МАЛИШАН КОД ХРИСТА ЗА БОЖИЋ

Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.
Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника – а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан – и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гуњђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.
Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

„Много је овде хладно“,помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.

Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна помрчина – један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога – сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.

Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде – ах, Господе, да му је сад да једе!…И каква је овде врева  и тутњава, каква светлост, и људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!

Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже… тако му се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана. Ево опет једна улица – ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!

А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју, и нешто једу и пију.
Ено, она девојчица почела је да игра са дечаком – како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.

Малишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче са њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље ….и, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четри богате госпође, по ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, с улице улази много господе.

Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе… Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му отворила врата – на улицу! Како се уплашио! А копејка му је одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.

Истрчао је малишан на улицу и пошао брже и брже, а куда – ни сам није знао… Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер одједном се осетио тако усамљен, и било му је ужасно … одједном …о, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се – иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре – само се због стакла ништа не чује…
Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке – изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.

Одједном му се учини дa га је неко од позади зграбио за капутић: велики и зао дечак стaјао је поред њега, и изненада га је ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљи; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежти, бежати, и одједном је утрчао – ни сам не зна где – испод неке капије, у туђе двориште – и чучнуо је иза наслаганих дрва: „Овде ме неће наћи, а и мрак је.“

Чучну је и згурио се, а никако није могао да одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су одједном престале да га боле и било му је тако топло, као на пећи!…. Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!

„Поседећу овде. Па ћу опет поћи да погледам оне лутке“, помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, „стварно као да су живе!“… И одједном му се причуло да је над њим његова мама запевала песмицу. „Мaма, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!“
„Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку“, прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.

Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али се неко сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и …и одједном …о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка – он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке – али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.

„Мама! Мама! Ах како је лепо овде, мама!“, довикнуо јој је малишан, и опет се љуби са децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. „Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?“, пита их он смешећи се и љубећи их.
„Ово је Христова јелка“, одговарају му они. „Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке.“

И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он – али једни посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима петровградских чиновника; друга су се угушила код чуходки дојкиња – које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила у вагонима треће класе – и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице…

А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу; свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо.

А вратари су ујутру нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака… Пронашли су и његову мајку…Она је још пре њега умрла – срели су се код Господа на небу.

ФЈОДОР М. ДОСТОЈЕВСКИ