Весник пролећа (прича о пролећу) – Бранко Ћопић

Далеко па југу, доле поред мора, Пролеће се смејало под сунчаним небом, шетало по маслиновим гајевима и испод тамних чемпреса на гробљима и одмарало се у хладовини поред камених цркава на чијим су торњевима ћутала звона од старости. Шетало се тако Пролеће и мислило о скором путу на север.

– Ускоро ће време да пођем горе на свој драги север. А кога да пошаљем да објави мој долазак?

– Да ли ћеш ти поћи, мала моја пријатељице, да јавиш да ја долазим? – обрати се пролеће ласти која је управо тог тренутка вијала једну бубу око црквеног торња.

– Ах, ах, пусти ме да се нагледам немирног мора, а ове године пошаљи неког другог уместо мене – замоли ласта тако умиљато да јој нико на свету не би могао одбити молбу. – Пошаљи, на пример, дугоногу роду, она је и онако јача од мене.

– Роду? Ко да сад њу нађе, она је негде у Египту, шета обалом велике реке Нила и гледа крокодиле како се сунчају у топлом муљу. Морам да потражим неког другог.

То рече Пролеће и пође уздуж мора да потражи неког ко ће бити његов овогодишњи весник. Молио је многе птице, али је свака хтела да још бар мало остане у сунчаном приморју: једна се бојала да је на северу још хладно, другој је било жао јужног сунца, неке су опет биле заљубљене у витке чемпресе и тако Пролеће већ уморно и тужно од тражења седе у један маслињак, и дубоко се замисли.

– Кога, питаш? Та зар си на мене заборавио? Јави се нечији весео глас из маслинових грана.

Зачуђено и обрадовано пролеће подиже главу, али на своје велико чудо не угледа никог. Хеј, ко је то, ко то мисли добровољно на мој драги север? Где си, јуначе, не видим те.

– Откуда да ме и видиш. Ја сам ветар Југо. Југ је мој завичај, обишао сам га већ уздуж и попреко, познајем све заливе, био сам у свим градовима, прошао сам кроз све маслињаке, безброј пута облетао сам старе куле и бедеме и већ ми је овде постало досадно. Велим ти, драге ћу воље полетети на север да јавим твој долазак.

– Али како ће на северу дознати да ја долазим кад тебе, мога гласника, нико не може да види. Ласту бар свак угледа и онда каже: „Ето пролећа, долазе ласте“.

– Не брини ти ништа – радосно повика Југо, диже се високо у сунчан ваздух и полете пут севера.

За кратко време Југо стиже на врх прве планине на северу. Најпре га осети снег и одмах стаде да се топи.

– Не знам ни сам шта ми је – прошапта он врло зачуђено – постаје ми тако топло као да сам болестан. – Биће сигурно да пролеће долази.

У дубокој мрачној пећини пробуди се; зловољно медвед, омириса ваздух и радостан крену излазу.
– Осећам да ће ускоро пролеће. Голица ме у носу топли јужни ветар.

Подигавши се с високе литице орао крсташ весео окружи над планином.

– Охо-хо, чини ми се да југо дува у моја крила, а то је знак да је пролеће близу. С планине се Југо спусти у низине, још понегде покривене слојем танка снега.

– Ко ме је то зовнуо? – прошапта висибаба зачуђено провиривши испод снега. – Гле, ко ме је то зовнуо, све ми се чини да сам чула нечији глас. И мене је неко пробудио, лепа сусетко, – зачу се снени глас једног старог дрена. – Морам да пожурим да развијем своје златне цветове, јер чим се ја пробудим, значи да ће убрзо пролеће, а ја међу првима морам да га поздравим.

– Ти да га прва поздравиш. – То право припада само мени и мојим белим цветовима – повика један црни трн из оближње живице, познат као велика свађалица.

– А можда и мени – чу се из близине јагорчевина.

Свак ће рећи да су моји жути цветови најлепши дар пролећу. Задовољан Југо слушао је њихову препирку, ослушкивао како пуцкетају пупави на дрвећу, гледао веселе вране како се дижу изнад ораница, па се онда одједном и сам замисли: који ли је то најлепши дар који се спрема пролећу?

Замисли се тако Југо, дубоко се замисли и крену да погледа ко је то спремио најлепши дар за пролеће. Лутао је неколико дана, дивио се златним цветовима дрена, белим висибабама, жутој јагорчевини, расцветалом црном трну и тек једног сунчаног јутра, док је лутао кроз жбунове на ивици једног брежуљка, он задивљен застаде опијен дивним мирисом. Испод жбуна га је гледао скроман цветић, модар као његово родно море далеко тамо доле на југу.

Гле, ево га, нашао сам га. Зар ово није најлепши дар пролећу? – повика он радостан и подиже се високо у сунчан ваздух носећи са собом мирис љубичице. – Ах, ах, не верујем да је лепшег мириса нашао чак ни мој далеки рођак, ветар из Индије.

Пијан од радости он чак заборави и на коју страну треба да дува и стаде да се врти у круг баш као обесни вихор. И забављен тако својом игром није ни опазио да пролеће већ беше стигло и у озбиљни северни крај.

Извор: Моје дете