УНУК

Чак је и у болничком парку ведрије кад сунце почне да просијава. Иако зубато, враћа наду.

На клупи у парку забрађена старица у кожуху, чека време посете. Поред ње седе жена која носи врбове гранчице. Понела неком врбицу и звонце.

Жена са марамом каже: „Волим кад видим да и ви млађи поштујете Празнике, то сигурно болеснику носиш врбицу, ако, ако, ваља се. Бој се Бога и не брини“!

Друга жена се смеши и потврдно клима главом.

Бакица наставља причу, као да се годинама познају.

„Слушај ћеро, веруј и моли се. Немо’ да ти неко прича да нема Бога, има бре, има. Слушај шта ће ова баба да ти каже, а све је истина, овога ми крста“.

И прекрсти се уставши, лако, навиклим покретом.

У том једноставном, а тако присном покрету, било је толико искрене вере, да је млада жена, почела пажљиво да слуша, одбацујући са стидом помисао о наметљивости старице.

„Ми смо сељаци, нисмо, да кажеш начитани, ал’ и ми нешто знамо“.

И кренула је прича, каква се само на путовањима и у оваквим сусретима чује, кад људи који се пар тренутака раније нису познавали и после тог сусрета се вероватно никада више неће срести, отворе душу и потпуном незнанцу испричају читав живот.

Одрасла је и читав век провела на селу, ту, надомак Београда.

Муж јој је умро пре три године.

У почетку је болест изгледала безазлена, али се стање погоршавало из дана у дан. Одвели су га у болницу, био је оперисан, но побољшања никаквог није било.

Кад је дошао кући, више није устајао из постеље. Сазрева воће, а он, који је сваку воћку засадио, одгајио, неговао, ни воћњак не може да обиђе.

„Видим, дошло његово време, ал’ не за напредак, но за брање“.

Препустила је сину и снахи све послове, а она се потпуно посветила свом човеку. Дан и ноћ је бдела уз свог домаћина. После неколико дана он поче да се губи и разговара са неким људима које она не види. Знала је да то на добро не може да изађе. Чим му буде мало боље, она га пита са ким то разговара, а он се љутио што није видела људе који долазе у кућу и набраја имена, све покојници. Спремила је свећу и све што треба.

„Кад је овако, никад се не зна кад ће“.

Једног дана јој је рекао: „Много је добар овај наш унук, ал’ несташан. Навалио да му правим штап за пецање“!

Убеђивала га је да они немају унука, него само две унуке, и да му се од силних лекова све побркало, да је сањао унука из фамилије, али је деда био упоран: „Није бре, него је наш унук, овај што ми ти кажеш има осам година, а наш дванаест и по“.

„Кад то чух, ја се остених“.

Пре дванаест и по година њихова снаха је имала спонтани побачај, дете је било мушко.

Њој се грло стегло, очи запекле. Не може кандило да прислужи колико јој се тресу руке. Шапће пред иконом: „Тебе Боже фалим, што гледаш све живо и мртво и што не пушташ да невина душа страда“.

Уочи Крстовдана деда се потпуно повратио, лепо разговара, очи му сијају. Весело тражи од жене да му све припреми, иде са унуком на пецање. Пружила му је упаљену воштаницу и деда је ускоро издахнуо.

Са смешком, као да је негде кренуо, па радосно отпоздравља укућанима.

„И јест отишао, само нама није дато да видимо и знамо ни где ни како се запутио“.

Ћутала је неко време, бришући крајем мараме очи и уста.

„Е, па да знаш да то тако бива. А ове несрећнице, што абортирају, и не знају грдне, да нерођену децу убијају. И за њи’ се молим, тешко њи’овим душама“.

„Све што се заметне, Божије је стварање. Ко је живот дао, тај га и узима и распоређује“!

Портири су отварали болничка врата, дошло је време посете.

Бака се журно поздравила, пожелела све најлепше саговорници и њеним укућанима и ономе код кога иде у посети и замакла за угао једне од болничких зграда.

Друга жена је дубоко потресена речима мудре старице, још мало поседела, па се и она лагано упутила ка клиници. Чврсто држећи врбове гранчице шапутала је: „Осана сину Давидову“!

Радмила Мишев

„Приче из смеђе свеске“