Паук, бубица и вјетрови – Бранко Ћопић

Испод ниске стрехе једног старог хамбара, тамо гдје се чак ни вјетар не сјети да чешће завири, стао је да плете мрежу један стари паук, чувени разбојник, кога су људи већ десетак пута протјерали из својих кућа. Плео је мрачни ловац мрежу и срдито гунђао:

– Провриједнићу се, па ћу премрежити читаво небо, заклонићу сунце и људи ће онда да сједе у мраку. Тако им треба, кад су толико пута покидали моју дивну мрежу. Аха-ха-ха-ха …

Једна мала бубица тврдих крила, која је била толико сиромашна да није имала ни куће ни правог завичаја, па чак ни имена, баш је милила уз брвна хамбара, а кад је чула шта паук говори, јако се зачуди.

– Али, драги пријатељу, зашто хоћеш да својом мрежом заклониш сунце? Зар није љепше кад је сунчан дан и кад свака травка пјева и весели се?

– Ху, какво сунце, какве травке! – намршти се паук који је увијек живио по сумрачним угловима. – Живјети у мраку и плести мреже, то је права радост. Презирем из дна трбуха оне паукове који плету мреже по сеоским живицама; тамо је сувише свијетло за једног паука.

– И зар баш мислиш да премрежиш небо и да заклониш сунце? – са страхом припита бубица уплашено гледајући великог паука.

– Охо-хо, ти још сумњаш у то! Причекај само, за два дана све ће бити готово и онда ће у читавом свијету бити сумрачно и тихо, тако ћу густу мрежу оплести. Земља ће онда постати царство Великог Паука. И сви ће се онда клањати моћном освајачу неба.

Кад чу те ријечи, бубица се јако, јако сневесели, јер нико више од ње није волио сунчане дане. А кад би пљуснула киша, она је шћућурена и тужна сједила под каквим мокрим листом и забринуто провиривала кад ће се показати ведро небо.

– Ох, ох, како да спасим небо, како да заштитим сунце? – вајкала је сирота бубица силазећи низ хамбарска брвна. – Идем да потражим неког ко ће да уплаши ову страшну животињу и да је натјера да се остави своје зле намјере.

Лутајући кроз траву бубица у читавој шуми златног маслачка наиђе на бумбара који се, зујећи по читав дан уоколо, само хвалисао својом одјећом и својим јунаштвом.

– Прекрасни бумбару, стара делијо и јуначе, треба ми помоћ против једног рђавог створења – обрати му се бубица.

– Хр-вр, зуу-зуу, који је то рђавко, покажи ми га само, па ћеш да видиш шта ће од њега бити – важно загунђа бумбар.

– Знате, многопоштовани бумбару, то је један рђав створ који плете велику мрежу којом ће да покрије читаво небо и да заклони сунце.

– Ау, ау, зрр-вррр, каква ли је то животиња, кад толику мрежу плете? – престраши се бумбар.

– Опростите, овај, али ја … хм, није да не смијем, него, ето, тако… немам времена да дођем и да га излупам.

И збуњен бумбар се подиже и одлети кроз плави ваздух.

Растужена бубица крену даље да тражи спасиоца. Али коме год се обратила, свак је са страхом одустајао од борбе чујући да тај разбојник плете мрежу којом ће премрежити читаво небо.

– Колика ли тек мора да буде та животиња кад јој је толика мрежа – помишљао је свак већ унапред дрхтећи од страха. А кад чак и поносити јеленак одби да се бори с таквим чудовиштем, сирота бубица се врати у близину хамбара и већ у саму ноћ склони се под један лист опао с липе. И тек што је почела да дријема, споља се зачу тихо шушкетање и нечији танак гласић зацвили над самом бубицом:

– Хеј, има ли кога овдје?… О, добро вече, домаћице. Извините, ја сам повјетарац Ноћник и врло сам радознало створење… Овај, онај… не љутите се можда што сам вам узнемиравао сан?

– О, изволите само, изволите напријед – понуди га гостољубива бубица. – Истина, мој ноћашњи стан врло је скроман, али… али, гдје сте ви, забога, не видим вас?

– Хе-хе, хе-хе, ја сам, знате, невидљиво створење. Сви су вјетрови невидљиви.

– Хм, да, да, разумијем – збуњено му се оправда бубица. – Ја сам брижна, па се тога нисам ни сјетила.

– Брижна си? А ради чега, ако се смије знати? Ја никад у животу нисам био брижан, па сам већ и због тога радознао.

– Безбрижни мој госте, страшне се ствари догађају. Ту горе под хамбарском стрехом једно чудовиште плете мрежу којом ће заклонити небо, сакрити сунце, а по свој прилици и све звијезде и Мјесец.

– Гле, гле, гле, баш сам радознао да видим како изгледа то чудовиште, баш сам радознао – и Ноћник тако брзо одлети да читав лист задрхта, а бубица не стиже ни да се зачуди.

Гунђајући паук се управо спремао да спава у једном углу своје мреже, кад Ноћник долети под стреху и повика:

– Хура, хура, станује ли овдје будући освајач неба? Хтио бих да га видим.

– Аух, триста му стршљенова, каква се то битанга дере из мрака? Ала ме уплаши, скитнице ноћна, лопове… Сијевај одавде, па ма ко то био да био. Не примам госте који ноћу долазе, њима савјест никад није чиста.

– А тако ти, дакле – наљути се Ноћник. – Чекај само, чекај, идем ја у планину да позовем свог старог рођака Великог Вјетра. Он ће већ научити памети оне који мисле да премреже небо.

И Ноћник полети пут далеке љубичасте планине и убрзо пронађе Великог Вјетра у дубоком горском кланцу. Великом Вјетру било је тијесно у влажној гудури, па се по сву ноћ свађао с др­ већем.

– Хеј, рођаче, имам за нешто да те молим – јави се задихано Ноћник.

– Не чујем; гласније, младићу, јер сам већ напола оглушио у овој гудури – продера се Велики Вјетар.

– Рођаче, рођачино, један плетач мрежа спрема се да премрежи небо. Молим те, пођи и научи га памети – повика Ноћник што је могао гласније.

– Аха-ха-ха, то је онај мрачњак паук. Знам ја њега добро. Одавна би он нешто тако учинио да није нас вјетрова који почистимо све што не ваља у свијету.

И пошто се још једном громко насмија, Велики Вјетар јурну из планинског кланца, прохуја пре­ко брежуљака и поља и кад стиже до онога хамбара, дуну под стреху, почисти за тренутак и паука и његову мрежу, па од обијести понесе са собом чак и онај лист под којим је спавала бри­жна бубица.

Уморна бубица чврсто је спавала те ноћи, па није ни опазила кад је прошао Велики Вјетар, а кад се ујутру тргла иза сна, грдно се зачуди угледавши изнад себе модро небо и сунце које се рађало.

– Боже, боже, да чудних ствари: неко ми је однио кров изнад главе док сам спавала. И сва срећа што сам ноћас била покривена небеским сводом, иначе бих, без сумње, јако назебла.

И мала буба, још снена, зијевну, јуначки протегну све своје ноге и стаде да се пење уз хамбар.

– Хајде да видим шта је урадио онај пакосник. Али кад се попе под стреху, буба се јако изненади кад паука не нађе на његовом старом мјесту.

– Гдје ли је само онај плетач мрежа? – гласно се зачуди она.

– Плетач мрежа? Охох-хо, однио га је ноћас Велики Вјетар – зачу се иза ње тих гласић.

Бубица се зачуђено окрену. Иза ње није било никог.

– Хеј, ко то са мном збија шалу? Гдје си ти, љубазни говорниче?

– Хо-хо, хо-хо, ја сам Јутарњи Повјетарац, брат Ноћников. И ја сам такође невидљив. Мој брат отишао је већ на спавање, а мене је замолио да ти кажем што се десило злобном пауку. Довиђења, мали друже, летим да видим шта раде голубови на торњу.

Одлети Јутарњи Повјетарац, а мала црна буба измили на сунце и сва блажена стаде да шапуће:

– Ох, добри вјетрови, ви који чистите свијет од мрежа и паукова, како вам је захвално моје мало срце. Ох, велики вјетрови …

Извор: Моје дете