Жели ли Кијев рат са Русијом

Аутор: Мирослав Лазански

Проглашавањем ратног стања после заробљавања три украјинска ратна брода, који се нису одазвали позивима руске обалне страже у подручју Керчког мореуза, а који су ушли у територијалне воде Русије, Кијев је подигао улог у сукобу с Москвом. Да ли је то, заправо, и било потребно украјинском председнику Петру Порошенку уочи избора? Јер, само два месеца раније два украјинска ратна брода прошла су Керчким мореузом потпуно несметано, уз уредну најаву руским властима. Међународно поморско право прецизно регулише право нешкодљивог проласка страних ратних бродова кроз територијалне воде друге државе. Када су својевремено у посету Југословенској ратној морнарици долазили бродови америчке Шесте флоте, чему је претходила дозвола Београда, обично би један наш ратни брод сачекао америчке бродове у висини Виса, Ластова, или јужно од Дубровника и допратио их до луке, или сидришта. Све време пловидбе кроз територијалне воде стране државе ратни брод друге државе мора да има борбене системе у тзв. пасивном положају, односно да топови имају на себи цераде, а ракете да буду у затвореним контејнерима-лансерима. Судећи по фотографијама и видео-снимку, украјински бродови-чамчићи своје топове нису покрили церадама. Формалноправно, нарушили су међународно поморско право и Руси су поступили складно том праву.

Украјина сада позива у помоћ НАТО и САД, нуди Американцима војну базу на својој територији, истовремено се наоружава и спрема за рат са Русијом. Председник Порошенко указује да Русија гомила снаге на украјинској граници и да је то велика претња за Кијев. Истина, од нових јединица које је Русија распоредила у том подручју после пуча на Мајдану 2014. године ту су 150. мотострељачка дивизија, 102. мотострељачки пук, 856. мотострељачки пук, 3. мотострељачка дивизија, 752. и 252. мотострељачки пукови, 53. бригада ПВО и 448. ракетна бригада, као и 22. бригада специјалних снага. Све су те јединице у саставу 20. комбиноване армије копнене војске Русије.

На Криму Руси имају око 28.000 војника сврстаних у две бригаде морнаричке пешадије, по једну бригаду артиљерије и извиђача, пук АБХО и пук ваздушно-десантних снага, 50 тенкова Т-72Б3, око 500 борбених возила пешадије и оклопних транспортера, обалне ракетне системе „бастион” и „бал”, самоходну артиљерију од 122 мм и 152 мм, авионе Су-25СМ, Су-24М, Су-30СМ, Су-27СМ, Су-30М2, борбене и транспортне хеликоптере разних типова, ПВО системе С-300ПМ и С-400, а највероватније и ракете „искандер”.

Са друге стране, оружане снаге Украјине сада се обучавају по НАТО стандардима, при чему су елитне ваздушно-десантне снаге сада стратешка резерва по моделу америчке „страјкер” бригаде. Ако би Украјина изабрала авантуру директног војног сукоба са Русијом, онда да претпоставимо да би свака страна у борбу укључила по десет бригада да би обезбедила офанзиву на линији фронта од Луганска до Горловке. Претпоставимо да Украјина изврши снажан војни удар на Донбас и на Крим и да Руси морају да уђу у рат. Дакле, одговор Руса почиње ударима „искандера” и авио-налетима на штабове, чворишта везе, на аеродроме, складишта горива и муниције, на „паркинге” технике по целој дубини распореда украјинске војске. Руси би у борбу укључили модерна средства за радио-електронску борбу попут система „автобаза”, истовремено би вишецевним ракетним бацачима „смерч” преоравали прве борбене линије Украјинаца.

Истовремено би напред кренуле механизоване извиђачке патроле, оних десет бригада. То би могла да буду одељења са оклопним транспортерима, али и појачане групе с два до три тенка, или два до пет борбених возила пешадије. Њихов задатак био би да открију маршруте кретања противничких тактичких група на удаљеностима 75–100 километара. Покрете тих патрола пратили би ударни хеликоптери, а задатак би им био и да униште противничке патроле и да „опипају” прве линије противникове одбране, или само откривање покрета противникових основних снага.

Од Луганска до Северодоњецка – кључне границе зоне „Север” – само је 60 километара. То значи да би најистуреније руске јединице већ до краја трећег дана обишле Сватово и Славјанск. Четвртог дана би се рат већ пренео у Харковску и Дњепропетровску област. Прва и друга линија украјинске одбране биле би пробијене по целој дубини. Њихове најистуреније бригаде биле би практично разбијене и лишене тешке технике. Зато би преостале украјинске јединице биле принуђене да пређу на стационарну одбрану, тамо где би се затекле.

Шта би у таквој ситуацији могли да ураде Украјинци? У борбу би убацили сву своју расположиву авијацију са удаљених аеродрома. Пре свега са аеродрома на западу Украјине. Али, ни Руси не би седели скрштених руку. Зато би већ у првим данима операције по сваком од тих аеродрома своје „одрадиле” ракете с копна и оне које носи авијација. Наравно, ни Украјинци им не би остали дужни. Аеродроми, транспортна чворишта, мостови и све кључне тачке руске војске уз фронт биле би подвргнуте масовним ударима. Од тог момента почиње незаустављива ескалација сукоба. Јер, онај ко у томе закасни, тај гарантовано губи рат. Војни пораз доводи до опште политичке кризе на страни пораженог, која доводи и до смене власти.

Украјина нема тактичко нуклеарно оружје, али могу ли САД то испоручити Кијеву, или се војно директно умешати на страни Украјине? На екранима радара „томахавци” изгледају као носачи нуклеарног оружја. Ако би само један „томахавк” погодио неки велики град у Русији, аутоматски би уследио одговор. А ако би на крстарећим ракетама биле атомске бојеве главе, сукобљене стране би се нашле пред неизбежном разменом стратешких нуклеарних удара.

Управо зато НАТО и САД неће улазити у рат са Русијом због Украјине.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА