Принудно признавање лажног геноцида – нова политичка офанзива на Србију и Републику Српску

Пише: Стефан Каргановић

 На трагу резолуције Европског парламента од 14. јануара 2009. године, када се од Србије ултимативно захтевало да “призна геноцид у Сребреници,” па затим неуспеле британске резолуције у Савету безбедности УН 2015. године, када се поред тога захтевало и увођење пакета мера за “промену свести,” укључујући званично преправљање историјских чињеница и у складу са тиме индоктринацију деце у српским школама, крајем новембра Европски парламент се опет активирао по овом питању. По амандману словеначког посланика Игора Шолтеса (узгред, унука једног од најутицајнијих руководилаца комунистичке Југославије, Едуарда Кардеља) који је парламент усвојио, “признавање геноцида у Сребреници темељни је корак у приступању Србије Европској унији.”

Настрану очигледно питање, да ли је Унија која се налази у дубокој кризи и чији је опстанак неизвесан у положају да било чиме условљава или уцењује државу која није њена чланица, овде се појављује још једна занимљивост. Аутор уцењивачког амандмана је нико други него Игор Шолтес, посланик земље у којој се налазе стратишта десетине хиљада 1945. године побијених противника режима у чијем саставу је његов деда био један од најодговорнијих руководилаца. Ако је Шолтесу било потребно да тражи доказе “геноцида,” или масовног убијања, и да те злочине унесе у резолуције парламента чији је члан, он није имао разлога да иде у Сребреницу. Све што му је било потребно да би се таквим питањима успешно бавио не само да му се налази на дохвату руке, у Словенији, него чак и у најужем кругу његове сопствене породице.

Ускоро затим, почетком децембра, на безобразлук Европског парламента надовезао се заменик помоћника државног секретара САД за Југоисточну Европу, Метју Палмер (ради се, очигледно, о ауторитету који је формацијски дошао на место аналогно безначајног Брајана Хојта Јиа, који је донедавно жарио и палио Балканом и својим празним пиштољем застрашивао препаднуте балканске поглавице). Са каубојским небригом за суптилности, Палмер је у вези са Сребреницом изјавио да су „чињенице о геноциду у том граду неоспорне и признате од свих релевантних међународних тела,” па је „стога нужно да се Србија суочи с прошлошћу како би ишла даље, али и због поштовања према жртвама тог геноцида,” позвавши све у региону да “прихвате ту реалност.”

За одговор на питање зашто се Сребреница наједанпут опет актуализује у оваквој форми упућујемо јавност на балканске политичаре и “аналитичаре,” којих ионако има на претек. Много важније од њихових тумачења и нагађања, међутим, је питање на каквим доказима и подацима почива теза о геноциду у Сребреници? Са коликим степеном озбиљности се може посматрати хашки Трибунал, суд који је ту тезу усвојио и утиснуо јој печат респектабилног правног закључка?

Из јасних политичких разлога, у средишту промовисања службеног наратива о Сребреници, од чега полазе и Европски парламент и Палмер, налази се тврдња да је једина прихватљива правна квалификација за та дешавања – геноцид, и да су у светлу пресуда Међународног трибунала за бившу Југославију у Хагу све дилеме у вези са тиме – излишне.

Зато је потпуно умесно поставити питање: како се у хашком Трибуналу доказује геноцид у Сребреници? Каквом се дефиницијом деликта Трибунал служи, какве доказе користи, а које – изоставља?

То је суштина контроверзе о Сребреници, и у правном и у политичком смислу. Али то значи да, уколико не постоји утврђена геноцидна намера, dolus specialis, без обзира на цифре и околности, убијање у Сребреници се не може уздићи на ниво геноцида. Геноцид је знатно више од простог убијања или вођења војне операције, колико год биле смртоносне или разорне њене последице. Срж деликта геноцида је намера да се физички уништи једна од категорија заштићених Конвенцијом: етничка, верска или расна скупина, као таква. То није спорно и сви стручњаци то знају и прихватају.

Пођемо ли од претпоставке да сазревање и логистичка припрема геноцидног подухвата изискује одређени временски оквир, разумно је поставити и следеће питање: у којем тренутку и на каквом временском растојању од догађаја је утврђен настанак геноцидне намере у случају Сребренице, под предпоставком да је постојала?

Сведочење главног истражитеља Хашког трибунала, Жан-Рене Руеза, у новембру 2001, пред Комисијом француског парламента за Сребреницу, баца светло управо на ову околност. На питање Комисије да ли је тачно да пре 9. јула није постојао план за заузимање енклаве, упркос томе да је та територија за босанске Србе била од великог стратегијског значаја, Руез је одговорио:

„Фактички, одлука о заузимању енклаве није била донета пре 9. јула, када је генерал Младић схватио да енклава неће бити брањена. Првобитни циљ је био да се енклава сузи на територију града Сребренице и да се претвори у огроман избеглички логор на отвореном, да би се УН на такав начин принудиле да отпочну са евакуацијом из те зоне.“¹

Други део Руезове изјаве је нагађање, али онај први, о непостојању намере на српској страни, пре 9. јула, да се Сребреница заузме темељи се на документима у које је Руез имао увид и предочио Комисији, и зато има снагу доказиве чињенице.

Ако се има у виду тврдња да геноцид у Сребреници треба да се догодио у временском распону између 13. и 17. јула, ово је податак од капиталног значаја, и то из извора блиског Тужилаштву хашког Трибунала. То значи да намера о физичком уништењу становништва Сребренице, или неког његовог дела, није могла постојати пре 9. јула, а наводни геноцид је почео само четири дана после тога.

Војном вештаку Тужилаштва Хашког трибунала, Ричарду Батлеру, дугујемо друго значајно прецизирање редоследа догађаја, опет против интереса установе за коју ради и утолико веродостојније.

Батлерово сведочење на суђењу Пелемишу и Перићу пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине 2010. у Сарајеву баца врло корисно светло на контроверзу у вези не само са следом догађаја, него и кључним питањем: геноцидним умишљајем. Укратко, Батлер, који је у званичном својству имао доступ најосетљивијим и најрелевантнијим документима, на суђењу је изјавио да није открио никакву назнаку о постојању плана да се Муслимани истребе, бар до 11. јула, када су српске снаге заузеле Сребреницу. То Руезову хронологију помера унапред за још два дана, потврђујући да се о геноциду на српској страни није размишљало ни четрдесет осам часова до почетка импутираног злочина.²

У свом сведочењу, Батлер је, поред овога, изнео још неколико ставова који постојање геноцидне намере стављају под општу сумњу, да се изразимо најуздржаније.

Прво, он потврђује Руезову тезу да је изворни циљ српске војне операције, за коју је планирање отпочело 30. јуна 1995, било само то да заштићену зону УН сведе на градску површину Сребренице. Друго, наређење војсци да уђе у Сребреницу председник Караџић је издао тек 10. јула, или на само један дан пре него што се то догодило. То значи да је преузимање енклаве представљало импровизовану одлуку, донету у светлу војног успеха операције до тог тренутка, а не смишљен потез са даљњим циљем заробљавања бројног муслиманског становништва, да би затим били уништени. Треће, све док неочекивано 10. јула опсег операције није био проширен, да од тог тренутка обухвати потпуно заузимање енклаве, операција је била вођена искључиво на нивоу Дринског корпуса, без учешћа Главног штаба или других виших структура. Четврто, Батлер каже да му „није познат“ ниједан пример да је после 11. јула, датума када је енклава већ била заузета и када је операција била приведена крају, ВРС ватрено дејствовала против цивила у Сребреници. Пето, што се тиче депортације цивила из енклаве, ни у вези са тиме, по Батлеру, „документи не садрже доказе“ претходног планирања од пре 11. јула ујутру, када је донета одлука да се уђе у Сребреницу. Најзад, шесто, Батлер је сагласан са тиме да у редовима Војске Републике Српске није било очекивања да би заробљеници могли бити погубљени, по Батлеру, „све до 12. па чак и 13. јула.“

Сада се поставља критично питање: у којој мери су овај редослед и анализа догађаја најмеродавнијих сарадника Тужилаштва МКТБЈ ускладиви са званичном тезом Хашког трибунала да је политичко и војно руководство Републике Српске намеравало физичко уништење Муслимана у Сребреници као таквих, као етничке или верске заједнице? Конвенција о геноциду прописује да је тако морало бити да би геноцид могао бити утврђен. А ако се у Сребреници геноцид заиста догодио, или у најмању руку убијање масовнијих размера, да ли је то било последица одговарајуће намере, или тек нечија накнадна замисао?

Из овог угла, у потпуности су разумљива питања која поставља истакнути канадски правник и стручњак за геноцид, Вилијам Шабас, непосредно после изрицања пресуде у предмету Крстић:

„Нема ли другог убедљивог објашњења за погубљење 7,000 мушкараца и дечака у Сребреници? Постоји ли могућност да су постали мета зато што су били војноспособни, и самим тим фактичка или потенцијална борбена лица? Да ли би неко ко је стварно наумио физичко уништење једне групе, и довољно је свиреп да би убио више од 7,000 незаштићених мушкараца и дечака, уложио потребан напор да организује превоз жена, деца и остарелих – на сигурно?“³

Свим стручњацима који се овом темом баве добро је позната чињеница да ни на једном од седам сребреничких суђења пред МКТБЈ није предочен ни један доказ, са било којег командног нивоа, који указује на постојање намере и где се наређује предузимање неопходних логистичких мера са циљем уништења муслиманске заједнице у Сребреници. На који начин Хашки трибунал ипак изводи закључак да се догодио геноцид?

Одговор на ово питање налази се у пар. 4 пресуде генералу Крстићу. Ради се о једној врло иновативној аналитичкој техници и правној доктрини МКТБЈ:

„Претресно Веће се ослања на мозаик доказа који у својој свеукупности приказује догађаје током неколико дана у јулу 1995. године.“⁴

Импликација отворене примене овако непрецизне методологије је да чврстих и непосредних доказа – нема. Веће потенцијалну доказну грађу о геноцидном умишљају третира као коцкице у мозаику и спаја их на начин који би се најпре могао упоредити са цртежом у Роршах тесту. Сваки посматрач у принципу цртеж може да тумачи на различит и субјективан начин, као што Веће тумачи свој мозаик.

Да би тумачење Већа изгледало минимално убедљиво, морају се унапред елиминисати неке основне уврежене претпоставке о природи операције која се сматра – геноцидном. Једна од тих претпоставки је постојање плана. Зато у пар. 225 пресуде генералу Крстићу Веће износи изненађујућу тврдњу да „постојање плана или политике (policy) не представља саставни део кривичног дела геноцида у правном смислу.“⁵ Ако није било плана или политике, на каквим се претпостављеним узроцима темељи сугестија да је у Сребреници почињен геноцид? Без утврђеног концепта импутираног кривичног дела, тешко је докучити за шта је генерал Крстић одговарао и добио тридесетпетогодишњу затворску казну.

У пар. 26 предострожно Веће драстично преиначава и сам појам намере: „Главни показатељ… да су снаге ВРС намеравале да елиминишу све босанске Муслимане из Сребренице био је покољ од стране ВРС свих војно способних мушкараца из те заједнице.“ Да ли су масакрирали баш све, то управо и јесте једно од отворених питања. Друго питање је да ли је појам „војно способних мушкараца“ довољно широк да би се изједначио са једном од заштићених група које се прецизирају у Конвенцији? Али, чак да је у врховима политичког и војног руководства Републике Српске и постојала таква геноцидна намера, како се неубијање Муслимана десетак дана касније, током и непосредно након операције заузимања суседне енклаве Жепа, уклапа у сценарио?

У предмету Крстић, Веће зачетак сребреничког геноцидног плана налази на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу „Фонтана,“ у Братунцу, током преподневних часова 12. јула 1995, мада признаје да ни за то нема чврстих доказа.⁶ Да ли је онда „геноцидна намера,“ која је наводно тада у хотелу формулисана, представљала само пролазно расположење, које није потрајало више од неколико дана? Јер ускоро затим, при поласку на Жепу, изгледа да је dolus specialis нестао, да би био замењен повратком на уобичајене обрасце војничког понашања, мање-више у складу са одредбама међународног ратног права. И хашки Трибунал је био принуђен да то имплицитно призна. У пресуди генералу Толимиру, у делу који се односи на Жепу, веће изводи бизаран закључак да се и у Жепи догодио геноцид али услед нестанка, одн. убиства, не статистички значајног сегмента становништа већ три водеће личности у локалној заједници. Веће у пресуди тврди да су без та три лица одрживост и способност преживљавања жепанске заједнице у целини били фатално повређени.

Када сте ви једина овлашћена инстанца која тумачи сопствени Роршахов цртеж, проблеми се решавају лако. Једноставно из слике избацујете оне ликовне елементе који сметају вашој концепцији и истовремено тврдите да је оно што други не примећују – уствари најочигледнији део слике.

На крају, два детаља који уоквирују ову контроверзу.

Први се односи на сведочење Дражена Ердемовића, „крунског сведока“ хашког Тужилаштва и човека коме је непотребно представљање, на суђењу Радовану Караџићу. Караџић Ердемовићу поставља директно питање које се односи на срж ствари што се Сребренице тиче, а то је dolus specialis или геноцидна намера⁷:

„Да ли сте у њих пуцали,“ пита Караџић, „са намером да уништите Муслимане у Босни као етничку групу, да их истребите као народ?“ Ердемовићев одговор је гласио: „Не, господине Караџићу“. Караџићево следеће питање је било да ли је ико из Ердемовићеве јединице имао намеру да истреби Муслимане.

На то Ердемовић одговара: „Господине Караџићу, ја се не сећам, али не верујем да смо тога дана расправљали о намерама да се истребе Муслимани. Нисмо о томе разговарали. Не сећам се да сам о томе причао са било киме из моје јединице.“

Толико о менталном склопу непосредног извршиоца злочина и намери која га је у тренутку извршења мотивисала.

Други детаљ је један запрепашћујући исечак из издвојеног мишљења судије Жан-Клод Антонетија у другостепеној пресуди у предмету Толимир, у априлу 2015. године. На крају бритке, картезијанске критике мишљења већине, на преко сто страница, Антонети износи свој сумарни закључак, колико објективан толико и шокантан:

„Улога оптуженог јесте дефинисана овом пресудом, међутим одговора нема на оправдано питање породица жртава, које би желеле да сазнају ко је наредио масовна погубљења… До данашњег дана, чини ми се, на то суштинско питање породица жртава и очекивање међународне заједнице није могуће одговорити… на питање, ко је наредио погубљење хиљада жртава, и зашто. Данас, на основу предочених доказа, ја не бих знао какав одговор да им понудим.“⁸

Нека се свако замисли над овим разарајућим коментаром једног од најугледнијих и најкоректнијих судија хашког Трибунала. Ако за скоро двадесет година истраживања Сребренице Трибунал није успео да утврди ни најосновније чињенице овакве врсте, мора да је свој посао радио сасвим погрешно, користио методологију која засигурно не води стручно одрживим (или барем информативним) закључцима и руководио се агендом углавном лишеном правног утемељења.

О геноциду у Сребреници, а то је порука Европском парламенту, Игору Шолтесу и Метју Палмеру – зато је боље и не говорити.

 ______

¹  RAPPORT D’INFORMATION No. 3413, Народна Скупштина Француске, 22. новембар 2001, стр. 43.

²  Суд БиХ, Одељење за ратне злочине, Тужилац против Пелемиша и осталих, X-KR-08/602, 22. март 2010.

 ³  William A. Schabas, “Was Genocide Committed in Bosnia and Herzegovina? First Judgments of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia,” Fordham Journal of International Law, Vol. 25, No. 23, 2001-2002, стр. 46.

 ⁴  ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 4

 ⁵  ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 225

 ⁶  ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 126-134 и пар. 573; другостепена пресуда, пар. 84-85 и пар. 91

⁷  ICTY, Prosecutor v. Karadžić, Транскрипт, стр. 25387 — 25389

 ⁸  ICTY, Prosecutor v. Tolimir, другостепена пресуда, стр. 399, 400