Господар реке

Живео једном некакав дечак који је много волео реку. Сваког дана се купао, па крену да се окупа и онда када је вода силно надошла. – Не иди данас, сине, – одвраћаху га мати и отац, али малишан не послуша. Кад стиже до воде скину се и уђе. Силовита матица намах га дохвати и понесе. Узалуд је малишан махао рукама, борио се и у помоћ дозивао.

Његов немоћни глас допре до силног Господара реке што је боравио у својим подводним дворима. У том тренутку дечака већ беше издала снага. Вода му уђе у уста и нос те изгуби свест. Господар доплива до њега и хтеде да га удави јер до тада ником не беше допустио да жив стигне до његовог воденог царства. Али нежни и немоћни дечак необично му се допаде и дође му некако жао.

Усамљен беше Господар у својим зеленим дворима, па помисли да ће му лепи дечачић донети радост и разоноду. Зато отргну од набујалих таласа малишана, обгрли га очински нежно и понесе у дворе. Никада до тада живо људско биће не беше прешло праг његовог царства. Господар спусти малог госта у стаклену постељу на средини стаклене дворане.

Онда се удаљи и сачека да се мали пробуди. После неког времена дечак отвори очи и стаде премишљати где се то нашао. Поглед му паде на стаклени сточић крај постеље, пун прекрасних кристалних играчака какве још ни једно дете није имало. Рука му сама пође за оним блеском па се маши играчака и заигра се за кратко време.

А онда му изађе пред очи драга кућица и он заплака. – Зашто плачеш, мали мој? –  упита Господар. – За кућом, – одговори мали. Господару то дође чудно и запита: – А да ли је твоја кућа лепша од ових двора? – Лепша је, – одговори малишан, а сузе му линуше низ образе. Господар виде да је сав тај блесак узалудан, па оде. Дечак је плакао и плакао све док није заспао.

Онда му његов домаћин на прстима приђе, пренесе га тихо у лепшу дворану. Када се дечачић пробуди нађе се у сребрној постељи, усред собе у којој све беше од чистог сребра. Чак су и играчке на сребрном сточићу крај постеље биле од сребра. Дете их узе задивљено и заигра се за неко време. Али играчке га подсетише на брата и сестрицу са којима је увек игру делио, па горко заплака.

Господар је све то брижно посматрао иза неке богате завесе. – За ким сада плачеш. мило дете? – упита брижно и приђе му. – За сестрицом и братом – зајеца несрећни гост. Господар увиде да га све то сребро неће утешити, па га пусти да се исплаче и заспи. А онда га премести што је брижљивије могао у трећу одају. Дечак доцније отвори очи и опази да је његова постеља од сувог злата.

И не само постеља. И сточић и столице и играчке – све беше златно. Мали је и раније слушао о златним ризницама и чудесним дворима, али никада није могао замислити толики сјај и лепоту. Сав очаран, он пажљиво одабра неколико златних играчака и предаде се игри. Но тада му се учини да га мати и отац однекуд из даљине очима траже, па зајеца болније него икада раније.

Због чега сада плачеш, дечаче? Знаш ли да си добио оно што ниједно дете није имало? – Ја хоћу своју мајку и оца! – ридао је дечачић. – Па зар су ти они милији од чистог злата? – једва изусти Господар. Он није знао ни за оца ни за мајку или браћу. – Милији су, – признаде дечак. Господар тада оде и покупи све бисере који су сакривени лежали у дубинама његовог воденог царства.

Донесе пуне прегршти и стаде обасипати дечака док сву одају не напуни. – Јесу ли ти родитељи и од ове лепоте и блага милији? – изусти. Дечак заклопи очи пре толиким бљеском. Све је око њега блистало и треперело. Ипак, све то није имало топли сјај оне љубави коју је малишан у скромној кућици упознао. -Узалуд је труд твој, Господару, – рече најзад.

-Милији су отац и мајка од твојих бисера и злата и од свих блага што их овај свет виде на земљи и под њом се скрива. Господар увиде да је све узалудно и постаде му јасно да никада неће утешити малога. Сачека зато да дете заспи па га пажљиво узе у наручје и однесе на обалу реке. Тамо је још увек стајало оделце које је дете скинуло пре но што је у воду загазило.

Господар напуни његове џепове златом и бисерима, помилова дечака и са пуно туге утону у зелене таласе. Дечак се пробуди на обали вољене реке. Устаде и обуче се једнако мислећи да ли је Господарево царство било сан или истина. Али кад завуче руке у џепове и извади из њих оно злато и бисере, схвати да је одиста био у подводним дворанама. Отрча кући и затече тамо све у сузама.

Они су мислили да се дете утопило па је зато радост била бескрајна када га угледаше. Задовољству њиховом не бешe краја. А тек када им дете изручи све оно богатство, сиромаштина и беда утекоше из кућице коју заувек настани срећа. Господар реке осети јаче него икада сав терет самоће. До тада он вероваше да је његов дворац најдрагоценија ризница на читавом свету.

А када је изгубио дечака увиде да људи имају нешто много скупље и драже од тога: имају браћу и сестре и љубав за коју он није раније знао. Онда се толико растужи да је три дана и три ноћи без престанка плакао. Од његових суза воде набујаше силније него икада пре. А Господар остави своје моћно царство и крену у бели свет да тражи благо које су људи у себи носили.

Извор: Бајке