МАША И МЕДВЕД

Једном давно живели су бака и дека, који су имали унуку по имену Маша.

Једнога дана, њене другарице су пожелеле да оду у шуму, да беру печурке и јагоде. Дошли су да позову и Машу да им се придружи.

„Бакице, декице“, рекла је Маша, „пустите ме да идем у шуму са другарицама!“

А дека и бака јој одговорише:

„Пођи, Машо, само пази, и од другарица се не одвајај – да се не би изгубила“

Дођоше девојчице у шуму и стале брати печурке и јагоде.

А Маша – дрвенце по дрвенце, жбун по жбун и отиде далеeeко, далеко од својих другарица.

Стаде она викати и дозивати их. А другарице је не чују и не одазивају се.

Ходала тако, ходала Маша по шуми – и потпуно се изгубила. Тако је дошла у најгушћу шуму, кад тамо, види – испред ње стоји колибица (шумска кућица).

Маша покуца на врата – но нико јој не одговори. Потом она мало гурну врата и врата се отворише.

Ушла Маша у кућицу, села на клупицу поред прозора.

Села и размишља:

„Ко ли овде живи? Зашто никога нема?

А у тој шумској кућици живео је један велики медвед. Тада није био код куће, шетао је по шуми. Кад се увече медвед вратио, виде Машу и обрадова се:

– Ахааа – каже медвед – нећу те сада пустити да идеш! Ти ћеш овде од сад живети, мени ћеш ручак кувати, кућу ћеш мени чистити, храну ћеш мени правити.

Растужи се Маша, поче туговати и жалити, али ништа није помогло. Поче она живети са медом у колиби.

Медвед је по цели дан ишао у шуму, а Машењки је запретио да нигде без њега из кућице не излази.

– Ако ли одеш – рече медвед – наћи ћу те, ухватити и појести!

Стаде Маша размишљати како од медведа да побегне. Свуда око ње је шума, на коју страну да крене – није имала никога да пита.

Мислила она, мислила и на крају – смислила.

Тога дана врати се меда опет из шуме, а Машењка му рече:

– Медице, медице, пусти мене на један дан у село: много сам се бакице и декице ужелела, хоћу колача да им мало однесем.

– НЕ – каже медвед – ти ћеш у шуми залутати. Дај ти мени те колаче, ја ћу им сам однети!

А Маша је баш то и хтела!

Напекла она колачића, узе велику корпу и рече медведу:

– Ево, гледај, ја ћу колаче у корпу ставити, а ти их однеси декици и бакици. Али пази: корпу на путу не отварај, колаче не дирај. Ја ћу се на врх храстовог дрвета попети и тебе одатле посматрати!

– Добро – рече медвед – дај ми корпу!

А Машењка рече:

– Изађи начас испред кућице, погледај да неће киша пасти!

Само што је медвед изашао испред куће (на веранду), а Маша истог трена уђе у корпу, а на главу себи стави чинију са колачима и затвори поклопац.

Вратио се меда и види – корпа спремна. Стави он корпу на леђа и пође у село.

Ишао меда тако, ишао, и онда се – уморио.

Па каже:

– уууух, баш сам се уморио, одморићу стаааре кости. Сешћу на пањић, појешћу колачић!

А Маша из корпе проговара:

– Видим те, видим те, медо, не седај на пањић, не једи колачић – носи бакици, носи декици!

– ух, како добро види ова Маша – каже меда – све види!

Подиже он опет корпу на леђа и кренуо даље. Ишао тако он ишао, ишао, и опет се – уморио.

Седе меда и каже:

– Баш сам се уморио. Одморићу старе кости. Сешћу на пањић, појешћу колачић!

А Маша из корпе проговара:

– Видим те, видим те, медо! Не седај на пањић, не једи колачић – носи бакици, носи декици!

Медвед се уплаши:

– Како је само брза! Високо на дрвету седи, далеко са дрвета види!

Устаде и пође са корпом још брже него раније.

Стиже медвед тако у село, нашао кућу од бакице и декице, и стаде из све снаге лупати на врата:

– Куц, куц, куц! Откључајте, отворите! Ја вам од Маше колача доносим.

А пас тада виде медведа и потрча лајући на њега. Из свих дворишта пси кренуше да лају.

Медвед се уплаши, испусти корпу испред врата и побеже назад у шуму што је брже могао, без освртања.

Дођоше тада декица и бакица кући. А испред врата видеше – корпа стоји.

– Шта ли је то у корпи? – питала је бакица.

А декица отвори поклопац, гледа и очима својим не може веровати: у корпи је – Маша! Жива и здрава седи!

Обрадоваше се декица и бакица, почели Машу грлити и љубити, паметницом је називати.

И тако дође крај ове приче 🙂

Извор: Православни родитељ