Главни и одговорни уредник часописа “Хемија и живот – XXI век“ кандидат хемијских наука др Љубав Стрељникова
Почетком двадесетог века просечан животни век у Русији за мушкарце био је тридесет година.Многи су умирали у детињству, неко је доживео педесет. Стопа морталитета била је висока. Тада су говорили: “Господе, дај нам други живот, нама је мало тридесет година, дај да још мало поживимо.”Ипак, данас можемо рећи да је човек добио други живот – мушкарци у просеку доживе са малим до шездесет година. А сад питање: на шта се потроши овај “други” живот? Четрдесет пет минута у дијалогу са вољеним супругом и децом, три сата и четрдесет минута гледања телевизије током викенда. То говори статистика ….
Човек узме на првом месту то што је доступно и просто. Дакле, он укључи телевизор и гледа то што му показују. ТВ нам, пре свега, набацује животињске рефлексе: хумор од струка на доле, крв на екрану, нечије проблеме (не моје), што интересује широке масе.
Сазнање је, као облик активности живљења, као саставни део људског живота, заложено од рођења. Дакле, потпуно је природно интересовање за све што има везе са знањем. Радозналост је стварна,својствена свима. Без обзира на то, глобални тренд је такав –заинтересованост људи за спознају (науку) данас је све мања и мања.
Пре извесног времена, норвешка организација спровела је европски пројекат „Релевантност научног образовања“ (The Relevance of Science Education). У десетинама земљама анкетирали су ђаке старијих разреда на тему “Шта ви сматрате, да ли од науке има више користи или штете“? Шта мислите, у којој земљи су рекли да је од науке више штете него користи? У Јапану! Технолошки најнапредније земље. На другој су страни – афричке земље, које спавају, али виде научни напредак, сањајући га. Русија заузима положај у средини.
Слично томе је са избором професије. Јапанци бирају професије које, пре свега, подразумевају рад са људима: психологија, психијатрија, социологија, и друге. Желе да раде са људима. Само не рачунари, не IT, никако нанотехнологије – ништа од тога им не треба … Управо, на другом полу ситуација је супротна.
Али, нема се куд, цивилизација у нас је и даље технолошка. Да ли је то правилно или није, али тако се десило. Значи, наука је неопходна да би се све ово одржавало, да би се обезбедила сигурност,да би се рашириле људске могућности.
У овом тренутку уочавамо да се тежиште образовања помера ка породици. У том смислу дешава се да се враћамо прошлости, када није постојала адекватна инфраструктура, када није постојао систем образовања. Ради се о протесту против врсте образовања које нам пружају. Наше образовање је постало монструозно.
То се догодило у последњих двадесет година. Образовање је сваке године све горе и горе. Разумете, у чему је глобални проблем нашег друштва – у потпуном одсуству одређивања циља! Нико нам не каже зашто ми нешто радимо, куда идемо, где ћемо бити сутра. Чини ми се да су у нашој земљи на власти бивши тројкаши. Њихов циљ – то је новац. На основу таковог приступа намећу нам образовање као сервис, који подразумева неко плаћање. И наравно – губитак потенцијалних донатора, оних који би платити, кретање ка кућном образовању за тројкаше је неприхватљиво. То је врло разумљиво.
Кључна ствар је у томе да је образовање постало неповратно неупотребљиво.
Имали смо велики образовни систем, наравно, са својим недостацима. Он је био признат широм света. Кина данас репродукује совјетски систем образовања у тој мери да преводе наше уџбенике и по њима уче у школи. И ми видимо како Кина брзо иде напред.
У данашњем образовању све је лоше. Почев од организације рада, укључујући доручак у школама у Москви, закључно са садржајем образовања. Ово је катастрофа која ће нам се сигурно вратити кроз двадесет година.Русија је огромна држава са мноштвом климатских зона, има гомила разних потреба. Ми треба да знамо да урадимо све. Треба да умемо посејати, пожњети, производити храну. Морамо да добијемо енергију свих врста. Наша земља има више рудних сировина него друге земље. Ми треба да смо у стању да добијемо све метале, легуре, полимере, пластике, лекове. Али, ко ће се тиме бавити за двадесет година?
Ко ће доћи да ради у нуклеарним електранама за двадесет година – страшно је помислити. У том смислу, треба их затворити данас. Зато што ће то да буде Армагедон.
Проблем је у томе што друштво не може да утиче на доношење одлука. Колико је већ упућено писама, протеста – ко је за, ко против. Друштво каже: “Вратите нам образовање које је било! Ви сте се у њему образовали, и ми смо постизали успехе, наша деца ће се образовати, постићи ће успехе! ”
Образовање – то је веома конзервативна ствар. Образовање, у ствари, то је средство преношења знања једне генерације другој, тако да су промене лоше, експерименти, прераде у образовању нису дозвољене …
Ко је најпре (првенствено) обавезан да се бави садржајем образовања – то су физиолози мозга (психолози), јер они тачно знају како се развија елементарна основа дечијег мозга, које фазе пролази и у којој фази је физиолошки корисно и неопходно дати ова или она знања, вештине.
Детету се не мора давати много, потребно је да научи да мисли. Како кажу на факултету, “сами ћемо урадити остало, превише није потребно – дајте основне ствари, покажите повезаност и помоћ да научимо да мислимо.”
Након тога на ту скалу надоместимо прецизна упутства научника, представника различитих дисциплина, који минимум знања треба дати ученицима да би им се развила адекватна слика света.Као трећи долазе професионални наставници, добри познати методисти, успешни учитељи, који су доказали своју ефикасност. На ову физиолошку матрицу надограђује се едукативни садржај, уз коришћење најбољих метода преношења знања. Ето, тако треба да буде организован образовни систем.
Заиста, време се мења, садржај образовања треба периодично посматрати. Али, ми га посматрамо на сасвим погрешан начин. Хуманитарне и природне науке морају да стоје у веома балансираном односу. А у Русији смањују часове хемије, биологије, математике, физике. Управо предмта који у глави формирају системско мишљење, који развијају аналитички апарат.
Са децом у школи треба да се разговара. Употреба дигиталне технологије у учионици доприноси губитку вештина комуникације “очи у очи.” У време квара на мрежи и компјутерских игара код деце се искључују фронтални режњеви, раде само чеони. Фронтални режњеви су одговорни за доношење одлука и за емпатију. Постоји опасност да мозак који расте не развије неопходне неуронске везе. То су најважније особине личности: да буду у стању да саосећају, да разумеју, да чују, да разумеју саговорника, да би могла да се стави на његово место. Као резултат добијемо асоцијално дете које не зна како да гради односе. Оно може да изгради виртуелни живот, али не може да живи реални живот,не може да нађе партнера.
Савремено дете стално је присутно на интернету – ради под режимом разбацане пажње. Као резултат тога, мозак се не развија на прави начин, деци је тешко да се концентришу, зато им је тешко да уче у школи.
Научно је доказано да две ствари развијају мозак како треба: машта и креативност.
