СВЕТИ НИКОЛАЈ МИРЛИКИЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ – житије за децу

Давно, пре много векова у једном граду који се звао Патара, живели су муж и жена. Теофан и Нона. Били су то фини људи, побожни, угледни и врло имућни.

Могло би се рећи да им ништа није недостајало за потпуну срећу, осим детета. Најзад, када су добили сина, у радости га посветише Богу.

Теофан је имао брата, ученог и пуног врлина. И он је живео у Патари. Звао се Николај био је епископ. Код њега је дошао дечак на школовање, те му је стриц усрдно преносио бројна знања о духовности, о јеванђелским истинама.

Пун жара за учењем, растао је дечак и када је постао младић, стриц гаје замонашио. Добио је и он име Николај.

Када су младом Николају родитељи умрли, он је продао имање и сав новац разделио сиротињи. Милосрђе и човекољубље било је усађено дубоко у његову душу, као и љубав према Богу.

Многима је помагао, није се штедело када је требало да прискочи у помоћ.

Уочио је једног сиромашног човека који је с тешком муком одгајао три кћери. Видео је да се очево срце цепа јер је судбина његових девојчица била страшна због немаштине. Нису могли да се удају без мираза, па су могле једино да служе за забаву.

Николај је три пута кришом остављао том оцу кесу са златом, тако да је он чудом успео да у радости испрати све три кћери у брак.

Својим животом Николај је показао како треба да се влада Хришћанин. Сви су га заволели и стекао је огромно поштовање, па му је понуђено да буде епископ. Николај је то одбијао, противио се да прими пастирски штап и све почасти које иду уз то. Али, када је видео колико је упоран народ у својим молбама, као и Сабор, он се предомислио, те је убрзо изабран за епископа града Мира.

Једном, када је кренуо на пут у Палестину, желећи да обиђе света места по којима је Господ ишао, брод, на ком је био улете у страшну олују. Сви путници се уплашише, а Николај их замоли да се смире и Богу моле. Сам је завапио Свевишњем и бура се стиша. Али, тада је један морнар пао са високог јарбола. Умро истог часа. Николај је усрдно замолио Бога да га врати у живот и овај је васкрсао на радост осталих морнара.

Многа је чуда чинио, многе је оздравио, многима помагао. Постао је огледало добрих дела, био је пример како треба живети у вери и љубави, без злобе и охолости.

Без обзира што су у то време, следбеници Исуса Христа сурово кажњавани, Николај није одустао од своје вере. И када су га непријатељи затворили, он је у тамници проповедао и објашњавао Божији закон. Николај је био чврст и непоколебљив у свим питањима вере.

Баш у то време је заказан Васељенски сабор. Бројни епископи су се окупили да разматрају канонска питања везана за живот цркве. Ту је био и Николај, као и Арије, који је говорио јеретички. Николај није могао да прећути, па је оштро опоменуо Арија да пази шта прича, али овај није хтео да одустане од свог мишљења. Николај се врло наљути и у одлучном настојању да истина победи, снажно ошамари Арија. Сви присутни осудише тај гест тако неприличан епископима и удаљише Николаја са Сабора. Он, сигуран у исправност свог гледишта, оде миран. Ускоро, неки од архијереја сањаше Господа Исуса Христа и Пресвету Богородицу и од њих сазнадоше да је Николај у праву, да је он говорио и бранио само истину. Тада га вратише међу епископе.

Много је волео људе. Помагао им је у свакој прилици када је то било потребно. И они су му узвраћали љубављу. Сматрали су га за свеца још за живота.

Молитве упућене светом Николају, бивале су услишене, па су га људи сматрали за брзог помоћника у невољи. Нарочито су га призивали морепловци.

Упокоји се у дубокој старости, после краћег боловања, 6. децембра 343. године. Свој овоземаљски живот је завршио у граду Миру, где је и био епископ.

Његове свете мошти пренете су у Италију, у град Бари, где и сада почивају.