Живот свете блажене Љубови Рјазанске

Угодница Христова блажена Љубов Рјазанска – наша света заступница. „Љубушка наша“– тако једноставно, срдачно је назива наш народ и са посебном нежношћу и побожношћу чува спомен на ту угодницу Христову. Њен живот је протекао у тешко време за Русију. Револуција 1917. године, грађански рат, гоњење на Православну Цркву. Али Бог је милостив. За утеху и укрепљење верних Он шаље своје угоднике. Тако се за Рјазане јавила блажена Љубав, дивни украс граду Рјазану.

(слави се 21/8.фебруара и 23/10.јуна на дан празновања Сабор Рјазанских светих)

Љубав Семеновна Сухановска родила се 10.септембра/28.августа 1852.г. у Рјазану, у породици сиромашнога мештанина Семена Ивановича Сухановског и његове супруге Марије Ивановне. У то време они су имали два детета: Василија и Григорија (умро 1855.г.) .После три и по године родила им се још једна девојчица. Млађу Љубовину сестрицу су назвли Олга.

Љубушку су крстили два дана после рођења, 30. aвгуста у Никољској цркви, коју су после тога, зато што је њена купола до реконструкције, 1904.г. била највећа у граду, у народу називали Николај Дуговрати или Николај Високи. Крштење у Николаевовисокој цркви је обавио старешина цркве протојереј Петар Димитријевич Павлов, отац познатога научника Ивана Петровича Павлова.

Познато је да је 1873.г. Марија Ивановна са породицом живела у петом кварту, у Астраханској улици. 1881.г на углу Владимирске и Воскресењске у крилу зграде број 660. која је припадала црквењаку Анисији Александровној Лебедовој. Почетком 1903.г. до своје смрти Љубушка је заједно са мајком и сестром живела у улици Затиној, бр.646 поред куће њиховог духовнога учитеља претојереја Јована Космича Добротворског, који је био у цркви посвећеној Уласку Христа у Јерусалим. У дому о. Јована у време гоњења цркве живео је неко време и свештеномученик Јувеналије (Масловски), архиепископ Рјазански и Шацки.

Сухановски су живели веома бедно и скучено. Марија Ивановна, Љубушка и њена сестра Олга су биле смештене на 4,4 квадратних хвати. Тако мале стамбене површине није било ни у једној породици града Рјазана. Семен Иванович Сухановски је у то време умро. Оставши без хранитеља, породица Суханових је постала једна од најсиромашнијих у Рјазану и зато је њихов духовик о.Јован Добротворски често посредовао код градских власти за материјалну помоћ за њих.

Сухановски су живели побожно. И Господ их није оставио. Кроз Љубушку је Он излио благодат Своју не само на Сухановске, него и на све Рјазане.

Ево како описује схимонахиња Серафима (у свету Јелена Александровна Масалитинова) вољу Божију јављену кроз блажену Љубов Рјазанску: „Љубов се винула духом ка Господу, а тело је било одузето: у току петнаест година она није могла да хода нити да стоји на ногама. У соби где је она лежала била је икона светога Николаја Чудотворца и Љуба му се молила и свом душом је волела светитељ. Она је знала, колико многих добрих дела је он учинио људима. Но, ево дошло је време и Господ је погледао на немоћну слушкињу и кроз угодника јој је открио вољу Своју. Једном када је Љуба у дому била сама, јавио јој се сам свети Никола Чудотворац. Њена мајка кад се вратила, ушла је у собу, и видела Љубу како стоји на ногама. Видевши је она је задивљено упитала: „Кћери моја, да ли си то ти. Како си стала на ноге? Љуба је подигла руке ка икони светитеља и казала: „Јавио ми се угодник Николај и каже ми: „Устани Љуба и ходи, и јуродствуј“ – и ја сам стала чврсто на ноге, а он је постао невидљив“.

Мајка је била веома обрадована тим догађајем, али заједно са тим се и ожалостила пред назначеним јуродством кћери. Не размишљајући одмах је отишла свештенику своје цркве. Све му је казала и затражила савет. Свештеник чувши одговорио је: „Воља Божија, не задржавај кћер, нека иде и јуродствује, од Господа се исправљају кораци човеку“. Мајка се покорила вољи Божијој. Од тога времена Љуба је почела да се усрдно моли у Рјазанским црквама, посебно у Казанском женском манастиру, где је дуже време живела код неких сестара, а често и код игуманије, умне, образоване и духовне жене племићкога порекла.

Под сенима камених сводова у тајанственом полумраку светлуцавих кандила гледали су на Љубу светли ликови угодника Божијих и позивали су је наподвиг и чули су речи које јој је казао Спаситељ и сазревала је у њеном срцу жеља ка подвижништву. И по вољи Божијој, она је примила на себе подвиг затвореништва при чему је тај затвор био необичан. Љуба је закључала себе у своме дому између пећи и зида. У суштини то и није био само затвор него и подвиг столпништва.

Несумњиво је да се у том периоду код ње формирала личност јаке воље и узвишене душе. Како се она молила, шта је у то време видела и чула, све је то само Богу познато.

Али прошло је време. Љубушка провевши у затвору три године, изашла је из њега. Можда је на то она имала упутство са висине, јер када би прошло време, подвижници су по вољи Божијој остављали своју самоћу и ишли су да служе људима.

Молитва за друге, добри савет, ласка, нежност, жеља да упозори некога на опасност, састрадање са људима постали су јој судбина. Љубу су често виђала на улицама Рјазана. Она је улазила у продавнице трговаца и узимала је без питања оно што јој је потребно. Трговци јој нису бранили, нису је терали, они су се радовали: па то је било тачно приметно, зато што им је тога дана трговина била успешна. Врата се нису затварала. Поједини трговци су је сами позивали, али блажена претварајући се да их не чује само би прошла поред њих.

Понекад би Љуба уморно од ходања села на терасу нечијега дома и људи би јој давали нешто од хране. Од једних би радо узимала, а од других није. Оно што је узела, кући није доносила – раздавала би другим сиромашанима. Бедни и сиромашни су је познавали и волели. Љубушка је овладала даром предвиђања. Било је много људи који су се бојали Љубине прозорљивости. Било је и таквих који нису веровали и смејали се над њом. Она је све трпељиво подносила, осмех јој се никако није скидао са лица, који је уобичајеном љубазношћу изражавао велику снагу воље. Љубов Семеновна, или како су је у народу душевно називали, Љубушка облачила се просто. Носила је одећу украшену цвећем и мараму, једном плаву, други пут ружичасту. Посебно је волела ружин цвет и хтела је, после смрти да њен ковчег буде постављен материјалом розе боје.

Љубушка је према свима била добра, нежна, али једна девојка, како се сећају очевидци, плашила се Љубушкине прозорљивости. Девојка је била прилично добра, али се у њој појављивао нехотичан страх. Некако она је устала рано ујутру и почела је да потпаљује самовар. Почела је да распаљује треске, и погледала је на прозор и види да на капију улази Љубушка. Девојка се пренеразила, потрчала је брзо да затвори врата, да не би ушла блажена. Али Љуба је стала на праг и почела да говори: „Е, ја сам пожурила, бојећи се да не затвориш врата“. Затим је извадила из џепа чоколадну бомбону и дала јој је рекавши: „Ево ти бомбона, обавезно је поједи. Сама је поједи и никоме не дај. Девојка је урадила како јој је рекла Љубушка, и од тада је код ње нестао страх, и она је сваки пут радосно сретала блажену.

Посећујући некада своје познанике и знајући где у дому стоје маказе и папир, Љубушка их је узимала и изрезала би некакву фигуру. И после је њему то давала, и та ствар би била предсказање. А онај ко се плашио ових прорицања он би претходно сакрио маказе. У таквим случајевима блажена би исцепала фигуру од папира рукама и свеједно би је дала одређеној особи као претсказање. Некоме ко је кретао на пут дала би коња или локомотиву, ко је требао да ступи у брак – круну, ономе пак ко ће умрети – ковчег. Ове фигуре је правила веома вешто. Дала би их ћутећи и одлазила би. И дешавало се како је предсказивала.

Искушеница Ефросинија је живела у Казанском манастиру у Рјазану са монахињом Артемијом. Понекада ју је посећивала сестра, која је много желела да буде примљена у манастир, али је нису примили јер је била још врло млада. Једном је дошла та девојка у манастир и поново је почела да прича о својој жељи да буде монахиња. У то време је дошла матушки Артемији и Љубушка. Она је узела са комоде маказе и велики лист папира и спретно почела нешто да реже. И то изрезано је потом ставила на сто. А шта је тамо било? Круг, као манастирска ограда, и клирос (певница). Тада показујући младој девојци, Ефросинијиној сестри на клирос, рекла: „ево, где ћеш певати, ту ћеш и читати“. Прошло је време и та девојка је отишла у манастир. Дали су јој послушање за певницом. Показало се да она има ретки глас женски бас. Поред певања за певницом она је имала још једно послушање – читање „Апостола“, тј.,Дела апостолских и посланице светих апостола. Само су две монахиње у манастиру имале такав глас и оне су се међусобно смењивале за певницом, а друга је читала на литургији „Апостол“. А када су затворили манастир,она је певала у другој цркви све до своје смрти.

Љубушка је далеко раније предвидела затварање Казанскога манастира. Неким остарелим монахињама је рекла: „Ви ћете своје кости оставити у манастиру, али друге неће“. И дошао је тај тужни дан кад је манастир затворен. Колико је само суза проливено, колико је бола поднето“. „Шта да очекујемо убудуће“, невољно су постављале себи то питање свака од монахиња, напуштајући драги им манастир.

Након манастирске тишине, живот у свету је плашио многе од њих. У срцима њиховим била је забринутост, а пред њима неизвесност. Тога дана у манастир је дошла Љубушка. Узнемирене и потресене сестре су је окружиле. Она је била озбиљна и усредсређена, скоро да ништа није рекла, само је рукама радила спретно, и као и обично: парче папира, маказе… По лику изрезаних фигура све је постало јасно – ко ће се удати, ко ће умрети, ко ће живети сам, а ко ће живети поред цркве и радити. Једној матушки Љубушка је изрезала цркву са колибом и звонаром и рекла јој је: „Ту ћеш живети и неће ти недостајати хране“. Десет година је та монахиња живела поред цркве Ваведења Пресвете Богородице, радећи различите послове. Њен посао је био да звони.

Многе сестре су се после тога сретале и сетиле се шта им је изрезала Љубушка и потврдиле су да су се њена предсказања испунила.

Било је и других случаја прозорљивости блажене Љубови. „У нашу породицу“, причала је једна жена, која је познавала Љубушку, „она је долазила као у своју и све нас је волела. У то време у Москви је умро мој отац. Моја мајка је решила да га превезе у Рјазан и сахрани га на Лазаревском гробљу. И поред највеће жеље тешко је то било да се учини, али пренели смо га и сахранили у Рјазан. На сахрани је била и Љубушка. Почели су да копају раку, а она је отишла сама недалеко у страну и почела да копа јаму. Видела је то наша бака и прекорно јој је рекла: „Љубушка, шта то радиш ? Копаш други гроб, а ми ни овај нисмо ископали“. Она је одговорила: „А ми ћемо ту сахранити врапца“. Ускоро је у нашој породици умро дечак стар само два месеца. Тада смо разумели за кога врапца је она копала гроб.

У једној породици било је троје деце, а четврто је било на путу. Једном је отишла код њих Љубушка и рекла је домаћину: „Константине Павловичу, узмите ме за жену“ и пријатно се насмешила. Он се такође насмејао на њене речи и одговорио је: „Да, ја би вас Љубов Семјеновна, радо узео за жену, али шта да радим са мојом женом. Пелагијом Федоровном? Овога пута Љубушка је као што се дешавало и раније, сасвим отворено рекла: „Она ће умрети“. И стварно жена је умрла на порођају, оставивши иза себе четворо деце. После сахране била је велика даћа. Била је позвана и Љубушка. Седела је немо за столом ћутећи, не гледајући ни у кога, а када је устала од стола и отишла, од тада никад више није ушла у ту кућу.

Позивали су Љубов Семеновну не само на сахране него и на свадбе, сматрајући да ће њено присуство донети младенцима срећу. Али није увек било тако. Један богати рјазански трговац удавао је своју кћер. Позвано је много гостију са невестине и младожењине стране. Свадба је била раскошна: богато сервирани столови, музика, цвеће. Младожења је веома вешто скривао своју страст према пићу, и нико у њему није видео пијаницу. Како је било велико запрепашћење свих гостију и невестиних рођака, када је Љубов Семеновна, не познавајући од раније младожењу рекла веома гласно за столом: „Младожења је тешка пијаница, а ова млада неће бити срећна“. То је покварило весеље и покајали су се што су позвали блажену. Али касније, када су се уверили у истинитост тих речи, волели су је и уважавали као и раније.

Једном је Љубушка дошла у свој дом. Тада је још био жив њен деда. Десило се тако да када је код деде дошао кум, у то време је дошла и Љубушка. Кум је одлучио да се мало нашали са Љубушком и упитао је: „Дакле, Љубов Семеновна, кажи нам, када умреш коме ћеш оставити своју кућу“. Блажена се насмејала и одговорила: „Војницима“. Они су почели да се смеју над њеним речима. Тада нико није могао ни да замисли да ће њена кућа бити срушена и да ће на том месту бити подигнут војни магацин за војну опрему. И тако, место где је стајала кућа, остало је војницима.

Једном су се три девојке пријатељице спремале за испит. Чуле су за Љубушку и решиле су да је питају како ће проћи на испитима. Замишљено учињено. Дошле су, и још нису прешле ни праг њеног дома, она их је пријатно дочекала: „Ево дошле су код мене… Катја, Шура и Лида“. И све их је правилно по именима назвала, иако их раније никада није видела. Рекла је : „Убрзо ћете имати испите, а ви се плашите. Ничега се немојте плашити, све ће бити добро“. Девојке су отишле смирене и успешно су положиле испите.

Двема малим девојчицама Љубушка је прорекла далеку судбину. Она је често посећивала њихове родитеље. Једном је дошла да их види. Чисте дечије душе ничега се нису плашиле и тако су се са пуно поверења прибиле уз блажену: „Тета Љуба, кажи нам шта знаш“. Љубушка се насмејала, из џепа је извадила невелики смотуљак, одвила га и у њеним рукама су биле две папирне иконице: једну иконицу са ликом светог благовернога кнеза Александра Невског дала је старијој девојци, а млађој иконицу свете благоверне кнегиње Ане Кашинске. Касније се старија сестра удала. Муж јој се звао Александар, у част светог благовернога кнеза Александра Невског, и они су живели у Москви близу метро станице „Александар Невски“. Живот пак, млађе сестре био је сличан благоверној кнегињи Ани Кашинској: рано је изубила мужа, и остала је удовица са двоје деце.

Пре револуције 1917. блажена је ишла по улицама града и понављала: „Зидови Јерихонски падају, зидови Јерихонски падају“. Тада је она већ била позната као видовита, и питали су је шта то значи. Али Љубушка није објашњавала своје речи, и када се све завршило постало је јасно њихово значење.

О последњим данима живота и смрти блажене Љубови причала је Јелисавета М. која је добро познавала блажену: „Три недеље пре своје смрти дошла је у нашу кућу Љубушка. Наша породица је била велика и она нас је све волела. Ја сам у породици била најмлађа, и мене је посебно волела. Тај пут ме је нежно позвала по имену и казала: „Лизонка, ја ћу убрзо умрети. Моли се за мене Богу, дођи на мој гроб, узми мало земље са њега. Обложи мој гроб розим платном“. Питала сам је: „ Зашто ми је потребна земља“. Замислила се на тренутак и рекла је: „Узми земљу и стави је у теглу са цвећем и у кући твојој биће благодат“.

Када је Љубушка умрла, ја сам била на послу. Враћајући се кући чула сам да је умрла, и одмах сам отишла њеној кући. Лежала је усрдно одевена у ковчегу који је био добро припремљен, али ничим постављен. Сетила сам се тада њене молбе да обложим њен ковчег розе платном, и растужила се: како да испуним њену молбу.

Она је умрла 21.фебруара 1921.г. У то време у продавницама ничега није било. Материјал се куповао купонима, и наша породица их је одавно све искористила. Више од тога – моли не моли, ништа нећеш добити. Шта да се ради? Добро, размишљам, поћи ћу у продавницу, потражићу па макар и газу. Ма шта било, боље је него непостављен раван ковчег. Ушла сам у продавницу, и почела да молим пословођу: „Хтела би да купим материјал од вас, чак и газу, треба ми да поставим ковчег моје познанице, старије жене. Ово ми је затражила пре смрти“. Пословођа је позвао младог ученика: „Миша, тамо на полици имамо неку розе газу, иди и донеси је“. У себи сам помислила: „Да ли ми се он то подсмева, да ли заиста постоји ружичаста газа“. Али видим, дечак носи целу трубу газе прелепе розе боје. Таква газа никада није била у продаји. Тако смо обложили њену „кућицу“ розом бојом. Било је доста украса и машни около. Тако се испунила Љубушкина предсмртна жеља.

Зима 1921.године била је веома тешка. Беснео је грађански рат. Људи су страдали на фронту, страдали су у позадини; није било довољно хлеба, керозина, дрва за огрев. У кућама је било хладно као на улици. Уместо лампе увече су људи палили свеће и при таквом осветљењу деца су учила школске лекције. Одрасли су били уплашени како да издржавају своје породице. Једном речју, сваки је мислио једино о себи. Али, када су чули да се Љубушка преставила у Господу, и да је требало да се сахрани, сви су остављали своје бриге и похитали су да отпрате блажену на њен последњи пут. Сабрало се толико много људи, тако да је чак и полиција била принуђена да преузме мере да очува ред. Тако је народ поштовао спомен Љубушкин.

Након смрти своје мајке, Љубушка је живела са сестром Олгом, која се понашала према њој надмено. Није је угњетавала, ни вређала, али није јој ни веровала, говорећи: „Наша Љуба претвара се да је блажена“. И заиста, „нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме“ (Мат.13,53). Али када је Олга видела огроман број људи који су спроводили Љубушку на њен последњи пут, горко се заплакала: „Колико људи је познавало моју сестру, само је ја једна нисам знала“. Олга је надживела Љубушку само три године, скончавши у децембру 1923.г. И после смрти блажена Љубушка није оставила Рјазанце – мноштво чудеса и исцељења десило се по молитвама на њеном гробу.

После Љубушкине смрти њени поштоваоци су на њеном гробу подигли невелики споменик. Али са годинама он се урушио и гроб је запуштен. И ево, један војник је од својих средстава поставио крст и металну ограду. О себи је он причао да је његов живот текао веома несрећно, осим тога он је био болестан и лекари му нису могли помоћи. И у сну му се јавила Љубушка и рекла: „Иди у Рјазан, нађи гроб Љубове Сјеменовне Сухановске, постави оградицу око њега, после чега бићеш здрав и срећан“. Он је учинио све како му је она казала и добио је спасење. Од тада је он сваке године долазио на њен гроб и дао да јој се одслужи парастос.

А ево једног недавног чудесног догађаја који се десио 2002.године. Слушкиња Божија Татјана из града Александрова се разболела од упале штитне жлезде. Она је дошла у Рјазан код своје мајке. Сазнавши за њену болест, рођака је дала Татјани освећено уље на моштима блажене Љубови, иконицу и акатист. Татјана се помолила, прочитала акатист, али није се помазивала уљем. Ноћу видела је она у сну, као да је она дошла са својом мајком у цркви. По цркви иде свештеник са иконом у рукама и говори Татјани: „ти уљем врат мажеш, мажеш…“ . Татјана је почела да се помазује уљем и убрзо је приметила да јој је много боље. Има врло много таквих сличних сведочанстава.

12. јануара 1987.године Љубов Сјеменовна Сухановска је била прибројана Сабору Рјазанских светих као месно поштована света – блажена Љубов Рјазанска. Сагласно одлуци Најсветијега патријарха Пимена, установљена је дан спомена 21/8.фебруар дан њенога престављења и 23/10 јуни дан празновања Сабора Рјазанских светих.

1992.г. ревношћу намесника Свето Јовано-Богословског манастира, архимандрита Авеља (Македонова) на Скорбјашченском гробљу на гробу блажене Љубушке направљена је капела, а један дан пре тога дана, на јубилеју 800. годишњице Рјазанске епархије, 23. јуна 1998.г. њене свете мошти су пренете у Николо-Јамски храм у граду Рјазану. Зато што је крштена у цркви светог Николаја, исцељена од Светога Николаја, Љубушка и почива у цркви свога љубљенога светога кога је свом душом поштовала у овом животу и са којим се сада налази у Небеским становима. Део моштију је остао у капели над њеним бившим гробом на Скорбјашчем гробљу. Ту такође многи долазе на поклоњење блаженој.