Идеали

У Загребу је, као што је било и очекивано, подигнут споменик Фрању Туђману. Не би овај потез никога чудио да се она која представља Хрватску није распричала онако како јесте, па навела да је Туђман хтео да оствари „идеал људских права“!

Не знам од када је „идеал људских права“ нешто што се везује за човека који их је целог свог политичког живота само кршио. Испада да је право сваког човека, тачније сваког Србина, по Туђману, да буде протеран, силован и убијен. Зашто ова „права“ није примењивао на Хрватима ако су она права свих људи?

Говоримо о „историчару“ који је више пута оптужен за плагирање радова. Колинда Грабар Китаровић је додала и да је Туђман „био изложен прогону, јер је знао да се без жртве не може остварити ништа велико“!

Фрањо Туђман је био изложен прогону тадашњих власти, јер је био један од пионира историјског ревизионизма на овим просторима тако што је у својим „делима“ умањивао број страдалих Срба, а у својим неделима као председник их је увећавао, нпр. Олујом.

Још неки од говорника, учесника, или саучесника, рекли су како је Туђман „окупљајућом политиком поставио темеље хрватске државе“. Не знам како иједна нација може да се поноси оним који уједињује разједињавањем, тачније протеривањем.

Такав један миротворац, лидер за углед, политичар светског кова, историчар, идеал људксих права, на Брионима је говорио о томе како се морају предузети акције да Срби нестану!  А онда је, након Книна, одржао чувени говор о томе како су Хрвати истерали Србе као да их тамо никада није ни било и како Срби нису стигли да покупе ни своје гаће.

Како ми да очекујемо да имамо нормалне односе са неким ко слави онога због којег нас тамо више нема? Како да се надамо некаквом помирењу ако су наше разлике са њима одувек биле исцртаване крвљу, и то српском? На чему да градимо нормалне односе? На јамама? На маљевима у српским главама? На србосецима? На Јасеновцу и Градишки? На Велебиту? На камама? Прима ли се пријатељство ако се залива крвљу једне стране? Знате ли ви неке пријатеље који се међусобно протерују?

Можемо ли пријатељство градити на графитима „Убиј Србина“, „Ј…т ћемо српску дјецу“, „Србе на врбе“ и осталим жељама девијантног дела хрватског народа? Хоћемо ли да градимо пријатељство на Туђману? Да ли ће помоћи Будакова заоставштина или Степинчева? Је ли кључ помирења у оној покланој деци и силованим и покланим женама?

Мислим да бисмо можда и имали шансу са извињењем или бар са осећањем стида са хрватске стране. Али, о каквом стиду ја причам када је подигнут ко зна који по реду споменик Туђману…

Знате шта, наставите ви са својим „тумачењем“ историје, али немојте бити тако одмерени и спомените барем једном демократију јер у њу трпате све што вам треба да себе оправдате.

И немојте бити лицемери. Ако већ дижете споменик Туђману, извајајте негде Хитлера, Мусолинија, Павелића, Будака, Лубурића, а можете и Тита да вам бивши председник не буде усамљен. Ипак су и они заслужни за нестанак Срба – опростите за изградњу „идеала људских права“.

Аутор: Милан Ружић

Извор:
ЈАДОВНО