Два брата

Била два брата. Један је имао жену  и децу, а други беше инокосан. Они наследе од своје мајке њиву. Оба су брата увек заједно радила на тој њиви; па шта год би  им родило, то би међу се лепо поделили.

Они засијаше једне године њиву пшеницом; и кад  дође доба жетве, пожању браћа пшеницу, покупе у рукаве и повежу у снопове. Снопове поделе у две једнаке гомиле и оставе на гомили.

Кад је било преконоћ, дође овоме брату што је био инокосан, нешто на ум. Он рече сам себи: „Мој брат има жену  и децу, које ваља да храни. Није право да мој део буде једнак са његовим. Хоћу да устанем, па ћу да узмем неколико својих снопова и метнућу их к његовим. То он неће опазити, а тако се неће моћи томе ни противити“. Како мислио, тако  и учинио.

Али исте ноћи пробуди се други брат и рече својој жени:  „Мој је брат још млад и живи инокосан. Он нема никога ко би му у послу помогао, ко би га тешио кад је жалостан. Није право да ми толико снопова добијемо, колико и он. Ми ћемо устати, па ћемо неколио својих снопова пренети на његову гомилу. То он неће ни опазити, па се неће ни противити.“ Тако и учинише.

Други дан дођоше оба брата на њиву, и сваки се зачуди када виде да су гомиле сасвим једнаке, као што су и биле; па не могу никако докучити како је то могло бити.

Друге ноћи иза тога учинише  браћа исто тако као и прошле што су урадила била. Поново однесоше један другоме по неколико снопова на рпу. Али, на њихово велико чудо, рпе беху трећег дана изјутра опет једнаке.  То је било стога, што је један брат управо толико снопова пренео на гомилу свога брата, колико је опет онај њему донео.

Најпосле треће ноћи почну мотрити: не би ли се како ушло у траг томе чуду: и гле – сусретоше се браћа са сноповима на леђима, хтевши да један другом на рпу пренесе.

Прочуше људи шта су браћа радила. Они мишљаху да је оно место, где те рпе жита стојаху, свето, због милоште братске што се догодила, и Богу драже и милије него икоје друго. Зато подигоше на истом месту, у славу Божију, дивну богомољу.