МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ ЛАДОГА

Језеро, то  је око Земље. Загледавши се у њега, ми меримо дубину своје душе.
Хенри Дејвид Тило

Баш тамна ноћ после пријатног јунског дана! Заправо, потпуно је облачно, а ово је Север, где владају посебни закони природе. Чудесна магија светлости и сенки, од белих ноћи па све до једне овакве, црне. Тамна је ноћ, љубавна, наизглед романтична, а уствари трагична ратна песма, као таласи, са својом нежном мелодијом  стиже однекуд, изненада пробуђеном асоцијацијом. Узбуркане  мисли и осећања, подстакнуте узнемирујућом лепотом степских простора и непрегледних столетних шума,  драматиком светских мега-збивања у овој гигантској евроазијској држави, радосним и потресним сусретима са световним и духовним, поклоњењима Светим местима…  Матушка Русија  одводи нас на крају, на најсевернију тачку нашег путовања, обалом највећег европског језера Ладога, дуж трасе средњовековног пута од Викинга до Грка.

О њему пише у најстаријем летопису Повест минулих времена, монах Кијевске Лавре, Нестор из 11. века, спомиње Велико Језеро Нево (Ладога)  и како је Апостол Андреј Првозвани путујући ка Дњепру посетио највеће, тада потпуно пусто, језерско острво – Валаам, и благословио га каменим крстом. Сматра се да је и прва искра хришћанства бљеснула на Северу, са Валаама, четврт века пре него што ће 988. године постати званична вера Кијевске Русије. Осећај да смо на трагу далеке прошлости, стапа се са управо примљеним сазнањима о малом острву са истоименом трврђавом Орешек (Орашчић)  из 14. века, на месту где река Нева извире  из језера Ладога. Ова, вековима погранична одбрана према Шведској (Петар Велики је назвао Шлиселбург – кључ града), касније тамница за политичке затворенике, данас је филијала Музеја историје Лењинграда, фортификационог профила. Јединствена саобраћајна линија  пут живота оформљена на Ладоги, спасла је стотине хиљаде људи за време 2. светског рата. Зими по леду, шлеперима и санкама, а лети бродовима за време 900 дана опсаде  Лењинграда, преко језера су евакуисани рањеници, транспортовани нови војни контигенти људи и оружја, допремана је храна. Меморијални комплекс који се састоји од низа обележја од Санкт Петербурга до крајњег севера Ладоге, израз је захвалности људима  тога времена.

КАПРИЦИ  ОТВОРЕНОГ МОРА

Језера, као и људи, имају своје лице и своју судбину.

Гусаков, Дружинин

Ладошко језеро је уникатни природни феномен са параметрима од значајног  утицаја на Балтичко море. Површине је 18 135 квадратних километара, има 650 острва, 32 реке доносе му своју воду (највеће су Свир и Волхов), а капацитет од 908 кубних километара, неисцрпан је резервоар питке воде за Санкт Петербург и околину.
У његовој геолошкој историји, низом природних промена, настало је језеро које нема аналогију
у Европи. Котлина језера је ледничко-тектонског порекла а дно  се састоји од 6 еволутивних
тераса минералне структуре архаичног порекла (гранит, кристаласти шкриљци, диабаз). Преко
фундамента, у дебљини од 200 метара, формирао се слој пешчара, песка, глине и кречњака из
периода палеозоика, када је цела територија била покривена морем. Рељеф дна Ладоге се није
мењао 2500 година. Клима је умерена, од умерено континенталне до умерено морске, а
преовлађују облачни дани са маглом. Континенталне ваздушне масе над језером, имају карактер
морског ваздуха. Температура воде је у просеку 3, 2 Целзијусова степена. Бура је веома честа,
достиже максимално 34 м/с. Беле ноћи су од краја маја до средине јула.

Језеро  потресају буре и испуњено је камењем – писао је познати истраживач А. П. Андрејев који је поставио први мерни штап. Узрок сурове природе Ладоге крије се не само у особености настанка његове котлине, већ и у распореду дубина и контура језера. Оштри прелаз на профилу дна – из великих дубина у северном делу ка малим дубинама јужног дела, омета образовање правилног таласа  по целој дужини језера. Такав талас се може појавити само у северном делу и ношен ветровима ка југу, задржава свој облик само на великим дубинама. Ако дође на дубину од 15–20 м. талас се прелама и постаје висок, али кратак. Његов гребен се преврће, појављује се сложени систем таласа који се разилазе у разним правцима. То је тзв. толчеја (ударни, потисни, одбачени талас). Он је посебно опасан за мале бродове. Хиљаде су потонуле у  језеру (постоји карта са обележеним местима хаварија) и једно време ниједно осигуравајуће друштво није желело да осигура бродове са теретом на Ладоги. И поред добрих бродова и прецизних навигационих карата, основна опасност су непредвидиви каприци језера. Пливање на отвореном, такође представља велики ризик,  а често се догађа да хеликоптери спашавају риболовце који због наглог отопљавања, остају заробљени на сантама леда. Топологија  језера је веома богата. Најпре је било Нево што на финском значи – мочвара. У древним скандинавским сагама и уговорима трговачке Ханзе, спомиње се као Алдога (фин. аалто – талас). Почетком 13. века добија данашњи назив, по имену истоименог града и реке. Иначе, дијалектна руска реч алод, означава отворено језеро, велико водено поље. Када туристички бродови плове централним делом језера, обале се не виде и ствара се ефекат отвореног мора. Ако је веома јак ветар, таласи могу бити високи  и преко 2 метра и могућа је појава изражене морске болести! О опасностима пловидбе најбоље говори и велики број светионика.

Излазим  из тамне ноћи  као из вулканског гротла –  са лавином  мистерије природе и непредвидивости  историје. Сусреће ме благо свитање и без обзира што су хладноћа и влажност измамили однекуда и изненадну глад,  –  подизањем завесе магле и откривањем  огледала језера са контурама високих стабала  – светлост са Севера меко и топло дифундује у сваку пору пејзажа који је пред нама. Убрзо потом, у лаганој пловидби која траје непун сат,  пролазимо крај низа високих гранитних острва обраслих густим шумама. Изнад њих смењују се питорескне куполе црквених здања. Кроз Манастирски залив утиснут између два острва, пловимо ка крајњој тачки наше маршруте: острву Валаам.

ТАЈАНСТВО ВАЛААМА

Русија израња… обасјана оном  незалазећом светлошћу.

Љубомир Симовић

Северни део Ладоге је, иначе,  место митских догађаја који су ушли у карелијски епос Калевала. Преносили су га народни певачи  уз музику кантеле – брезовог инструмента сличног  гуслама. Прикупио их је Елијас Ленрот 1835 г. а за илустрације епоса, фински сликар Аксели Гален Калела, користио је пејзаже Ладоге. Необичан куриозитет је, да је упознавши се са овим епом, писац Лонгфело Хенри,  употребио исту песничку метрику за стварање индијанског епоса: Песма о Хијавати.

Тајанствен и скривен, не увек приступачан, Валаамски архипелаг се налази у Сортевалском реону Републике Карелије, у северном делу Ладошког језера. Припада му  50 острва, од највећег Валаама површине 27,8 квадратних километара до оних на које могу да стану само стопе једне особе! Валаам је реч угро-финског порекла и значи  висока земља.

Острво су посећивале многе познате личности. Поред Светитеља Игњатија Брјанчанинова, император Александар I и Александар II као и чланови њихових породица, више пута су боравили на Валааму. Природа острва је надахњивала познате геније науке и уметности. Поред многих, долазили су и  Н. С Љесков,  П. И. Чајковски, Д. И Мендељејев, а путујући по Русији посетио га је и Александар Дима – отац. Добро су познати валаамски пејзажи које су сликали И. И. Шишкин (Поглед на Валаам), А. И. Куинџи (На острву Валаам) и Николај Рерих (Свето острво).

Дочек на острву, пробудио  је у мени  читалачку меморију о Русији некадашњој,  тајанственој и непосредној, истовремено. Топлина речи уз дискретне, искрене осмехе добродошлице, у пријатном и лепом амбијенту, раскравила нас је у потпуности и учинила да заборавимо непроспавану ноћ, хладно јутро, маглу… Арома руског чаја, жестина рјумочке водочке (чашице вотке – у деминутиву), пикантни укус закуске, у окружењу познатих посетилаца манастира – кроз фотографије на зидовима – увели су нас у  планирање предстојећег дана,  спонтано и лагано. Некако овде, на овом месту, све је  имало смисла и било је  умирујуће и присно.

Поуздани историјски извори, упућују да је манастир основао 1407. године Свети Сергеј Валаамски заједно са староседеоцем острва Мунгом, кога је најпре крстио и дао му име Герман.

До манастира идемо пешице. Пролазимо испод надвратне цркве Светих апостола Петра и Павла. Када је манастир у 15. веку именован као Часна и велика лавра, истакао се као значајан центар преписивања књига у Русији. Имао је тада 600 монаха медју којима је био и пустиножитељ Александар, који се подвизавао у пећини уклесаној сопственим рукама. Касније је у близини ушћа реке Свир основао манастир који носи данас име Александра Свирског.

Обилазимо двоспратно здање Спасо-Преображенског Сабора где се у сребрном саркофагу чувају мошти оснивача, светих Сергија и Германа, као и Светиња Сабора: древна икона Исуса Нерукотвореног. Сабор је саграђен на месту где су се, у дубоко усеченој стени чувале мошти оснивача манастира.

Доброчинствима владара Петра Великог, после Северног рата и Јелисавете Петровне, после пожара, манастир је обнављан, али је у њему до 18. века остало само 11 монаха.

СТАРОРУСКО И ВИЗАНТИЈСКО НЕИМАРСТВО

Као лагано бреме, лежи манастир на плећима гиганта – на високој, дугачкој стени.

Непознати путник из 19. века

Нови процват манастира почиње доласком игумана Назарија који уводи строги устав: три рода монашког живота (заједнички, скитски и пустиножитељски). Одласцима на Алеутска острва и на Аљаску, развија се мисионарска делатност. Цркве које су до тада биле грађене од дрвета, замењују се каменим здањима. Идеја о изградњи новог храма припада Светитељу Игнатију (Брјанчанинову) који је приликом посете Валааму 1846. године предложио да се уместо бројних храмова подигне само један, где би у приземљу био тзв. топли део, а на спрату – хладни део. Игуман Дамаскин је  почео да припрема сав грађевински  материјал са Валаама: гранит из каменолома за стубове, цигле из манастирске циглане, рамове за прозоре и врата од дрвета из валаамских шума. Грађевинским радовима је руководио епархијски архитекта Г. И. Карпов. Посебна пажња поклоњена је осликавању храма. У Валаамској уметничкој школи коју су водили надарени јеромонаси Алимпије и Лука, обучили су се многи, међу њима и сам отац Гаврил, тадашњи игуман, тако да је свештеник Вауцски у  својим успоменама записао:
Овај храм је лепота и понос Валаамског манастира. Овако нису могли да га осликају унајмљени
уметници, већ само монаси који су уложили у свој рад, сву своју душу, сав свој
таленат – руковођени само једним осећањем: љубављу према храму као месту невидљивог присуства
Божјег.
Архитектонски, храм носи у себи црте староруске школе: традиционални, у форми шлема, петокуполни кров, звоник са кровом у облику шатора, орнаментисане цигле на зидовима и византијско неимарство. Приликом осликавања коришћена је техника ,,вапа“ коју су разрадили византијски иконописци. Живопис је рађен на сувом малтеру на коме је претходно нанесено неколико слојева лепка и креде, или гипсане основе. Карактеристична особеност ове технике је постојаност у условима средине са повишеним садржајем влаге, захваљујуци чему се колорит икона током времена не мења.

Храм је у присуству императорске породице освештан 1892. године.

Монах Григорије – шведски краљ Магнус II

Биљине и скаске далеког Севера, преплитале су се са стварношћу која нас је водила све даље и даље. Једна од њих, има потврду и у историјским изворима. Шведски краљ Магнус II написао је   повест Рукописаније Магнуса. У њему се обраћа својим синовима, остављајуци им у аманет: Никада не ратујте са Русијом. Заклетву коју је дао после другог безузпешног похода на Русију, краљ је сам прекршио и поново је започео рат. Цела његова флота нестаје у водама Ладоге, а он  после тродневног плутања на бродској дасци, пристаје на обалу Валаама, где га прихватају монаси. Краљ Магнус прима Свето крштење и добија име Григорије. На његовом гробу који се налази на Валааму, некада на дрвету био исписан дуги епитаф у стиховима, који се завршавао речима:

Потом, уместо у царске дијадеме,
Одевен у монаха, удостојио се схиме.
Поживео је три дана и овде се упокојио.
Био је круном и схимом овенчан.


(превела Љ. П. Н.)

 ГЛАСОВИ  И  ТИШИНА

Тишина земаљска као да се сливала са небеском, тајна земаљска додирнула се са звезданом.

Ф. М. Достојевски

На самом уласку у Манастирски залив приликом доласка, урезује се у сећање мала, бела црква на узвишењу острва. То је Никољски скит на истоименом острву. До њега стижемо пешице, прелазећи преко живописних острва спојених мостићима од дрвета. Ово место посећују верници свих конфесија, јер је Свети Николај заштитних свих морепловаца и путника. Мало, миришљаво јастуче од валаамског биља (на острву има укупно 480 врста биљака), подсећа и данас на ово чудесно  место.

Више се не сећам када, али се одлично сећам како је певала чувена Валаамска група појаца. У једноставној просторији која подсећа на некадашње сеоске Домове културе, уживали смо у сонорним мушким гласовима и наизменичној смени старих руских песама и духовних композиција. Можда је то најбоље изразила Виолета Милићевиц у својој књизи Из Русије с љубављу:
Не знам са чим бих смела да упоредим ту милозвучност и склад који су регистровала сва моја
чула. Не налазим речи којима бих веродостојно описала свој доживљај.
И ми смо се потрудили, када смо у самом тренутку одласка, сусрели овдашњег монаха из Македоније, који је управо приспео бродом. Певали смо како Биљана платно белеше  на једном другом језеру, Охридском које је инспирисало Владику Николаја Велимировића, потоњег Светог Николаја Охридског и Жичког, за његове чувене Молитве на језеру. Можда нам је песма и  помогла да потиснемо све присутнију тескобу због опроштаја са овим чудесним местом. Наши домаћини, дуго су нам махали пратећи нас погледима. Гледали смо их, док су лагано ишчезавали у магличастој даљини. Огромни, бисерно бели галебови раширених крила, надвијали су се над бродом. Таласи су се урезивали дубоко иза прамца и нестајали у огледалу умирујуће површине језера Ладога.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић