Екуменска повеља – НОВО ЗВОНО НА УЗБУНУ

Када путник зађе са правога пута у шуму и изгуби се у њој, на путу је сигурне пропасти уколико се не потруди да се са безброј путића и странпутица поново врати на главни пут који ће га одвести коначном циљу. Цео двадесети век, нарочито друга половина његова, за Православну Цркву представља једно такво бесциљно лутање по стазама и странпутицама разних секти и јереси, а у прашуми која се зове „ЕКУМЕНСКИ ПОКРЕТ”. Сваке године изненади нас по неки „подвиг“ или „откриће“ на која наилазимо на том „путу без циља“ (боље речено: на путу који се завршава адском провалијом). Нажалост, пуноћа Цркве Православне, па чак и сами Архијереји, веома касно сазнају за нешто што је у мраку прашуме „откривено“ или „урађено“ и тако бивају стављени пред свршен чин.Најновије, али и најболније сазнање до којег дођосмо пре неког времена, јесте оно које се односи на „ЕКУМЕНСКУ ПОВEЉУ„, што би требало да буде нешто као ”Екуменски Устав“. Иако се на тој „Повељи“ ради више од две године, наша црквена јавност о томе до данас ништа није сазнала.

Текст „Екуменске Повеље“ припреман је још од почетка 2000. године, да би своју коначну верзију добио јула исте године. Творци овога текста су „КЕЦ“ и „СЕБК“[1]. Основна идеја ових тела, као и саме Екуменске повеље јесте да Европа, која се уједињује економски и политички, треба да напредује и ка једном религијском јединству. То настојање се уклапа у оквире и циљеве синкретистичког екуменизма и неке сверелигије „Нове Епохе“.

Коначни текст Повеље, као што смо рекли, сачињен је јула 2000. године на Криту, под председништвом Васељенске Патријаршије. Ко је још тамо учествовао, није познато. Тек почетком нове 2001. године текст Повеље је послат од стране Фанара свим помесннм православним Црквама, које су требале да заузму став у вези тога.

Као и у осталим сличним приликама, тако и са овим питањем није упозната црквена пуноћа (клир и народ), чак ни сами Епископи, бар што се тиче наше Српске Православне Цркве. Ни до данас, ево пуне две године, наша црквена јавност о томе ништа не зна. Нажалост, изгледа ништа боље није ни у осталим помесним Православним Црквама (чак и у Грчкој). То су вешто измајсторисали „технолози дијалога” и као свршену ствар доставили „на мишљење“, иако је већ било одлучено да се текст Повеље потпише одмах после Пасхе 2001. године.

Најпре је било одлучено да Повеља буде потписана у Солуну, али је то касније промењено, па је текст Повеље потписан у Стразбуру одмах по Пасхи 22. априла 2001. годрше. У име „КЕЦ“-а (дакле и у име свих Православних) потписао је Митрополит Јеремија из Париза (Васељенска Патријаршија), као Председник КЕЦ-а, и Кардинал Милослав, Председник СЕБК-а. Међутим, и надаље је остала „војна тајна“ какве су ставове према Екуменској Повељи заузеле поједине помесне Православне Цркве, а пре свега Српска Православна Црква.

Ипак, сазнали смо, са не малим задовољством, да је у православној Грчкој било извесних осврта и критика текста Повеље са православне тачке гледишта[2]. Због прегледности и јасноће ставова и озбиљности критичких примедби, доносимо у целости текст Митрополита киринејског Г-на Павла, који је познат по православним и предањским ставовима својим и као одлучан борац за правду и чистоту Православља. Ево његовог текста у целини:

„ЕКУМЕНСКА ПОВЕЉА“ СА ПРАВОСЛАВНОГ АСПЕКТА

Екуменска Повеља (16-20. јули 2000), коју су издали Конференција европских цркава (КЕЦ) и Савет европских бискупских конференција (СЕБК), са циљем пројављивања своје жеље да поспеше уједињење хришћанских цркава Европе и уклоне подељеност међу њима, јесте један текст који не може да потпише један Православац из следећих разлога:

а) Нема у виду уједињење Цркава засновано на неповређеној Апостолској вери.

Православни, Англиканци, Протестанти, Старокатолици (који сачињавају К.Е.Ц.) и Римокатолици (који чине СЕБК) проглашавају да се боре „за једно чисто и потпуно јединство свих у Цркви Божјој, која је Тело Господа нашега Исуса Христа„. Ово јединство представљаће решење „екуменског проблема„, који представља ”продужетак шизме и подељености хришћанства по питању вере, духовноГ живота и духовности„. Као средство за постизање тог јединства одређује се у Екуменској Повељи ,,покајање“ и „унутрашња промена“ (види: Увод).

Очекивао би неко, после ових високих проглашења, да се на-броје догматске новотарије западног Хришћанства и следствено да буду осуђене, да би било могуће ”Једночисто и потпуно јединство свих у Цркви Божјој.”

Нажалост, у осмостраном тексту Екуменске Повеље не именују се нити се осуђују познате јереси Римокатолика и Протестаната. Знамо већ да западно Хришћанство није уопште спремно да одбаци јеретичке догмате (Римокатолици: Filiouqe, створену благодат, примат папски итд.; Протестанти; одрицање ауторитета Светом Предању и јединственост Цркве, каснијих Васељенских Сабора итд.). Показује се, међутим, неспремно да исправи своје заблуде у новим неумесностима, које вређају теологију, морал и канонски поредак Цркве (одрицање историчности Васкрсења Христовог, благосиљање бракова хомосексуалаца, хиротонисање жена).

Очигледно је из читавог излагања Повеље, да се покушава омаловажити Свето Предање као што је изражено кроз одлуке Васељенских Сабора и светоотачког учења. Сконцентрисаност „свих покушаја за васпостављање јединства“ (Прагр. 1, ст. 3) само у светом „Еванђељу“ не изједначава се са исповедањем и прихватањем Никео-цариградског Символа вере, пошто се негира и презире Свето Предање.

Заједничко призивање Символа Никеје и Цариграда у Повељи – „свими исповедамо и прихватамо Васељенски Символ“ (парагр. 1, ст. 3) – никако не уверава у њихову приврженост отачком Предању. Пре свега, јер то не значи да одбацују додатак Filiouqe, будући да то не говоре изричито. Потом, јер није могуће да просто помињање Символа Вере покрије мноштво другачијег учења, од којих не одступају хетеродоксни Хришћани, чак ни у жељеном уједињењу. Као што каже свети Кирило Александријски: „показује се свелукав онај који покушава да увери неке наводећи и говорећи Га (Символ Никејски), и правећи се да га следује, још увек немајући правилно мишљење…“ (посланица, 69, Р. 0. 3400). Вредно је запазити да творци Повеље, говорећи на другом месту о нужности дијалога о питањима вере, мисле на „теолошки дијалог“ и после постизања уједињења, да се не бн распало јединство у случају не слагања по догматским питањима. (Парагр. 5, ст. 6).

Према томе. јединство које замишља Повеља, веома је далеко од „јединства Вере” коју претпоставља истинско уједињење у Тело Христово.

Шта више, који смисао може да има за Православне проглашено „покајање“ и „тражење опроштаја„? Ако се намеће да се покају на Западу хетеродокси Хришћани за њихово удаљавање од вере Цркве Христове и да траже опроштај за сва зла која су учинили међусобно и против Православних (Унија, протестантско мисионарство – секташтво), није разумно да се тражи у Екуменској Повељи да се покају и траже опроштај и Православни. Ако треба ми Православни да се кајемо за наше личне грехе и да тражимо опроштај за безбројне личне или колективне наше погрешке, као Црква, међутим, немамо разлог да се кајемо за нека догматска или еклисиолошка питања, да бисмо могли да се укључимо у жељено и проглашено у Повељи јединство.

б) Угрожава озбиљно Еклисиологију.

По Православној Еклисиологији не постоји друга Црква изван Једне. Свете, Саборне (Католичанске) и Апостолске Цркве, нити је мисливо истинско уједињење Хришћана изван Ње.

Повеља укида суштинску разлику између Цркве и црквосличних хришћанских заједница. Изједначује сваку хетеродоксну „цркву“ са Православном Црквом, која верујемо да представља једину Једну, Свету, Саборну (Католичанску) и Апостолску Цркву. Укида вечне међе, које су поставили Оци наши, следећом формулом: „Очигледно је (да) ова Екуменска Повеља нема догматске или канонске одлике“ (види: Увод. ст. 2).

Следствено, еклисиолошка форма која настоји да произађе од проглашења Екуменске Повеље, не може да има догматске или канонске одлике Једне, Свете, то јест Православне Цркве.

в) Нарушава канонски поредак Православне Цркве.

Православна Еклисиологија се руководи канонским поретком Православне Цркве, да не признаје као валидне Тајне неправославних. Због тога и понавља уводне Тајне (имајући у виду Икономију коју одређују свети Канони), кад год се неправославни враћају у њено окриље. Несхватљиво је да Црква одриче повратак заблуделе и залутале деце своје у њено наручје. Поред тога Екуменска Повеља проповеда: ”ми се обавезујемо… да не подстичемо људе да мењају своју Цркву“ (Парагр. 4, ст. 5).

Православна Црква никада није престајала да се моли Свемилосрдном Богу за време свршавања Божанствене Литургије „за сједињење свих„. Истовремено, међутим, у Литургији Василија Великог моли Милосрднога Господа: „заблуделе обрати, и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви:„. Које друге „молитве богослужења и молебне за сједињење Хришћана“ (Парагр. 3. ст. 5) треба, по Повељи, да чине Православни Хришћани?

Како се позивамо ми, Православни клирици који благоразумно признајемо да је Господ Бог „Онај који нам је даровао откровење небеских тајни“ (текст Литургије Василија Великог), „да упознамо и да поштујемо богослужења… других“ (Парагр. 3. ст. 5).

г) Има секуларистички план.

Православна Црква решава теолошки чак и социјалне проблеме, без да негира, наравно, социолошке димензије и теолошких проблема. Не дели на несторијански начин социологију од вере. И то због тога, што између осталог, држи теологију разликовања суштине и енергнја у Бога.

Супротно бива на секуларизованом Западу, који и теолошке проблеме тражи да разреши социолошки. Свакако због тога јер тамо недостаје Православна теологија и осећање.

Састављачи Екуменске Повеље имају у виду свакако једно еклисиолошко уједињење, способно да допринесе европском заокружењу. Крећући се у социолошким оквирима, већма него у теолошким, замишљају превазилажење деоба у прошлости као решење ћорсокака западног Хришћанства. Потчињавају један теолошки проблем, јединство у вери, светским циљевима (Парагр. 6, 7). Не разумеју да то представља пројаву секуларизма.

д) Уткана је у пројекат глобализма.

Јасно је из читавог духа III главе Повеље (Парагр. 6, 7, 8), да еклисиолошко обједињавање Европе остварује се у оквирима осталих обједињавања (политичком и економском), која карактеришу такозвани глобализам (Парагр. 7). Истиче се позната „догма“ глобализоване заједнице: јединство у различитости (Парагр. 8). Следује се и подржава кретање ка међурелигијском приближавању (Парагр. 9), која, као што је показано кроз посебна изучавања, није са Православне догматске тачке гледишта страна синкретизму.

Митрополит киринејски Г. Павле

————————————–

[1]„КЕЦ“ – Конференција европеких цркава, којој припадају скоро све православне, протестантске, англиканске старокатоличке и независне цркве у Европи. ”СЕБК“ – Савет европских бискупских конференција, представља све римокатоличке бискупске конференције у Европи.

[2]Митрополит киринејски Г-н Павле (Кипар) у часопису „Πάρακατаθήκη“ Свеска 16, јануар-фебруар 2001. године; Хороепископ тримитундски Г-н Василије, у часопису „ Απόστολος Βαρνάβας”, т. 10. Октобра 2001; и Игуман манастира Григоријата на Светој Гори, Архим. Георгије Капсанис, „Ορθόδοξος Τύπος“ бр. 1443, од 25. јануара 2002. године.