа Ростовског и Тангародског Арсенија (Смоленца) такође се налазе докази о убиству свештеника Верецког³⁰.

Интересантне су успомене мењшевика, руководиоца Донског комитета РСДРП Александра Локермана, објављене 1918.г. у Ростову на Дону под насловом ”74 дана совјетске власти. (Из историје диктатуре бољшевика у Ростову на Дону)”, које описују нељудску политику бољшевика у Ростову на Дону, после Октобарске револуције, ничим оправдана убиства, између осталог и свештеника Верецког и Талантова³¹. Чим су одреди црвеноармејаца ступили у Ростов, одмах се њих десетак упутило у дом оца Константина. Како су упали право у трпезарију, где је отац Константин ручао са породицом, црвеноармејци су га ухапсили и одвели³². Оца Константина су одвели у степу³³. Пуцали у леђа, са покојника су скинули чизме, испалили још три контролна хица, и оставили га да лежи на улици. Стрељали су га на очиглед две мале рођаке.

У Ставропољској епархији слика је била идентична. 174 извештаја свештеника, говоре о разним случајевима иживљавања и убиства, исмевања над храмовима, и црквеним обредима³⁴. 18.фебруара 1918.г. током молебна за прекид гоњења бољшевици су извукли из храма на трг свештеника у месту Кореновске, Петра Назаренко. Како је отац сазнао да се спрема стрељање локалних козака, он је клечећи, са крстом у рукама, молио да се прекину убиства. Повикали су да баци крст, али је свештеник одговорио да ће умрети са крстом на грудима. Тада му је један од црвеноармејаца ишчупао крст из руку, и свештеник је изблиза стрељан. 4.маја 1918.г., на Велику Суботу, свештеника у Незамајевској станици, Јована Пригоровског, извели су из храма, изругивали су му се и уз понижавање пребили, од чега је добио тешке повреде главе, а лице му је било унакажено. Пред смрт, свештенику су ископали очи и одсекли уши и нос³⁵.

У августу црвеноармејци Тимашевског пука су током ноћи направили драмске богохулне сахране. Обукавши се у свештеничке и ђаконске одежде, покрили су једног војника покривалом и ”при строгом црквеном појању са свећама и кандилом” носили га главном улицом кроз читаво место. У Новојекатерининском су искористили стари антиминис уместо сукненог коњског покривача, а у Новокорсунском су пред верницима увели коња у олтар и ”оденули га у свештеничке одежде”³⁶.

Таквих сведочанстава је било много. Данас, захваљујући делатности Специјалне комисије, која је са посебном пажњом истраживала гоњења Цркве на југу Русије, ова сведочанства се налазе на располагању истраживачима и омогућавају да допишу нове странице у трагичној историји Руске Православне Цркве у периоду Грађанског рата.