Мини хидроелектране: тихи екоцид Србије

Пише: Невена Грубач
преузето са сајта Космодром

У Србији је планирана градња 850 малих хидроелектрана на планинским рекама, претежно у заштићеним подручјима. Негативне последице су несагледиве, упозоравају научници, а обухватају уништење биодиверзитета не само на Балкану, већ у целој Европи, а угрожене су и локалне заједнице.

Водопад Бобук на Црновршкој реци, који је нестао након изградње МХЕ
Фото: Милан Симоновић
У топлом и чврстом загрљају централног дела Старе планине, недалеко од Књажевца, сместило се село Црни врх. Педесетак домаћинстава, просутих по висоравни заштићеног парка природе, дише столетне букве и храстове, а пије воду Црновршке реке. Миџор је близу, готово на домах руке. Бабин зуб, такође.

Црни врх куца спорим, вековним ритмом Старе планине, једва се мењајући кроз епохе. Ту и тамо, појави се по неко ново – или боље рећи, модернизовано старо – домаћинство, врата отворених за туристе у потрази за тишином, и планинаре за дивљином. И осим тога – ништа. Шума, камен, вода. Неки од нас би рекли да је то ништа заправо све.

У Црновршкој реци плива поточна пастрмка. Испод камена се крије речни рак. Изнад реке крстари сури орао. Поред ње, на плодној обали, расту зечји трн и копитњак. Успављујући шум реке прекида само ритмичко куцање планинског детлића дању, а хучање сове ноћу. Осим повремене, удаљене песме моторне тестере, човек се једва чује: стопио се са природом.

А онда, у тренутку који се наизглед ни по чему није разликовао од било ког другог тренутка у успаваној историји планинског сеоцета, Црном врху је пресечена артерија која му је доводила крв. На Црновршку реку стигли су багери. Раскопали су јој обалу, а њене воде ставили у цев. И нису стали ту.

https://www.facebook.com/100013726624521/videos/410987552702129/?t=23

Изградња МХЕ на Црновршкој реци
Видео: Александар Јовановић – Ћута
У безумној јурњави за неколико киловат часова електричне енергије који долазе из обновљивих извора, на потезу од Словеније до Грчке одобрено је око 2.800 пројеката за изградњу МХЕ. У Србији је, као у једној од водећих земаља региона у овом тренду, у плану изградња фрапантних 850 оваквих електрана. Претежно су деривационог типа, познатог у индустрији као врсте најпогубније за екосистем.

Паметно и одговорно саграђене бране постоје, али ми не причамо о њима. Овде је реч о малим, деривационим хидроелектранама, предвиђеним за изградњу на малим речним токовима, најчешће планинским рекама. Зову их, прикладно, и поточаре.

За разлику од великих река на којима се праве моћне електране, где се машинска зграда налази у самој преградној брани, ове речице немају довољно водене масе за тај метод производње електричне енергије. Зато се бира други приступ.

Код деривационих мини хидроелектрана, процес почиње изградњом мале бране и формирањем водозахвата. Затим, механизацијом се довлаче готове, широке цеви, које се укопавају у ровове дуж речног корита. У просеку су дугачке између једног и три километра, понекад чак и читавих осам.

Пад воде потребан за покретање турбине добија се стављањем реке у деривациону цев, и усмеравањем њеног тока кроз ту цев, све до машинске собе, која се налази низводно, и где се производи струја.

Граде се у брдско-планинским пределима због тога што природни нагиб терена, и са њим природни пад воде, чине кључну улогу у процесу. Изградња је јефтина, јер је природа већ самостално обавила пола посла.

Како би се вода што брже и ефикасније довела до машинске собе, често се користе пречице. Тада се цевовод у потпуности измешта из реке, и до свог одредишта спроводи каквим год путем да је потребно, крчењем шума и планинске флоре.

Иако деривационе мини хидроелектране заиста немају нус-продукте који загађују околину – на начин на који то издувним гасовима чине, рецимо, термоелектране – сам њихов процес изградње, и само постојање, највећи су починиоци еколошке катастрофе међу свим другим типовима хидроелектрана.

Овај принцип изградње значи да од водозахвата, па све до машинске собе, где би у начелу речица требало да настави свој природни ток, више нема воде, а низводно од машинских соба, реке неретко потпуно пресушују.

Тешка механизација која обавља посао, иза себе оставља сува речна корита, и у њима цеви и уништено приобаље. Прилаз локацијама је због густог растиња често изузетно тежак, и најчешће не постоје ни асфалтирани путеви који воде до њих. Да би се приступ омогућио, обале река се у потпуности шишају, секу се стабла и девастирају околна флора и фауна.

МХЕ широм Србије у процесу изградње
Фото: Тијана Јевтић
Сува речна корита
Током градње деривационих МХЕ, извођач радова је дужан да у речном кориту остави неопходни биолошки минимум, познат и као еколошки одржив поток. Ово значи да ван цеви мора остати довољно воде да би се омогућио опстанак живог света који насељава реку.

Међутим, у раду „Мале хидроелектране деривационог типа: Безначајна енергетска корист и немерљива еколошка штета“, који је Космодрому ставио на располагање један од аутора, проф др Ратко Ристић, декан Шумарског факултета Универзитета у Београду, наводи се да је у реалности биолошки минимум често игнорисан, или одређен произвољно.

Наиме, репрезентативан „биолошки минимум“, могуће је одредити тек после дефинисања хидробиолошких карактеристика водотока, на основу детаљног мониторинга живог света, који спроводе стручњаци хидробиологије и хидрометрије.

„Детаљан мониторинг акватичних екосистема, пре израде пројектне документације, није обављен ни за једну МХЕ у Србији, тако да се поставља питање репрезентативности усвојених вредности „биолошког минимума“, односно, нема доказа да тако одређени протицаји обезбеђују услове за опстанак живог света у речном току.“ – наводи рад.

Другим речима – биолошки минумуми се одређују призвољно, без икакве гаранције да ће као такви моћи да подрже живот биљног и животињског света чији опстанак зависи од реке.

Још један обавезни грађевински елеменат деривационих МХЕ који се игнорише су такозване рибље стазе, које морају бити остављене за потребе узводне и низводне миграције речног света, но оне су у пракси или непостојеће, или потпуно суве, засуте наносом или грањем, кажу аутори рада.

Током оних делова године када је водостај природно низак, редовна је пракса захватање чак и оне количине воде резервисане за рибљу стазу, и њено пуштање у цев, како електране не би морале да престају са радом и производњом струје.

Мртав животињски свет, попут заштићене, аутохтоне поточне пастрмке, који остаје у сувим, речним коритима након оваквих ситуација, неми је сведок еколошке катастрофе која се одвија дубоко у планинама Србије, далеко од очију јавности.

Изградња МХЕ на Ракитској реци, село Ракита, Бабушница
Фото: Милан Симоновић
Цена зелене енергије
Уколико би се све планиране МХЕ изградиле, било би обезбеђено свега око 2% потреба у енергетском билансу Србије на годишњем нивоу. Зато је шокантан податак да се од планираних 850, а до сада у Србији изграђених око 90 МХЕ, велики број налази у заштићеним природним подручјима. Реке се исушују, биодиверзитет уништава а приобаље девастира у националним парковима, парковима природе, специјалним резерватима природе.

Само је на Старој планини у плану изградња невероватних 58 малих хидроелектрана. На сливу Студенице, на планини Голији и околини, тај број износи 31. Влада Републике Србије је Стару планину 1997, а Голију 2001. године прогласила Парковима природе.

Оба подручја су сврстана у прву категорију заштите као природна добра изузетног значаја са становишта разноврсности биљног и животињског света, као и геолошких, геоморфолошких и хидролошких карактеристика. У случају Голије, исте године дефинисан је и резерват биосфере под именом Голија-Студеница, са међународно признатим статусом у оквиру Унесковог програма МАБ.

Неки од примера фаталних еколошких последица до сада су изградње деривационих МХЕ на Јошаничкој реци, на падинама Копаоника, Бистрици, у околини Нове Вароши, и на Црновршкој реци, на поменутој Старој планини. Велики број од планираних 850 се пак налази на сливовима Јужне и Западне Мораве, Ибра, горње Дрине, Лима.

Све ово је довело до нестанка или угрожавања ендемских и заштићених врста риба, угрожавања водоснабдевања локалних заједница и интензивне ерозије на приступним путевима.

„Изградња и рад МХЕ доводе до деструкције биодиверзитета у водотоковима, поремећаја хидролошког режима, дестабилизације водоснабдевања и угрожавања традиционалног начина живота локалних заједница“, упозорава Ристић.

Река Приштавица у процесу изградње МХЕ, Ужице
Фото: Тијана Јевтић
Још је алармантнији резултат студије Универзитета у Грацу, који каже да ће Европа изгубити, или довести на ивицу истребљења, једну у десет рибљих врста, уколико се изграде све планиране мини електране на Балкану. Једанаест ендемских врста би могло бити потпуно збрисано с лица Земље, 7 би постало критично угрожено, 4 типа јесетре би изгубило хабитат а број угрожених врста би се дуплирао на 24.

Још је алармантнији резултат студије Универзитета у Грацу, који каже да ће Европа изгубити, или довести на ивицу истребљења, једну у десет рибљих врста, уколико се изграде све планиране мини електране на Балкану. Једанаест ендемских врста би могло бити потпуно збрисано с лица Земље, 7 би постало критично угрожено, 4 типа јесетре би изгубило хабитат а број угрожених врста би се дуплирао на 24.

Због ланчане реакције изградње МХЕ на Балкану, који је најбитније чвориште речног биодиверзитета у Европи, било би потпуно истребљено 49 од укупно 591. слатководне врсте рибе, а у најбољем случају би било изгубљено 50-100% њихове дистрибуције у водама Балкана, налази студија.

У недавно објављеном Еко-Мастерплану за реке Балкана, независној међународној студији која је део иницијативе Спасимо плаво срце Европе, а коју су објавиле невладине организације Риверwатцх и ЕуроНатур, закључак је сличан.

Од испитаних 80.000 километара речних сливова Балкана, три четвртине су толико еколошки драгоцене да би морале бити у потпуности недоступне за било какав облик градње – нарочито за деривационе МХЕ. Додатно, научници процењују да ће чак 10% врста слатководне рибе у читавој Европи бити суочено са могућношћу изумирања, уколико се настави са планом изградње око 3.000 балканских МХЕ, наводи се у студији.

Ништа мањи утицај не трпе и хиљаде људи који живе у брдско-планинским селима Балкана, и чија егзистенција директно зависи од доступности воде из њихових река. Вода за пиће, али и за напајање стоке, која је најчешће једини извор прихода у планинским селима, као и за наводњавање усева, не сме нестати, јер би то значило гашење и овако све мањег броја сеоских домаћинстава.

Губитак туристичког потенцијала, до кога доводе наружени, непривлачни и девастирани планински предели, један је од такође битних негативних фактора када се говори о МХЕ. Српски сеоски туризам је базиран на природним лепотама наших крајева, квалитетној храни и здравој и доступној води, и тешко је замислити да ће овај, иначе веома богат ресурс, остати искоришћен, имајући у виду размере уништавања природе у најлепшим и најатрактивнијим пределима земље.

Копренски водопад, Стара планина
Фото: Милан Симоновић
Људи у борби за воду
Организација Центар за креирање политика – ЦКП, спровела је истраживање међу грађанима Републике Србије о актуелној теми градње деривационих мини хидроелектрана. Резултат је показао да се највећи број испитаника у потпуности противи овој пракси, и да подржавају измену закона о градњи. Међутим, велики проценат јавности је и даље неинформисан о овој круцијалној теми.

Планинари и љубитељи природе су, поред локалног становништва, били међу првима који су директно искусили последице изградње МХЕ. У својим походима на планине, били су сведоци промене њихових лица, и очевици еколошких злочина почињених у име зелене енергије. Милан Симоновић, фотограф и заљубљеник у Стару планину, каже да је она прави свет магије.

„Заштитни знак Старе су дефинитивно њене реке и водопади. Стара планина има једну од најгушћих речних мрежа у Србији, али су њене реке и потоци најатрактивнији. На Старој смо већ побројали стотинак водопада.“ – каже Милан за Космодром.

„Сва та нестварна места су данас, висе него икада, под нападом, и прети им потпуно уништење. Шуме се бесомучно и неконтролисано секу. Арбиње, природни резерват смрче, под првим степеном заштите се у огромној мери, пред нашим очима, свакодневно уништава. Разлика коју примећујемо у тим пределима, у односу на време мојих првих одлазака је огромна[…] Сада су на удару њене реке, жиле куцавице сваке планине.“

Милан је један од чланова иницијативе Одбранимо реке Старе планине, која је почела као група истомишљеника, окупљених на друштвеним мрежама око идеје пружања отпора мини хидроелектранама. Данас, ова фејсбук група има преко 83.000 чланова, и једна је од организатора масовних протеста против МХЕ.

Фото: Тијана Јевтић
Људи се буде свуда по Србији, и боре се за своје реке. Тијана Јевтић обилази претежно западну Србију, и фотографише природу и оно што је од ње остало након градње малих хидроелектрана. Каже да се последњих неколико година у природи редовно саплиће о њих.

“На потезу од Сирогојна до Равни је Приштавица са две МХЕ. На Златибору Црни Рзав и Рибница са две МХЕ, у плану и трећа. На потезу ка Кокином броду, Бистрица са две. Испод Камене Горе је Грачаница, такође уништена. Не постоји река у Западној Србији на којој није предвиђена бар једна МХЕ локација[…] Вегетација (је) уништена, путеви у које је укопан цевовод проширени до те мере да се питаш хоћеш ли икада доћи до природе. У реци нема више вирова, обале су обријане, речно корито заравњено, прилаз онемогућен. Будеш срећан ако приметиш мали знак живота који пркоси, а онда схватиш да је заправо заробљен у биолошком минимуму, онемогућен да расте или се размножи.” – рекла је Тијана Космодрому, и додала да планинари, риболовци и спортисти већ одустају од посета Златибору и области Црног Рзава. МХЕ гасе и туризам.

На друштвеним мрежама, иницијативе за одбрану река узимају маха. Брани се Млава, реке Краљева, Ваљева, Гледићких планина, Западне Србије, Ресавског краја, Књажевца, Нишавског округа, Рашке. Организују се протести, пишу петиције и цртају транспаренти. Деле се фотографије, препричавају се новости, шири се прича о трагичној судбини магичних планинских река Србије.

Тијана и људи попут ње настављају борбу за своје реке, свако на начин на који уме. “Имала сам доста невероватних сусрета са живим светом који живи у, или директно зависи од река. Гравидна женка даждевњака, лисица која је хтела да се игра са мном, рибарица којој сам случајно покушала да извучем пастрмку из чељусти. Сви ти сусрети сада добијају смисао. Као да су ти створови желели да ми кажу: буди ту када дођу по нас.”

Аутор текста је Невена Грубач, текст је преузет са сајта Космодром (Фацебоок страна).

Извор: Свет науке