„ЗАКОНИТИ ПАТРИЈАРСИ“: Чему воде авантуре похлепних частољубаца

Обична доњецка, рударска породица Антона и Меланије Денисенко, тада давне 1929. год, није знала који пут ће изабрати њихов, тек рођени, син Михаило.

Није знао црвеноармејац 34. Гардијске стрељачке дивизије Денисенко, који је дао свој живот у јесен 1943. год. при ослабађању родне Украјине од немачко-фашистичких окупатора и њихових помагача, да ће његов 14-годишњи наследник некада, у далекој будућности, благосиљати Украјинце за крсташки рат против мирних житеља Донбаса и призивати на Доњецк и Луганск божју казну, тражећи да се очисте крвљу деце рударског краја. Борац ово никада није сазнао јер је навек остао да лежи на братском гробу под Запорожјем.

А Михаил? Извори кажу да је био потресен очевом погибијом. И, мислило се да ће он, син хероја, који је дао живот за слободу и независност своје Совјетске домовине, постати рудар или ливац, као његови вршњаци и да ће подизати родну Украјину из пепела, али не, Михаил је изабрао други пут. Направио је вртоглаву црквену каријеру од монаха Филарета (то је име добио 1950. год. када се замонашио) до Месночувара Партијаршијског престола и кандидата за Партијарха Московског и све Русије 1990. год. И опет преломни датум у његовом животу – после несрећног покушаја да постане Примат Руске православне цркве, Филарет бира други пут – пут расколоучитеља и гонитеља канонске цркве у већ независној Украјини.

Заклетве под ноге и у раскол

Нарушивши све могуће заклетве, прекршивши апостолска правила и каноне васељенских сабора, подмитљивац и развратник Филарет лишен је достојанства и свих степена свештенства, а затим непокајавши монах био је потпуно предат црквеном проклетству. И рекло би се то је све. Пропала каријера. Али није било тако са Филаретом. Опет је себи изабрао други пут, који води међу расколоучитеље. Међутим, ако  су у прошлости архијереје бринула основна догматска питања, проблеми божанственог мироустројства, то су вођу раскола у руској цркви Филарета више занимале земаљске теме. На тешке црквене преступе кренуо је из баналног частољубља и циничне похлепе, окупивши око себе исте такве отпаднике Цркве Христове.

И посао је отпочео. Посао против канонске цркве. Тим пре што је власт Украјине попуштала и потпомагала користољубиве тежње Филарета. А после државног преврата 2014. интереси украјинске власти, управљане од прекоокеанских луткара, и расколника Филарета су се поклопили. Иако је старцу већ било 85 година – гнојна рана гордости и среброљубља потпуно га је разбила. Онда су се вођи расколника појавили помагачи, који не прежу ни од чега зарад новца и славе – председник Порошенко и Константинопољски патријарх Вартоломеј. Ништа зато што што су били марионете у рукама искусних вашингтонских луткара, то их је потпуно одговарало, тим пре што је све што су хтели – новац и почасти, прекоокеанским менторима то је лако пошло за руком.

И ево тројица кривоклетника и пробисвета – лажни патријарх Кијевски Филарет, васељенски (а уствари истамбулски) патријарх Вартоломеј и бивши црквењак и „чоколадни краљ“ Петар, а данас председник Украјине Порошенко приступили су реализацији свог последњег великог дела. Последњег, зато што два „законита патријарха“ због поодмаклих година тешко да могу завршити још штогод  „епохално“ у свом животу. Али за Порошенка то је лабудова песма политичке каријере, која може макар мало продужити његову биографију, као председника Украјине.

“Свети отац” Филарет (Денисенко) запретио је патријарху Кирилу, обећавши му “топли пријем”, ако глава Руске православне цркве реши да дође у Кијев

 „Циљ оправдава средства“ – језуитска девиза објединила је сву тројицу. Не зазирући ни од чега – кривоклетствима, рушењем свих могућих црквених канона, отвореном лажју и подмићивањем саучесника дошли су на идеју стварања Украјинске Јединствене помесне православне цркве. Али радећи исти посао сваки од њих је следио само своје интересе. И, мислимо, да чак ни њихове газде преко океана до краја нису схватили и неће схватити с ким су се повезали. За Филарета ЈППЦ – то је могућност да од вође раскола постане легални патријарх, за Вартоломеја – да извуче корист на рачун нове вишемилионске пастве и најави претензије за улогу православног папе, а за црквењака-председника Порошенка да остане „ у чоколади“ и продужи своју крваву политичку каријеру, избором за други мандат.

Све је почело тиме што Филарет и Порошенко користећи све расположиве полуге притиска на украјинско друштво обједињују све религијске отпаднике Украјине под велом апела Вартоломеју са молбом за давање аутокефалије.  Они не обраћају пажњу што у Украјини већ постоји аутономна УПЦ Московског патријархата, која обједињује десетине милиона верника. У Украјини  се против истинског православља ујединило све – расколници разних боја, националисти мајдана, грко-католици, унијате, олигарси, нечасна политика и провладини медији. Почела је формална хајка на канонску православну цркву и њеног председавајућег Блаженог митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија, која је последњих дана прерасла у прави прогон, као у време Диоклецијана и Јулија Отпадника. Православне можда још увек нису почели убијати по улицама,  али већ масовно по целој Украјини иду преметачине међу свештеницима и архијерејима, светиње се подвргавају изругивању, отимање храмова је добило масовни карактер.  На удару нашли су се чак и велики манастирски центри целог светског православља – Кијевско-Печерска и Почајевска Лавра. То није отрпео ни митрополит Кишињевски и све Молдавије Владимир, затраживши у отвореном писму Порошенку да се престане са прогоном Печајевског манастира, у који сваке године долазе стотине хиљада православних ходочасника из Молдавије. Али замајац је већ кренуо и за учеснике није било повратка. На карту је стављено све без остатка – у случају слома ОПГ Порошенко и Ко биће отписани од стране вашингтонских газда.

“Украјинска болест” заразила је Пољску, Румунију, Мађарску…

Злочиначки планови саучесника добили су неочекиван обрт по њих – под велом аутокефалије подигао се украјински екстремизам и национализам не само у самој Незаљежној, већ и у земљама Европске уније – Пољској, Румунији, Мађарској, где су велике украјинске дијаспоре. Te земље постале су таоци своје брзоплете политике повлађивања кијевским властима у њиховој антируској и антиправославној политици. Парадоксално, али Савез Украјинаца Пољске, који се финансира из државног буџета, постао је де-факто генератор екстремистичких антипољских идеја. То се објашњава тиме што у политичкој елити Пољске има много украјинских лобиста и оних који у различитом степену симпатишу украјински национализам. У украјинским школама у Перемишљу празнује се дан оснивања УПА (Украјинска устаничк армија – прим. прев.);  на градском гробљу над хумкама бораца ОУН-УПА (оружано крило УПА – прим. прев.) спроводе   патриотске подухвате; конзул А. Бачик заједно са Савезом Украјинаца Пољске гура идеју поновног повратка Перемишља у „украјинску предстоницу“ Пољске и пресељавање на украјинско-пољску границу потомака оних који су се током операције „Висла“ нашли у западној Пољској. Пољске Украјинце често посећују украјински политички радикали (на пример Ирина Фарио), идеолошки „везујући“ источно-пољско војводство за Западну Украјину.

Са озбиљним проблемима може се срести и Румунија, у којој постоје региони са компактним украјинским становништвом – Марамаросчина, Подунавље, Јужна Буковија. Са локалном дијаспором  тамо одавно раде украјински националисти, изјављујући да у Украјини постоје сви разлози да се изнесу територијалне претензије ка Румунији. На то редовно подсећа лидер Украјинске народне партије Степан Хмара.

По свој прилици, само чврста позиција мађарског руководства не даје украјинством национализму да подигне главу на мађарској земљи. Али, како се каже,  још није готово, при одговарајућем финансирању и сигналу споља и тамо се могу појавити нова жаришта.

Унијатска и римокатоличка мржња према  канонском православљу

У вези са тим што традиционално украјинска дијаспора по вероисповести делом припада унијатској, грко-католичкој или римо-католичкој конферији, њихова вишевековна мржња према канонском православљу  је јасна, као што је јасна и широка распрострањеност екстремистичких идеја. У украјинским грко-католичким црквама Европе одзвањају неонацистичке пароле и поставља  се фашистичка симболика. Радикализација украјинских дијаспора везана је са оштром унутарполитичком ситуацијом у регинима Украјине, где компактно станују Пољаци, Мађари и Румуни. Притисак кијевских власти на политичку елиту тих дијаспора изазива узвратне реакције политичара Мађарске, Румуније и Пољске. Отпочевши међунационални и међуконфесионални конкликт, чији су управитељи постали Порошенко, Вартоломеј и Филарет, Источној Европи прете ширења, метастазе национализма и религијског ектремизма.

Но, вратимо се нашим „херојима“.  И ево све иде као подмазано, грандиозна афера са томосом ушла је у завршницу, али… Планови старих томосека почели су се разилазити. За Вартоломеја томос је могућност да створи у Украјини сопствени егзархат и музе украјинску паству. Као потврда томе, у медијима се појавила инсајдерска информација са текстом  устава нове ЕППЦ, којој никаква аутокефалност у потпуности није предвиђена. Украјинска црква ће постати нова крава музара фанарског  пробисвета, где остарелом Филарету нема места чак ни на положају архијереја.  И ево већ под притиском Порошенка лажни патријарх Кијевски одриче се места примата новостворене украјинске цркве. Његов план то никако није подразумевао. Он се у потпуности одриче могућности да обнови свој положај на легалном црквеном пољу. Патријаршијски шешир њему не сија. Скидање анатема са њега од стране Вартоломеја нема канонску снагу. Све што сија Филарету – то је топла, по могућности, манастирска келија и раскошна сахрана. И он ништа више не може учинити. Постао је пети точак у уништеним таљигама украјинског раскола. Даље ће све бити, вероватно, још бруталније и циничније, а може бити и крваво, пошто још један саучесник – Порошенко нема апсолутно ништа да изгуби. Остаје јако мало времена до избора.

Сарадници Вартоломеја су жестоко погрешили код њега, мислећи да стамболски патријарх води са њима часну игру. Фанарион са својим другарима показао се као Јуда Искариотски. За византијску традицију дипломатије веома често „да“ је – „не“.  И све изјаве из Фанара неопходно је посматрати управо из тог угла. Вартоломеј говори свакоме оно што овај хоће да чује. Као у шали:“ И ти, Авраме, си у праву, и ти, Саро, си у праву.“ При томе ради оно што њему одговара. И приоритет за Вартоломеја није корист за Украјину, већ његово супарништво са Патријархом Московским и Све Русије.

Сва та баханалија са сумњивом аутокефалијом и томосом одаје трули задах обичне циничне похлепе –  жудња за новцем, влашћу, словом, али никако за правдом Христовом, миром и благостањем Украјине.  Лицемери у скупим, али прилично бајатим мантијама и сакоима иду на све зарад  својих сталних циљева и циљева свој газда. Због тога је могуће служити литургију са католицима, награђивати црквеним орденима гејеве, кршити заклетве и законе.

Како ће се догађаји развијати у блиској будућности? Мислим да оптимистичке прогнозе не може бити. Исувише је много замршено чворова и недостају Дамоклови мачеви који би их све расекли. Али то што представа не иде по сценарију доста је добро и свим здравим снагама неопходно је да се уједине како би помогли пауцима да прождеру један другога.