Тугованка са солунског фронта

Изгнаници

Сиње је море широко,
Широко, хладно, дубоко.
Креће се лађа француска
Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,
Другови српски витези,
У земљу даљну Африку;
Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,
По свету блуде млађани;
Туђино мајко – маћијо,
Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,
Махнито силно удара,
Сви моле Светог Николу,
Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,
Кад дође швапски сумарен,
Много је Срба пропало
У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згрешио?
Богу се увек молио;
Седам се лета борио;
У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,
Да ти се војно жив врати,
Море је сито – мирује;
Јединца твога – милује!

Ове стихове спевао је Бранислав Милосављевић 1917. године. У поднаслову стоји: „Тугованка са солунског фронта“. Дошао сам до ње случајно. Појавила се једног дана као предложена прича на мојој Фејзбук страници. Програм вештачке интелигенције који врши овакве случајне предлоге је из неког разлога, према свом алгоритму, одлучио да мени понуди баш њу. И од тада сам је исчитавао, научио напамет, отпевушио, и одслушао много пута. Много ми је тужног осећања донела ова песма.

А како је само написана. Свака реч чврсто уткана на своје место, да буде јасно да баш она а не нека друга ту припада. Ту је и осећање растанка, и непрегледности морске ширине, и зебње али и егзотичности пута у далеку, непознату земљу. Ту су немани које вребају из плавих дубина. Ту је молитва светитељу. Ту је мајка, али и маћеха. Ту је много туге. Без јадиковања, без романсиране патетичности. Само тихе, достојанствене, мушке туге. И поред свега, ту је толико историјских чињеница. Сведочанство о пропасти српске војске, њиховом тадашњем слању на лечење у Африку, и погибељи на том путу излечења од стране немачких подморница.

Волим поезију. Посебно домаћу. Толико лепих песама Шантића, Дучића, Јакшића, и осталих наших песника. Толико лепих песама непознатих аутора. Али ето, из неког разлога на ову песму нисам нигде наишао. Била је негде скривена, заборављена. Прве вести о њој у електронским медијима појавиле су се 2015. године. Скоро сто година после настанка. Верујем да до тада већи део јавности није ни знао за њено постојање. Како је то могуће, за песму овакве лепоте и историјске вредности?

Површан одговор се одмах сам указује, може се прочитати и на Википедији. „Песма Изгнаници… познате под насловом Креће се лађа Француска“. Аха, значи промењен јој је наслов. То је она позната песма из Првог светског рата, коју поред „Тамо далеко“ сви знамо. Али ево текста песме „Креће се лађа Француска“:

Креће се лађа француска

са пристаништа солунска.

Транспорт се креће Србади,

ратници, браћа болесни.

Полазим тужан, болестан,

помислим: Боже, нисам сам,

и моја браћа путују

да са мном заједно тугују.

Сваки се боји и на трен,

наиће швапски сумарен.

Сви моле светог Николу,

његову силу на мору.

Очигледно, није само наслов промењен. Песма је на суров начин исечена, растављена, изрезан ту и тамо неки стих, и додати млаки, општи стихови, да употпуне ово једва сакупљених три строфе. Узмимо за пример стих, „Транспорт се креће Србади“. Звучи као нека шпедиција, транспортно предузеће. Ко је још чуо за употребу таквих речи у нашој поезији? Да на неком блатњавом камиону поред пута пише „Транспорт телади“, звучало би одговарајуће. Овако, „Транспорт Србади“ не само да звучи потпуно одбојно, него је крајње непримерено историјском контексту о коме се пева. Али каквом уопште контексту? У овој песми тога нема. Све што знамо је да је француска лађа са Србима, као некаквим „транспортним артиклима“ кренула из солунског пристаништа. Не каже се ни како су дотле доспели, ни куда иду. Потпуно је изостављена поента песме о њиховом страдању на том путу. Мутно и замагљено. И измењени наслов је сасвим вешто скројен: одајмо што већу захвалност Француској, после њеног мирног и спокојног гледања како измучени српски ратници, њихови савезници, умиру на хиљаде на Јонској обали. И то је та позната верзија песме, коју данас сви углавном једину знамо. Која је потпуно избацила и истиснула у заборав Изгнанике! Низ питања се даље сам поставља. Кад је настала та новија верзија? Ко ју је и из којег разлога саставио, и затим толико популарисао на рачун изворног текста?

О томе податке нисам нашао. У издању Изгнаника из 1930. стоји у напомени: „Ова песма данас свима позната пева се са измењеним текстом“. Те године је дакле већ постојала „Креће се лађа Француска“ и стигла да буде свима позната. Што значи да је највероватније настала најдаље половином двадесетих година, односно највише десет година после оригинала. Што се другог питања тиче, ко је и зашто то урадио, могу се изнети само претпоставке. Али кроз замагљени историјски ум, уз мало логике и сазнања о приликама из времена Првог светског рата и ономе што му је код нас претходило, може се назрети обрис нечега што би могло бити веродојстојно објашњење. Што онда замену ове песме чини још једним невешто зашивеним шавом на ткању Матрикса у коме живимо, у коме величамо и славимо наше блиставе, неустрашиве владаре, њихове велике победе и војничку мудрост. Шав који ако се повуче и распара открива ружну слику о одређеним актерима и узрочно-последичним везама тадашњих догађаја.

Каква би могла бити истина?

Као млађи, сећам се, певао сам с другарима „Морем плови једна мала барка“ и „Марширала краља Петра гарда“. Две вероватно најпознатије родољубиве песме. И онда ако сте млади, и усто родољубиви, сасвим је логично да то певате. Обе су о краљу Петру. Званом Ослободилац. Краљ Срба из времена ратовања и великих победа у Балканским и Првом светском рату. Да ми је неко тада пришао и рекао: „Тај Петар Карађорђевић није никакав велики краљ и ослободилац већ млакоња који није умео да управља сопственом земљом и допринео је њеној пропасти. Зашто певаш о њему?“, вероватно би се љуто посвађали. У сваком случају за дотичну особу бих помислио да је у великој заблуди, и да у сваком случају није никакав Србин.

Слично се и десило, када сам од познаника мог рођака чуо нешто у том стилу. Све је на крају, срећом, протекло у пријатељској атмосфери, уз неколико попијених пива на Кнез Михајловој. За крај сам од тог човека кога сам видео први пут у животу добио на поклон књигу „Убице народа српског“ мајора Добривоја Лазаревића. Код куће сам је површно прелистао, закључивши да је некакав памфлет, пропаганда искривљених гледишта које заступа и овај познаник мог рођака. Књига је завршила заборављена на полици.

Године су пролазиле, а са њима сам сазнавао нове чињенице и мењао своје гледиште о нашој историји. Највећа енигма је увек био Први Светски Рат и догађаји пре њега. Толико их славимо, као наша највећа достигнућа, а толико несагледиви губици које смо имали. Сваке године се обележавају велике битке и наше победе, у којима смо имали десетине хиљада мртвих. И то на местима као што су Кајмакчалан, Брегалница, и другим, која одавно нису ни близу наших граница. Нешто се ту није уклапало. Када сам приликом посете Крфу, и гледања тужних фотографија Српске куће питао господина Љубомира Самарџића, кустоса – како је могуће да је 1915. одабрана таква једна стратегија као што је повлачење преко Албаније, кад знамо да је рецимо Живојин Мишић био против тога? Он ми је одговорио отприлике овако – „Такав је био историјски контекст, одлуке су донете како су донете, није наше да их преиспитујемо, већ да с поштовањем одамо почаст страдалима.“ Oдмерено и културно, како и приличи његовој позицији. Нашим мртвим ратницима смо одали почаст, и с тугом у срцу читали њихова имена са зидова, али – не слажем се господине кустосе. Док они заслужују највећу славу и дивљење, ништа не може бити препрека преиспитивању и сагледавању истине. Зар откривање истине није највећа могућа почаст, или ослобођање, коју један мртви може да добије? Њему наравно нисам ништа одговорио.

У међувремену сам читао још нека дела. „Пашић и четири краља“, затим фантастичну „Књигу о Милутину“, која и није толико књига колико наочари за јасније гледање. На ред је поново дошла и „Убице народа српског“. Овај пут сам је прочитао од корица до корица. И била је право откриће! Аутентично и непроцењиво штиво из 1917.године. Са обиљем историјских података, догађаја, имена конкретних људи. Један једини драгуљ који сам успео да пронађем, који упркос свој званичној историографији говори све најгоре о Карађорђевићима и Црној руци! Зар је могуће да нема више оваквих књига? Зар је могуће да су Карађорђевићи били толико добри, да о њима увек и свуда само све најлепше? Иако је једино за њихово време у целокупној нашој историји, а ратујемо и боримо се за овај комад земље бар од 7-8.века, Србија изгубила трећину свог становништва!?

Ради илустрације онога о чему говори, ево исечка где описује Краља Александра Карађорђевића. Познатог под именом „Ујединитељ“. А негде и „Александар Велики“. После његовог убиства званим „блаженопочившим“ краљем.

„Ну, најфаталнији тип у Србији, то је неоспорно њен Вануставни Престолонаследник Александар. Нешколован, амбициозан, који ни најелементарнијег појма о народу нема, нити о својим владалачким дужностима, коме је ласкала власт коју су му завереници дали, презрео је брата и одузео му Престо!

Он је један од најенергичнијих убица народа српског. Он га је убијао, још од оног времена, кад му је Краљ Петар одобрио да руководи државним пословима.

Васпитан на начин, далеко од онога, на који је требао, гледао је само сјај, кога му је његова котерија намерно показивала, у дубину народа није умео да сиђе. Он се је, уместо тога, задовољавао да слуша речи његове најближе околине, која је до сржи покварена била!

Ни у једној јединој прилици, тај није умео да се узвиси и да као будући Краљ стане на страну народа. Свој патриотизам испољавао је шамарима, неодмереним речима недостојних и просечног човека. Народ није разумео, није хтео да га разуме!! „

Ово је писано 1917. године. Добри мој мајоре! Шта би ви рекли, шта би написали, да сте могли да видите у будућност. Да сте могли да видите какву ће нам државу направити овај „блаженопочивши ујединитељ“ већ следеће, 1918.године. Да сте могли да видите како ће се он и његова котерија понашати 20их и 30их година. И на крају до каквих ће нас кобних последица довести то њихово владање и уједињење 1941е.

Сиње је море широко, широко, хладно, дубоко… Али су дубине наших заблуда, незнања, и на крају најобичније тупавости много шире, хладније и дубље. Вратимо се нашој песми, и отвореним питањима о разлозима њене замене оном бледом верзијом двадесетих година. Одговор дефинитиван не знамо, али када се размотри у светлу откривених чињеница о правој природи нашег врсног владаоца и његове клике, онда се логично објашњење указује само по себи. Њима се напросто нису свиђали „Изгнаници“. Откривали су њихову тајну. Говорили су о нечем мрачном, о неком делу прошлости који би они нарадије заборавили. И коју и народ треба да заборави. И зашто се враћати у такву тужну и суморну прошлост, кад је пред њима блистава будућност, у њиховој држави из бајке коју су створили, у којој неће више бити страдања, у којој се сви воле и живеће срећно до краја живота?

И онда су урадили подлачку ствар, достојну каснијег режима који их је наследио. Пошто „Изгнанике“ нису могли да забране, једноставно су смислили нови потпуно бесадржајан текст који ни о чему не говори, и државном потпором га наметали и форсирали да би истиснули оригинал. И у томе су успели! Ко зна колико је докумената и доказа који им се нису свиђали илу су говорили о њиховим грешкама и лошем управљању уклоњено за 23 године постојања те државе.

И ево, ближи се крају 2018. година. Стогодишњица велике победе и уједињења. Обележава се свуда прославама и свечаностима, славе се наши велики и мудри владари и војсковође. Али се појављују с друге стране и „Изгнаници“. Као уклети брод који су давно потопили, који се одједном издиже из дубина и таласа, и јарболом својим високо штрчи ка небу. И надживеће и потопиће на крају велелепни Титаник њихових лажи, а када се море смири и небо расчисти, видећемо ствари јасно.

***

Шта ли је Србин згрешио?
Богу се увек молио;
Седам се лета борио;
У рову славу славио.

Слава вам српски јунаци Великог рата! Погинусте ни за што. Али ће ваша дела, већа од дела античких јунака, ваша храброст, ваша истрајност, љубав према отаџбини којој сте све несебично дали, невероватни подвиг који сте направили, као и смирење и достојанство с којим прихватисте такав усуд, остати да сијају заувек. Као неке од најсјајнијих звезда на тамном небу светске историје.

Вук Ђапић, Београд