Пакт за самоубиство

Шта треба да се зна о Маракешком споразуму, а српски Кербери битних знања вам то никад неће објаснити?

О чему, питате?

Нисте обавијештени, а? Па, нормално да нисте кад вам је у очи бачена прашина Вучићевих мономелодрама и тобож’ анти-вучићевских шетача суботара који би да се врате на власт с које их је Драмосер отјерао.

Нормално да сте необавијештени кад вас са екрана спиче емоцијом изазваном оснивањем шиптарске војске на окупираним Косову и Метохији. Као да је војска Косова некакав неочекиван чин, а не најнормалнија посљедица Тадићеве и Вучићеве предаје Косова и Метохије Шиптарима.

А ако живите у расијању, тек онда сте необавијештени, осим ако не шетате кера улицама Брисела, па се изненада обојица нагутате сузавца.

А о чему то треба да будете обавијештени? Какав Маракеш, какво самоубиство?

Прошле седмице је у мароканском граду Маракешу потписан тзв. Глобални пакт о безбиједним, организованим и устаљеним миграцијама, који ћемо у даљем тексту звати просто и великим почетним словом: Маракешки пакт или само Пакт.

Текст Пакта, колико ја знам, није преведен на српски језик, али ћу ја покушати да прикажем његове негативне стране кроз проглашене циљеве.

Маракешки пакт је споразум склопљен под покровитељством Уједињених нација, а потписала га је већина земаља чланица, укључујући све оне у којима српски народ живи у доминантном броју, дакле, Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину. Нису га потписале Сједињене државе и многе европске земље, као Мађарска, Пољска, Хрватска, Бугарска, Аустрија итд.

О чему се ради?

Као што му сама дуга форма назива говори, Маракешки пакт има за циљ да инвазију усељеника из Азије и Африке у Европу стандардизује, учини организованијом, безбједнијом и устаљенијом. Кад кажем усељеници, мислим, наравно, на оно што је народима Европе пласирано под лажним именом мигранти, а кад кажем инвазија мислим на муслиманску колонизацију Европе. Пошто сам управо оспорио комплетну једну демографску категорију која је изазвала највећи демографски потрес у Европи још од Другог свјетског рата, ред је и да објасним ту противрјечност.

Мигрантска подвала

Наиме, израз мигрант је маркетиншки трик, употријебљен да се Власи и остали Европљани не досјете. Традиционално, категорија миграната подразумијева углавном економски дефинисану скупину људи који мијењају боравиште сходно економској потреби, тј. привремено се селе из домовине у страну земљу која им нуди привремени извор прихода, те се враћају кући или иду у трећу земљу кад тај извор прихода пресахне. Ради се о земљорадницима који се крећу за бербама, рударима или нафташима који се крећу према новооткривеним минералним налазиштима, рибарима који се покрећу према сезони риболова итд.

Кад се човјек усељава да би се стално настанио, он више није мигрант, него имигрант, илити усељеник. Онај који се исељава је емигрант илити исељеник.

Е, сад, чему трик?

Замислите да вам на врата дође група непознатих мушкараца који изгледају другачије од вас и кажу вам да им треба оброк, да би да преспавају у дворишту, под грожђем, да се евентуално окупају, а да ће вам заузврат можда исцијепати метар дрва прије но што наставе пут. Били бисте сумњичави с разлогом, али бисте можда и пристали, контајући да је боље не изазивати белаја. Лакше би на то пристали него да вам ти исти кажу да желе да се настане у вашем дворишту и да сте дужни да их храните и одијевате, а и жену да им позајмите с времена на вријеме. Зар не? Тада бисте се вратили у кућу, узели паповку и двије кашикаре заостале иза рата и отјерали момке докле их ноге носе.

Е, оно прво је мигрант, а ово друго је усељеник. Коме је Европа склонија да се одупре силом?

Да ли би већи бунт Европљана био изазван објавом да преко њених граница наваљују усељеници, махом млади, војно способни мушкарци, или наративом који каже да у Европу бјеже мигранти, безмало избјеглице, од ратова и разарања на Блиском и Средњем истоку?

Оном првом објавом, наравно.

Е, то знају и пројектанти исламске инвазије на Европу, па су се досјетили маркетиншкој обмани.

Значи, да не би Европа устала против прихвата војске исиланата, како писац ових редова одмила зове младе војнике који разваљују границе европских нација, назваћемо их еуфемизмом, неутралним именом, мигранти. Да не знаш јесу л’ дошли, ил’ су пошли.

Тзв. мигрантска криза, илити инвазија исиланата, траје већ бар три године, не јењава, иако се о њој не ларма као у оним првим мјесецима, кад су мртва тијела ријетке дјеце у тој најезди испливавала на турским плажама, на шта су некрофилни фоторепортери водећих глобалистичких гласила и сорошевских организација падали у екстазу. И пошто она траје, и пошто су европски народи на њу већ навикли, и пошто су омекшале европске нације прошле први тест отупљености на своје невоље, дошло је вријеме да се тај процес конкретизује у трајну тековину.

Стога, Маракешки пакт.

Шта је у Пакту

Најприје, преношење надлежности у погледу имиграционе политике и контроле националних граница са суверених држава на наддржавне структуре, постојеће или оне које ће сходно наредбама овог Пакта бити формиране. Новоизабрани бразилски предсједник Жаир Болсонару је опозвао подршку Бразила Пакту, коју је претходна влада обећала, наглашавајући да је – парафразирам – имиграциона политика производ сплета реалности које су специфичне за сваку државу, те је свака држава мора креирати себи. Трагедија је да се тако проста чињеница морала наглашавати, али је још већа трагегија у томе што Болсонару овим јасно ставља до знања свијету да Пакт, у ствари, одузима потписницама надлежност суверене државе у домену имиграционе политике. И не само имиграционе политике, као што ћемо видјети у наставку анализе.

Даље.

У самом називу Пакта стоји да је циљ Пакта да миграције учини безбиједним за „мигранте“, да их боље уреди и организује, и да их учини устаљеним, тј. да обезбиједи сталне канале и процесе усељавања.

Шта ово значи?

Ово значи да ће исилантима који су се досад пробијали кроз жице и полицијске кордоне, на сплавовима бродили мора, или су били кријумчарени кроз шуму и преко ријека, бити обезбијеђен неометан приступ жељеним одредиштима, да ће им се путешествије одвијати по уређеним трасама и протоколима, и да ће ти путеви, од примјене овог Пакта, бити успостављени за стално.

Стара српска пословица каже: “Ко воли исиланте, на врата му дошли“. Пакт каже да ће ти доћи на врата волио их – не волио. И да неће престати да долазе.

Даље.

Пакт наглашава разлику између избјеглица и миграната. Избјеглице су већ били заштићена категорија по међународном праву. Зна се како се дефинишу и како се третирају. Зна се да мораш да испуниш одређене услове који се тичу физичке угрожености и немогућности опстанка на претходном станишту, да би добио статус избјеглице. Зна се и како се постаје избјеглицом и како се престаје бити избјеглица, знају се квоте прихвата и обавезе земаља првог уточишта и оних које су удаљене од жаришта угрожености.

Мигрант, према Пакту, међутим, може бити било ко.

Према дефиницији Статистичког одјељења Одсјека за економске и друштвене послове Уједињених нација из 1998. године, “међународни мигрант је свако ко промијени уобичајену земљу боравка“.

У преводу, ко год ти се појави на граници и хоће да уђе, мигрант је, и нема шта да доказује. Прије овог Пакта, мигрант није добијао правни статус и појединачне државе су одређивале да ли и колико миграната хоће да приме, на који рок и како ће да их третирају. Прописаних обавеза према њима нису имале, јер мигранти нису били угрожена категорија, као што се из дефиниције да закључити.

Мигранти нису били ни правна категорија, и тек ће их Маракешки пакт својом примјеном у земљама потписницама законом дефинисати.

Ево како.

Као што рекох, кад ти се на граници појави неко ко ти докаже да је избјеглица и ко има право на тај правни статус, ти си као држава дужна да му обезбиједиш тренутне услове живота који избјеглицама по међународном праву припадају. Избјеглица добија привремено боравиште, социјалну помоћ, сигурност, и у том статусу остаје док не стекне услове за промјену тог статуса или повратак у земљу поријекла. Права која добија су заснована на чињеници да је установљено договореном и обавезујућом процедуром да јој је сигуран живот у земљи поријекла немогућ.

Али статус избјеглице и добијају, и треба да га добијају, особе које долазе из ратом захваћених подручја и добијају тај статус у земљи првог уточишта, дакле, чим ступе у услове безбједности.

Код миграната, међутим, ситуацију чини другачијом сама чињеница да мигрант ни од чега не бјежи, него у најбољем случају тражи повољније услове за живот. У нормалним околностима, земља на чијим се вратима појави нема обавезу да му пружи уточиште, јер није угрожен и не постоји дефинисан статус који потеже обавезе према њему по дефиницијама међународног права. Маракешки пакт му, међутим, омогућује да има дефинисан третман по међународном праву. Гради категорију мигранта од појединца који би иначе био обичан илегални усељеник у покушају. Дакле, Маракешки пакт озакоњује илегалне усељенике, надијевајући им друго име.

Мигрант не мора ништа да доказује, јер нема шта да докаже. Шта ће да докаже, да му није добро у Пакистану, па би рађе живио у Аустрији?

Значи, ако земље потписнице испуне своју политичку обавезу и усвоје законе који су у складу са Пактом, свако ко се појави на њиховим границама може бити сматран мигрантом и, у најекстремнијем тумачењу духа Пакта, мора бити примљен.

И не само да мора бити примљен. По даљим одредбама Пакта, мора му се обезбиједити безбједност, дакле, уточиште у којем га нико неће малтретирати, ни народ домаћин ни његови сапутници мигранти. Значи, мора му се обезбиједити одређен ниво полицијске заштите. Мора му се обезбиједити приступ “основним услугама“, дакле, социјалној помоћи, здравственој њези, школству итд.

Ко ће да плати за све то?

Како ко? Па, порески обвезници.

Зар глобалистички заступници миграција ове врсте не тврде да је прилив миграната неопходан Европи која стари и изумире, да би се одржале привреде, пензиони фондови, потрошња итд.? Али, по досадашњим извјештајима из земаља које су прихватиле одређени број тзв. миграната, ови усељеници само коштају те државе, јер већини им је циљ да се увале на социјалу. Зато и теже да се домогну Њемачке, Шведске, Холандије…

Даље.

Мигрантима ће се морати помоћи да се што боље интегришу у друштво у које су се уселили. Осим социјалне помоћи, здравства и школства, мораће им се обезбиједити и дугорочни услови становања, при чему је наглашено да су мигрантски кампови рјешење само у крајњој нужди.

А гдје ће онда? Хоће ли им се градити насеља? Ко ће то да плати?

Мораће им се омогућити не само учење језика, него и читава мрежа друштвено-политичких услуга које их прилагођавају на живот у новим друштвима, укључујући конзуларне услуге.

Значи, не само да ћеш морати прихвати илегалног усељеника, него има да га држиш к’о мало воде на длану.

Посебно упада у очи ограничавање било каквих израза негодовања против присуства илегалних усељеника. Пакт обавезује потписнице да донесу законе против слободе израза који није заснован на чињеницама, које ће, наравно, бити прописане од стране структура које и намећу такве законе. Дакле, ако видиш да тзв. мигранти силују Српкињу насред Теразија, не смијеш то у говору искористити као доказ њихове непожељности, јер би то био говор мржње и подстицање на насиље против њих. Не, него мораш да се обратиш организацијама које раде истраживања и да код њих провјериш да ли су случајеви силовања и другог физичког насиља од стране тзв. миграната изнад разине статистичке грешке, да ли се уклапају у опште криминалне трендове итд. А пошто ће све те организације бити финансијски подржане од стране спонзора овакве имиграционе политике, нормално је да ти неће понудити доказ да је њихова политика штетна и штавише катастрофална. Нормално је да ћеш испасти будала, теоретичар завјере и шта све не, јер статистички налази неће подржати оно што ти гледаш на улици својим очима.

Ако наставиш да се дереш, бићеш кривично гоњен, јер – закон, јаране.

А по свој прилици, тај силоватељ неће бити кажњен, јер побогу, он тек треба да кроз програме интеграција научи да се у нашем друштву не смије силовати. Дотад, сматраћемо га изузетим од закона.

Пошто се гомила сличних правосудних ситуација већ десила по земљама Западне Европе, немамо разлога да не вјерујемо да ће их, кад тзв. мигранти озаконе свој статус и добију већу заштиту, бити још више.

Дискриминација против тзв. миграната ће и на друге начине бити кажњива законом. На другим, постојећим примјерима ми знамо шта то значи. Гдје је закон против дискриминације, нису далеко и неке врста квота и интеграција по кључу. Гдје те тјера да га не спријечиш, тјераће ће те и да га укључиш.

Вјешање за тестисе

Све ово горе набројано, ма колико ја штуро прешао преко одредаба Пакта, биће омогућено његовим спровођењем. Пакт има 23 проглашена циља, а ја сам прешао преко само неколицине најважнијих. Маракешки пакт је само политичка платформа на којој ће потписници доносити законске одредбе. Сам пакт није правно обавезујући, али јесте политички обавезујући.

Кад сам утицајног твитераша и дугогодишњег политичког дјелатника Ђуру Кромпића питао да ми објасни разлику, био је врло сликовит, рекавши да је правна обавеза кад те објесе за врат, а политичка кад те објесе за тестисе.

Није могло сликовитије.

Државе потписнице ће, дакле, имати политичку обавезу да усвајају законе који ће их правно обавезивати.

Наравно, ништа од овога се неће дешавати преко ноћи, јер се ни жаба не кува преко ноћи. Циљеви су, међутим, јасни и оствариви. Легализоваћемо усељавање које је досад било илегално, максимално ћемо охрабрити и подржати прилив нових усељеника, омогућићемо илегалцима потпуну сигурност и све услове интеграције у нову средину, платићемо све то из џепова пореског обвезника, а овоме ћемо забранити било какав протест против тако створеног стања.

Диван рецепт за инвазију и колонизацију, углавном муслиманског карактера, и за сатирање европског идентитета Европе.

Срби, чак и они који разумију о чему се овдје ради, често покушавају шупљим изговорима одбранити катастрофалне одлуке српског колонијалног намјесништва о учешћу у овом такорећи злочиначком подухвату. Најдоминантнији од шупљих изговора је онај кад кажу да “мигранти“ и не желе да остану у Србији (или другим српским земљама), јер желе под хитно да се домогну Њемачке. Шта ће у Србији, ту нема посла ни за Србе. Нас ће спасити наша сиротиња. И томе слично.

То је шупља прича, а ево и зашто.

Иако исиланти засад само пролазе кроз Србију, не значи да се неће почети задржавати кад им се и ту пруже услови за угодан живот на социјали. Такви закони се не доносе и на тако потенцијално штетне међународне норме се не пристаје са потајном надом да тебе њихови ефекти неће закачити. Ти си, рођаче, пристао на исто оно на шта је пристала и та Њемачка. Међу хордом оних који би да опкораче Европу јашу и милиони којима ће и Србија бити добра кад препуне Њемачку.

На примјер, Бангладеш је величине Србије и Босне и Херцеговине, а има 15 пута више становника. Милион-два Бенгала може далеко боље да живи у Поморављу на социјали, него у блатњавом Бангладешу, газећи један другом по глави.

Ако већ не могу да буду међу оним срећницима који су се домогли Швабије.

Да сумирам.

Маракешки пакт је уговор о самоубиству бијеле, хришћанске Европе. Коријени су му глобалистички, али је исламистичка димензија у њему јако изражена и јако опасна. Сукоб цивилизација Семјуела Хантингтона је предвиђао овакав судар, али Хантингтонова премиса да је сукоб неминован је погрешна у свјетлу чињенице да је овај надолазећи сукоб вјештачки изазван и уопште није морао да се деси.

Извор:
СРБИСТ