Еро с онога света

Копао Турчин с Туркињом кукурузе па у подне оде да напоји коња, а Туркиња остаде одмарајући се у хладу. У том наиђе однекуд Еро: — Помози бог, кадо! — Бог ти помогао, кмете! А одакле си ти, кмете? — Ја сам, кадо, с онога света.

— Је ли, богати, а ниси ли видео тамо мога Мују, који је умро пре неколико месеци? — О, како га не бих видео! Он је мој први комшија. — Па како је, богати, како живи? — Хвала богу, здраво је, али се доста мучи без новаца. Нема за што да купи дувана, нити има чиме да плати кафу у друштву.

— А хоћеш ли ти опет натраг? Не би ли му могао понети мало новаца? — Бих, зашто не бих! Ја идем управо тамо. Онда Туркиња отрчи тамо где је њен муж био оставио капут, те узме кесу новаца и да је Ери да понесе Муји. Еро стави новац у недра, па бежи уз поток. Тек што мало замакне, кад ето ти Турчина.

Туркиња преда њ: — Да видиш, мој човече! Прође овуда један кмет с онога света, па каже за нашег Мују да се тамо мучи без новаца. Нема, вели, чиме да купи дувана нити да плати кафу у друштву. Ја му дадох оно новаца што је било у твојој кеси, да му понесе. — Па куд оде? Куд оде? — на то ће Турчин.

А кад му жена рече да је отишао уз поток, Турчин брже-боље скочи на гола коња и потера га онуда. Кад се обазре Еро и опази Турчина како трчи за њим, стаде бежати све до неке воденице под брдом. Онда утрчи унутра па повиче воденичару: — Бежи, јадна ти мајка! Ето Турчина да те посече.

Него дај мени твоју капу, а ти узми моју, па бежи уз брдо туда око воденице. Воденичар угледа Турчина на коњу, поплаши се и не имајући кад да пита зашто ће га посећи, да Ери своју капу а Ерину баци на главу, па бежи уз брдо. Еро метне воденичареву капу на главу, узме мало брашна и поспе се по оделу као воденичар, кад Турчин дотрча.

— Где је, море, такав и такав човек што малочас уђе у воденицу? — упита и сјаха с коња. А Еро му каже: — Ено га, видиш, где утече уз брдо. — Придржи ми коња, — на то ће Турчин. Еро узме коња, а онај уз брдо за воденичаром овамо-онамо по буквику.

Кад га стиже и ухвати, повика: — Камо новци које си преваром узео од моје жене да понесеш Муји на онај свет? Воденичар се стане крстити и снебивати: — Бог с тобом! Нити сам видео твоју жену, ни Мују, ни новац. И тако им прође читавих пола сата док се освестише и видеше шта је.

Онда Турчин потрчи ка воденици. Кад тамо, али хоћеш! Еро узјахао коња и утекао без трага, а Турчин шта ће друго него пешице назад. Опази га жена без коња и повиче: — Казуј, човече, шта уради? А Турчин ће: — Ти си Муји послала новаца да купи кафу и дуван, а ја сам му послао и коња, да не иде пешице.

Извор: Бајке