КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКА ЛАВРА

Кијево-Печерски манастир представља почетак монаштва у Русији. Основао га је свети Антоније који је боравио на Светој Гори и тамо добио жељу да постане монах. Саградио је себи пештеру у околини Кијева где се подвизавао. Ускоро му се придружише Никон, Теодосије и Варлам.

Око половине 11. века би саграђен манастир. Његов хроничар био је Нестор. Он пише: “Господ је сабрао такве црнорисце у Печерској обитељи Пресвете Богорице да су они сијали врлинама попут звезда по читавој Руској земљи. Једни беху крепки у посту, други у бдењу или у коленопреклоњењу. Неки су постили тако усрдно да су храну узимали сваког другог или трећег дана; једни су јели само хлеб са водом, а други само мало зеља. Сви беху у великој љубави и млађи су се покоравали старијима. Старији су имали велику љубав према млађима, учили су их као своју вољену децу. Ако је неко пао у неки грех, сви су га тешили са кротошћу, а тројица или четворица прихватали су се епитимије из љубави према брату који је погрешио. Ако је неки брат одлазио из манастира, сви су туговали због тога и ишли су за њим молећи га да се покаје и врати у манастир. Уколико би се тај вратио, сви су одлазили пред игумана и на коленима га молили да поново прими брата у манастир. Таква беше њихова љубав, такво беше њихово смирење и уздржање. И по упокојењу, ти преподобни монаси сијају попут светила, чине разна чудеса и моле се Богу за нас”.

Затворништво је можда најтежи и најопаснији облик монашког живота, а у Печерској обитељи беше неколико монаха који се прихватише тог подвига. Они су показали својим примером да не може бити таквог искушења које човек не би могао издржати и победити укрепљен невидљивом силом Божијом. Преподобни Исакије беше богати трговац. Осетивши жељу да постане монах, подели све своје имање и дође у пештеру к преподобном Антонију молећи га да постане монах. Антоније га прими у манастир, а Исакије наложи на себе тешке подвиге: носио је грубу власеницу, живео у малој пешчери непрестано се молећи Богу у сузама. Једина храна беше му мало просфоре, а воду је такође пио на меру. Све то доносио му је Антоније и дотурао му у пешчеру кроз мали отвор, ништа шири од човечије руке. Од вечери до поноћи певао је псалме и чинио метаније. Једном, када је сео ради кратког одмора, после ноћних поклона, пештеру изненада обасја јарка светлост. Он угледа два младића који му рекоше:“Исакије, ми смо анђели, и знај, к теби долази Христос: Устани и поклони му се”. Не размишљајући и не осенивши себе крсним знамењем, несрећни монах се поклони ђаволу као самом Господу. Тада демони узвикнуше: “Наш си, Исакије! Сад ћеш да играш са нама”. И тада ухватише несрећног монаха и мучише га тако дуго да је на крају једва остао жив. Изјутра, по обичају, дође Антоније до Исакијеве пешчере и проузнесе молитву, али не чу одговор. Старац је у први мах помислио да се затворник упокојио, те откопаше улаз у пештеру и изнесоше његово тело мислећи да је мртво. Али недуго затим приметише да Исакије још дише. Старци који беху искусни у духовном животу препознаше у свему томе дело ђавоље. Немоћног монаха дуго је пазио преподобни Антоније, а затим га у своју келију пренесе преподобни Теодосије који настави да се брине о њему. Исакије је био у таквом раслабљењу, да није могао седети и једино што је могао било је да лежи на боку. Две године су прошле да он није проговорио ни једне речи. Преподобни Теодосије молио се даноноћно за монаха и онда, после три године, Исакије поче помало да говори. Личио је на дете које учи да говори, хода и једе.

Исакије се полако опорављао од онога што је преживео, и поново се прихвати живота у подвигу. Почео је да ради у кухињи; на богослужења је долазио и пре него што се огласило звоно. Током богослужења, и зими и лети, непомично је стајао све до краја службе. После јутарњег богослужења одлазио је у кухињу, припремао воду и дрва. Многи су га видели као јуродивог, а онда када је ојачао и телом и духом, поново се прихвати подвига затворништва. Претрпео је многе нападе демона да би му они на крају рекли: “Исакије, победио си нас”. Чувши то, монах им рече: “Ви сте мене једном савладали, онда када сте ме преварили и рекли ми да к мени долази Христос. Сада, када вас гледам поражене, нити сте страшни, нити сте горди, него пре изазивате гадост”. Они тада отидоше од њега, а монах Исакоје настави својим животом у подвигу још 20 година.

Искушењу духовне гордости подвргнут је још један од затворника, Никита, који је замонашен у време игумана Никона. Желећи славу од људи и прихвативши се подвижничког живота не ради Господа него ради сујетне славе, он је тражио од игумана да постане затворник. Игуман му рече да је још млад и да му је боље да се труди заједно са братијом, напомињући како је прошао монах Исакије. На то горди монах рече: “Ја никада нећу пасти у такву замку и молићу Бога да ми подари дар чудотворства”. Игуман Никон дуго га је убеђивао у опасност његове жеље, али Никита беше непоколебљив. Тада пред њега дође демон у виду анђела и наговори га да престане са молитвама и да му је нужно што више да чита. Убрзо Никита постаде познат по свом знању и неком чудном дару прозорљивости. Тако је једном приликом рекао кнезу Изјаславу: “Ево, сада су убили Глеба. Пошаљи што пре сина свога Свјатополка у Новгород да седне на престо”. Како је рекао, тако се и догодило, јер Глеб заиста беше убијен 30. маја 1078. године. Због тога Никити почеше многи да долазе, од кнежева, бојара, па све до обичних људи који су хтели да чују његове поуке и предсказања. Нико се са њим није могао поредити у знању књига Старог Завета, који је знао напамет, док је одбијао да чита књиге Новог Завета. Искусни монаси по томе препознаше да је он пао и њихова љубав није могла равнодушно да посматра његов суноврат. Игуман и печерски подвижници дођоше до Никите и после дуге молитве отераше демона који је владао њиме. Никита, који је до тада био врстан зналац писмености, сада није знао ни једно слово, тако да су га оци, попут детета, учили да чита и пише. Од тада он се прихвати подвига и живота у посту, тако да је убрзо врлинским животом превазишао многе од братије. Године 1096. изабран је и рукоположен за епископа Великог Новгорода. Ту је једном, у време пожара, молитвом зауставио пламен; други пут је, у време велике суше, измолио кишу која је обилно натопила сву земљу. Овај угодник Божији упокојио се 30. јануара 1108. године и погребен је у Софијском сабору.

Преподобни Јован, многострадалник, представља пример тешке борбе са телесним искушењима и победе која је могућа уз снажну вољу подвижника и благодат са неба. “Чуј, – казује Јован једном од браће који је страдавао од борбе са нечистим помислима, – рећи ћу ти оно што се догодило са мном. Још од младости страдавао сам од телесне похоте и нисам знао шта да чиним. По два и три дана проводио сам без јела, мучио себе и глађу и жеђу, носио сам тешке вериге. У таквом страдању провео сам три године, а ипак нисам успео да нађем излаз. Отишао сам у пешчеру где је некада живео Антоније, и над његовим гробом сам провео дан и ноћ у молитви. Тада сам зачуо глас: “Јоване, теби је потребно да се овде затвориш, а Господ ће ти помоћи молитвама Својих угодника”. Од тог времена ја се настаних у тесној пешчери и ето, већ 30 година живим овде непрекидно водећи борбу са страстима. Тешка је била моја борба са жељама тела. На крају сам на себе ставио тешке вериге; на почетку Великог поста закопавао сам себе у јаму, тако да су ми биле слободне само руке и глава. Једном сам тако провео читав пост, али ни то ми није прекинуло телесне пожуде јер су ми ноге, иако закопане, биле попут огња и некаква ватра је обузимала читаво тело.Једном је непријатељ нашег спасења навео на мене велики страх са жељом да одем из пештере. Ја сам тада видео некакву неман испред себе. То виђење је трајало данима, а пред свету Пасху та неман ме чак и нападе. Тада сам завапио из дубине срца: “Господе Боже и Спаситељу мој, зашто ме напусти? Помози ми, Ти који си једини човекољубац. Избави ме од непријатеља!”Само што сам то рекао, одједном нестаде она неман, а мене обасја нека светлост, те зачух глас: “Јоване, ево ти помоћ. Од сада пази на себе да ти се не догоди нешто горе и да не пострадаш и у овом и у будућем веку”. Поклоних се до земље и рекох: “Господе, зашто си ми допустио да се толико дуго патим?” Тада зачух речи:„Свако искушење било је у мери твојих сила и Ја сам те тиме очистио као што се злато чисти кроз огањ. Од сада тражи помоћи и од светитеља који је погребен ту, близу тебе. Он ће ти бити од велике помоћи у борби. Он је виши и од Јосифа”. Нисам знао о ком подвижнику је реч, али касније сам сазнао да је то био Мојсије, Угар. И ти, брате мој, помоли се за помоћ овом угоднику Божијем”. Блажени Јован упокојио се у затвору где се толике године подвизавао. Његове мошти налазе се у истом положају као и онда када се упокојио: глава и руке које су крстообразно постављене на плећа налазе се изнад земље, а остали део тела је у земљи.

Удаљавајући се од света и његових саблазни, отшелници који нису у потпуности укрепљени у љубави према Богу, понекад су изложени и великом искушењу среброљубља, страсти која није толико груба као што су то страсти тела, али која ништа мање није опасна по човека и његову душу. Рецимо монах по имену Теодор, пре свог ступања у Печерски манастир, разделио је своје имање сиротињи и онда се настани у Варјажској пешчери и ту је провео много година у подвигу. Али, пред њега дође искушење и он поче туговати због иметка који је поклонио другима. Ђаво му рече о неком скривеном месту где ће наћи велико богатство, а злосрећни Теодор се томе искрено обрадова. Други монах, по имену Василије, који је имао велику љубав према Теодору некако је успео да га убеди да је све то демонска обмана. Али, до Мстислава, сина кнеза Свјатополка Изјаславича, дође глас о томе да монах Теодор зна за некакво скривено благо. Он позва Теодора и Василија к себи и поче их испитивати. Теодор му рече: “Још за живота оца нашег Антонија чуо сам да је у једној пешчери била ризница Варјага. Тамо сам касније видео много злата и латинских сасуда, али Бог ми узе сећање како да дођем до тог места”. Пијани Мстислав заповеди да муче Теодора, а онда одапе стрелу према Василију. Он некако успе да избегне стрелу, паде пред ноге кнеза и рече му да ће сам пострадати од стреле. Оба монаха су пострадала те ноћи. Оно о чему је казивао Василије заиста се догоди: Мстислав је кроз неколико дана умро од ране нанете стрелом.

Други монах, по имену Арета, сакупио је некако велико богатство у својој келији и никада није давао милостињу. Једне ноћи лопови га покрадоше, а он, очајавајући због тога, паде у тешку болест. Када је оздравио, покајао се, подели сиротињи све оно што је имао, те се прихвати подвига затворништва и остатак живота проведе у посту и молитви. Искушење среброљубља опхрвало је и преподобног Еразма који је својевремено уложио сав свој иметак како би се украсила Велика црква у Печерском манастиру. Све чешће је Еразмо слушао искушења демона који му је говорио: “Немаш никакве користи од тога што си урадио”. Од тих и сличних речи монах силно онемоћа и седам дана је непомочно лежао, а онда, осмог дана, он изненада устаде и пред братијом рече: “Оци и браћо, ја сам велики грешник, али сада пред мене дођоше оци наши, Антоније и Теодосије, те ми рекоше: “Ми се молимо за тебе, и Господ ти даде време за покајање”. Тада видех Пресвету Богородицу са Њеним Сином у рукама, и она ми рече: “Устани, покај се, а трећег дана узећу те к себи”. Тада се Еразмо покаја, исповеди своје грехе пред свима, прихвати постриг велике схиме и трећег дана се упокоји.

Два Кијевљанина, Јован и Сергије, пред чудима прослављеном иконом Пресвете Богородице прихватише се духовног братства. Након неког времена Јован се разболи и осећајући да му се ближи крај, позва игумана Никона и рече му да свој иметак жели да подели сиротињи. 1000 гривни сребра и 1000 гривни злата завештао је свом сину Захарији који је тада имао пет година. Рекао је да тим новцем, док Захарије не стаса, располаже Сергије. Када је Захарије стасао, он од Сергија затражи новац који му остави отац, а овај му рече: “Твој отац је све дао Богу и од њега тражи паре. Ја ти ништа нисам дужан. Твој глупи отац велике паре подели сиротињи, а тебе направи бедником”. Младић понуди Сергију да задржи две трећине оног новца, али овај и то одби. Тад му Захарије рече: “Ако ниси ништа узео, иди и закуни се пред иконом Пресвете Богородице пред којом си са мојим оцем положио завет духовног братства”. Сергије оде у цркву уз помисао да о свему прећути, али када је хтео да целива свету икону, остаде непомичан. Тад у страху завапи: “Преподобни оци Антоније и Теодосије, реците анђелу да ме не погуби! Молите Пресвету да одагна зле духове од мене! Узмите оно злато и сребро које је у кући мојој”. У Сергијевом дому пронађоше 2000 гривни сребра и 2000 гривни злата. Поражен тим чудом, Захарије не узе ни сребро ни злато, него отиде пред игумана Никона и изјави жељу да постане монах. Затим се прихвати великих подвига. Остало је запамћено да све до смрти није јео ништа осим сировог поврћа.

У броју смирених послушника био је и преподобни Николај Свјатоша, син черниговског кнеза Давида Свјатославича, у свету Свјатослав-Панкратиј. Он је први међу руским кнезовима који је добровољно прихватио монаштво иако је пре тога имао жену и децу (једна од његових кћери била је супруга светог кнеза ВсеволодаГаврила). Оставивши кнежевство, он је пролазио кроз разна послушања у Печерској обитељи: три године је радио у кухињи, резао и доносио дрва, из реке је доносио воду на леђима, још три године је био на манастирским вратима не одлазећи никуд осим у цркву на богослужења; после тога био је на послушању у трпезарији. Након тога, по савету игумана и све братије прихватио се подвига у келији. Нико га никада није видео да је беспослен. Имао је малу башту испред келије, постојано се бавио рукодељом, а на његовим уснама непрестано је била Исусова молитва. Није јео ништа друго осим манастирске хране, а сав свој иметак поделио је сиротињи. Његова браћа покушавала су на све начине да га врате, а нарочито су то чинила уз помоћ једног лекара. Тај лекар говорио је некадашњем кнезу како је монашки живот опасан по његово здравље, али кнез-монах наставио је да живи подвижничким животом. Онда се догоди да се онај лекар разболео, а тада к њему дође преподобни Николај, те му рече: “Потребно ти је да пијеш лек начињен од овог биља. Ако ме не послушаш, много ћеш патити”. Лекар погледа оне траве и у први мах одбаци од себе шта му је рекао монах. Болест је била упорна и тешка. Лекар је гледао у биљке које му донесе Николај, савлада своју гордост, начини лек и попи га те кроз неколико дана оздрави. Године 1142. преподобни Николај помирио је завађене кнежеве. То беше његов последњи подвиг на земљи јер се 14. октобра те исте године упокоји у миру. Његов брат Изјаслав измолио је као благослов да му дају крст и власеницу монаха Николаја, које је носио у војним походима ради избављења од опасности.

Преподобни Алипије, научивши иконопис од грчких мајстора који су осликавали велику Печерску цркву, прими постриг у време игумана Никона. Много се трудио и начинио је велики број икона. Ако се догодило да му је неко давао новац за труд, тиме је куповао потребни материјал, а оно што би претекло делио је као милостињу. Због свог врлинског живота био је удостојен свештеничког чина, а такође беше прослављен и даром чудотворства. Запамћено је да је својим бојама помазивао ране болесника и да су оне на чудесан начин зацељивале. Једна од његових икона и данас се налази у Ростовском Успењском сабору. Та икона је чудесно сачувана у три велика пожара, а такође је преживела нападе Татара. Друга његова икона, такође чудесно настала, иконописана је у последње дане оца Алипија, који је поводом тога рекао: “Анђео који начини ову икону сада стоји поред мене и чека тренутак када ће ме повести са собом”. То су биле последње речи првог руског иконописца пре него што се упокојио у Господу.

Преподобни Спиридон и Никодим бавили су се припремом просфора. У једнодушју и труду проведоше 30 година. Спиридон беше неписмен човек, али је напамет научио Псалтир и свакога дана га је проузносио бавећи се својим послом. Обојица су се упокојила највероватније 1140. године.

Монах Марко подвизавао се у пешчери, а његово послушање беше и то да копа гробове за упокојену братију. За свој труд никад ништа није тражио, а ако би му неко нешто и дао, то је одмах давао сиротињи. Једном приликом, уморивши се, није успео да ископа довољно дугачку гробницу, тако да нису могли сахранити упокојеног монаха. Братија због тога поче да ропће на Марка, а овај смирено рече: “Свети оци, опростите ми због лењости моје”, а затим се окрену према телу умрлог монаха и рече: “Брате, потруди се и узми јелеј којим те оци не могу помазати, те сам себе помажи”. И гле чуда, мртвац узе јелеј, изли га крстообразно по лицу и грудима, остави сасуду и намести ризу у којој су га сахранили. Када то видеше, све обузе велики страх.

Неки од печерских монаха посветили су себе на служење потребама ближњих. Такав је био преподобни Прохор, названи Лебедник. Он беше родом из Смоленска и пострижен је у време игумана Јована. Он је тако заволео уздржање да је себе лишио хлеба од раженог брашна, него је сакупљао траву по имену лебеда, сушио је и млео, а од тог брашна правио је хлеб. Никада није био тужан, него је свагда све радио у име Господње. У време кнеза Свјатополка Изјаславича, после великих борби, наступи глад. Једино чега је било у изобиљу беше трава од које је Прохор правио хлеб. Он тада увећа свој труд и у те гладне године правио је хлеб и давао га гладнима. Они су тврдили да је то био најукуснији хлеб који су икада јели. Уколико су сами покушавали да праве хлеб, нису могли да га једу због велике горчине. Када је због рата било немогуће набавити со, Прохор је сакупио пепео из пећнице, помолио се и поделио га људима. Када су пепео ставили у храну, осетише да је слана. Кнез Свјатополк, желећи да се обогати у време несреће, послао је своје људе да украду со од Прохора. Када су ухватили монаха, тражили су со од њега, а он им даде пепео. Сазнавши да Прохор прави хлеб од траве, и да уместо соли користи пепео, кнез се покаја и ослободи игумана Јована кога је пре тога затворио. Према блаженом Прохору се односио са великом пажњом. Једном приликом му рече: «Ако умрем пре тебе, сахрани ме својим рукама. А ако ти умреш пре мене, узећу те на плећа своја и сам ћу те однети у пешчеру да ми Господ опрости грехе које учиних према теби». Године 1107. приближи се време упокојења преподобног Прохора. Свјатополк је тада окупљао војску за рат са Половцима. Блажени посла к њему позив да дође и да испуни своје обећање. Када је кнезу дао поуку, Прохор му прорече победу у рату, благослови га и затим се упокоји. Кнез испуни своје обећање, затим отиде у рат и врати се као победник. После тога пред сваки војни поход он је ради благослова одлазио у печерску обитељ.

Неки од подвижника Печерског манастира имали су дар исцељења болести. У време преподобног Теодосија био је један црноризац у свештеничком чину. Он се звао Дамјан. Одликовао се од других великом кротошћу и испосништвом, тако да осим хлеба и воде није никада ништа друго окусио све до свог упокојења. Ако су у манастир доносили болесно дете или су доводили било кога другог који је страдавао од болести, преподобни Теодосије је слао по Дамјана како би овај узнео молитву над болесником. Дамјан би то без поговора чинио, помазивао би болесног јелејем и страдалник је на чудесан начин добијао исцељење. Када се Дамјан разболео и када се приближи време његовог упокојења, пред монаха дође анђео Господњи у образу преподобног Теодосија и рече му да ће отићи у Царство небеско. Када је до болесног монаха дошао Теодосије, овај, видећи игумана, рече: «Немој заборавити шта си обећео мени претходне ноћи». На то му Теодосије одговори: «Брате Дамјане, нека буде онако како је обећано», а болесни монах затвори очи и у миру предаде дух свој Господу.

У време преподобног Антонија примио је монаштво и лекар по имену Агапит, родом из Кијева; он је помагао великом отшелнику и предано се старао о болесницима. Ако би се разболео неко од братије, Агапит је излазио из своје келије и долазио код болесног сабрата, служио му и лечио га куваном травом коју је користио као лек. После таквог труда и многих молитви, болесник би оздрављао. Уколико би болест била упорна, преподобни је неодступно био уз болесног, непрестано се молећи све док Господ не би услишио његове молитве. Многи људи из града долазили су к њему, а Агапит је помагао свима не тражећи ништа за узврат. Једном се разболео и кнез Владимир Мономах који је столовао у Чернигову. Када га његови лекари нису излечили, он посла своје људе по Агапита. «Ако одем код кнеза, одговорио је монах, мораћу свагда и код других да идем, а онда ћу због славе човечије преступити против завета који сам дао». Монах не хтеде да се одазове на позив кнеза, него му посла кувану траву коју је користио за лек. Када је кнез оздравио, дође да захвали Агапиту, али овај се сакри тако да га нико није могао пронаћи. Када је кнез отишао, он се врати у своју келију, а тамо нађе прегршт златника које је властелин оставио као дар. Смирени монах узе оно злато и баци га пред манастирска врата. Чуда која је чинио Агапит изазваше велику завист код неког Јермена, познатог лекара тог времена. Али догоди се да се тај лекар разболи и да га исцели управо онај на кога је толико нападао. То се догодило недуго пре упокојења преподобног Агапита, тако да се после тога замонаши и онај Јерменин, који је, као што се зна, провео живот у небројеним подвизима.

Друге подвижнике је благодат Божија призивала на пут спасења кроз страдања и телесне болести. Преподобни Пимен, познат и као «многоболесни», родио се и одрастао као болестан. Али та телесна страдања очистише његову душу од греха. Небројено пута је молио родитеље да му допусте да прими монашки чин, али они су то упорно одбијали. На крају, када више нису видели наду за оздрављење, они га однесоше у Печерски манастир надајући се да ће молитве монаха помоћи њиховом сину. Али и те молитве беху недовољне, јер се болесни младић усрдно молио да остане у том манастиру. Он је желео само једно: да постане монах. И онда једне ноћи, пред њега дођоше некакви чудесни монаси који обавише чин пострига и оденуше га у монашку одежду. Нити их је чуо и видео кад су дошли, нити их је ико чуо и видео кад су отишли. Касније су пронашли острижене власи код гроба преподобног Теодосија, а неки од монаха рекли су да су слушали предивно појање. Ујутру су затекли Пимена постриженог у монашки чин како држи упаљену свећу у рукама. Више од 20 година проживео је Пимен у тешкој болести. Многи од оних који су га служили беху непажљиви према њему те су га остављали без воде и хране по неколико дана, али и то је он примао са радошћу. Једном је са њим у истој келији био још један болесник, коме Пимен рече: «Брате, видиш да се дешава да забораве на нас. Ако нас Бог исцели, можеш ли обећати да ћемо помагати један другом?» Онај болесник обећа да ће цео живот посветити на службу болеснима уколико оздрави, а блажени Пимен проузнесе молитву Господу и гле, онај болесник устаде потпуно здрав, те поче помагати болеснима, па и самом Пимену. Али једном приликом се он поново разболе. Тада му Пимен рече: «Маловерни, зар ти не знаш да је иста награда и за болеснога и за онога који му служи? Овде је мука кратка, а тамо ће бити вечна радост. Бог који те исцели, Он може и мене исцелити, али ја желим да претрпим до краја како би се удостојио вечне радости. Нека се овде око мене шири задах, али знам да ћу се у Царству Божијем насладити непрекидним миомирисом…» Непосредно пред упокојење Пимен потпуно здрав устаде и обиђе све келије, опрости се са братијом, показа на место где ће бити сахрањен и упокоји се у миру.

Преподобни Григорије, чудотворац, замонашио се још у време игумана Теодосија. Под његовим руководством научио се смирености, послушности и свакој монашкој врлини. Нарочито је волео непрестану молитву. Због великих подвига удостојен је дара чудотворства, прозорљивости и изгнања демона. Једном се догодило да су неки лопови наумили да га поткраду, али он их изобличи и великим чудесима призва на покајање. Недостојном кнезу Родиславу Всеволодовичу, брату кнеза Мономаха, који је кретао у рат са Половцима, блажени Григорије је предсказао да ће се удавити у реци (а то се заиста и десило), а разгневљени кнез заповеди да монаха затворе и да га кроз неколико дана удаве. Али догоди се да после три дана пронађоше монаха како се упокоји у миру, а да није ни покушао да одвеже канап и камен за који су га везали.

Међу монасима Печерског манастира је и преподобни Нестор, летописац, који је у обитељ ступио у време преподобног Теодосија, недуго пре његовог упокојења (пострижен је у време игумана Стефана). Имајући велике дарове и жељу за бављење богословљем и историјом, он се посвети труду да запише казивања о животу и чудесима новојављених чудотвораца, светих мученика Бориса и Глеба. Затим је сачинио житије свог наставника, преподобног Теодосија. Започео је и руски летопис (завршно са 1110. годином). Био је очевидац многих догађаја, док је о другим сазнавао кроз казивања (најчешће од свог сабрата, монаха Јана Вишатича који је доживео дубоку старост и који се упокојио 1106. године). Преподобни Нестор упокојио се у дубокој старости, 1115. године.

У казивању о животу преподобног Тита, свештеника Печерске обитељи, налазимо поучан пример о снази помирења. Наиме, он је имао искрену љубав према јерођакону Еваргију, али мрзитељ добра посеја семе свађе међу њима. Они почеше да мрзе један другога до те мере да су избегавали сусрет. У тој свађи прође пуно времена, а они се одважише чак на то да служе литургију и да се причешћују светим Тајнама. Онда се Тит разболе и посла по Евагрија како би се помирили. Братија, видећи да је Тит на умору, на силу доведоше Евагрија. Болесни монах паде пред ноге брата и рече у сузама: «Опрости ми и благослови ме», али Евагрије то не учини него рече: «Нећу ти опростити ни у овом ни у будућем веку!» Само што је то рекао, паде мртав, а Тит постаде здрав. Када су га упитали о томе шта се десило, Тит рече: «Видео сам да анђели отидоше од мене, а да се зли дуси силно радоваше због моје свађе са братом. Тада почех да молим опроштај од Евагрија. Такође сам видео и анђела са златним копљем који прободе Евагрија онда када није желео да се помири са мном, а он, анђео, дотаче ме и ја оздравих.»

Кијевски подвижници трудили су се око ширења хришћанске вере. Тако је преподобни Евстратије, када је доспео у заробљеништво (заробили су га Половци који су разорили Печерски манастир 1096. године), заједно са манастрирским радницима био продат у Корсун неком Јеврејину. Тај Јеврејин терао је своје робове да се одрекну Христа, али охрабрени Евстратијевим беседама и примером, били су спремни и да пострадају него ли да се одрекну Христа. Умирали су у великим мукама, и на крају остаде само Евстратије који се од младости научио на живот у посту. Он је могао по две седмице да проведе без хране. На дан Пасхе онај Јеврејин распињао је Евстратија на крст, а монах је благодарио Богу што на тај начин страдава због Њега. На гадне опаске Јеврејина, одговарао је следећим речима: «Верујем да ће ми Господ рећи оно што је рекао разбојнику који му беше са десне стране. Али знајте и ово, сустићи ће вас велика несрећа јер пролисте крв хришћанску». Тада Јеврејин узе копље, прободе тело монаха и баци га у море. Казна Божија убрзо сустиже убицу; наиме, њега ухватише и обесише. Многи од Јевреја, који су били очевици свега, видећи то одрекоше се својих заблуда и примише крштење. На тај начин мученички подвиг преподобног Евстратија постави основу ширења Православља међу Јеврејима-хозарима.

Нешто слично овоме догоди се и међу Половцима. Међу заробљеницима из Кијева беше доведен и преподобни Никон (касније прозван «Сухим»). Он је служио као роб код једног Половчанина који га је држао окованог. Богати рођаци хтели су да откупе заробљеника, али он им рече: «Не трошите новац узалуд. Ако је Богу по вољи да будем слободан, Он ме не би дао у руке ових безаконика». Не добивши очекивани новац, Половчани почеше да муче Никона разним мукама: изгладњивали су га, тукли, пекли на ватри, резали ножевима, зими га држали на мразу…И тако прођоше три године. Страдалник се непрекидно молио, а онда, удостојивши се откривења, рече мучитељима да ће за три дана бити у Печерском манастиру. Чувши то, Половци помислише да он припрема бег, те му пререзаше тетиве на ногама. Али трећег дана у подне, он пред свима постаде невидљив. Исто тако, одједном се појави у Великој цркви Печерског манастира. Кроз неколико дана Половац који га је држао у ропству дође у Кијев и ту сазна да је његов роб поново у манастиру. То тако силно порази незнабошца, да се он одмах крстио, прими монашки постриг и усрдно је служио свом некадашњем робу, који проживе још неко време. Кад су чули о томе шта се догодило, многи међу Половцима примише крштење. У последње године 11. века и почетком 12. века, у Кијеву се крстише три кћери половецких ханова, које се затим удаше за руске кнежеве.

Просветитељ дивљих Вјатича био је преподобни Кукша, свештеномонах Печерског манастира. Мада је Курск био хришћански град почетком 11. века, области око тог града насељене Вјатичима и даље су остале незнабожачке. Одушевљен вером, Кукша са својим учеником напусти Печерску обитељ да би проповедао о васкрслом Господу међу суровим незнабошцима. Његову проповед пратила су небројена чудеса уз чију се помоћ вера лакше усељавала у срца људи. Али, незнабожачки жреци, упорни у празноверју, ухватише светог проповедника. Блажени Симон, епископ Владимирски, записао је: «Сви знају за преподобног Кукшу; сви знају о томе да је он истеривао демоне, да је крштавао Вјатиче, да је прекинуо кишу, да је исушио језеро и да је учинио небројена чудеса. Он је заједно са својим учеником пострадао после небројених мука». Истога дана пострадао је и преподобни Пимен, пријатељ Кукше, који је исцељивао болесне и који је имао дар пророштва, тако да је две године пре свог страдања предсказао време своје смрти. На дан смрти, стао је посред цркве и громко рекао: «Сад убише Кукшу, брата нашега!», а сам истог трена паде мртав.

Чуда преподобног Антонија и Теодосија кренуше и према северу, у области Ростова и Суздаља. Већ смо рекли да се хришћанска вера није учврстила у Ростову и да је први епископ тог краја, свети Теодор, био принуђен да се пресели у Суздаљ. Његов прејемник, Иларион, родом Грк, после неуспеле борбе са незнабоштвом, врати се у Цариград. Трећи епископ Ростова био је свети Леонтије, један од ученика преподобног Антонија. Он је међу првим епископима (ако не и први) који су потекли из Печерског манастира. Велики проповедник и просветитељ Ростова, сада је и велики молитвеник за Русију. Код преподобног Антонија дошао је после 1032. године због тога што је Теодосије код Антонија затекао само једног монаха (Никона), а рукоположен је у чин епископа пре 1051. године, тј. пре него што је посвећен блажени митрополит Иларион. У Ростовској области, коју је насељавало племе Мера, епископ Леонтије је затекао упорне незнабошце. Они су одбијали да га саслушају, а није било помоћи ни од руских кнезова. Након безуспешних покушаја да проповеда, Леонтија су ухватили, истукли и избацили из града. Али он је био одлучан да не напусти поверену му обавезу. Населио се изван града, близу реке Брутовштине. Ту је изградио дрвени храм посвећен архистратигу Михаилу. Видећи да директно не може утицати на становнике Ростова, окореле незнабошце, он се окрену деци и младима. Позвао их је к себи и дуго беседио са њима. Многи од њих прихватише оно што им је Леонтије говорио, а затим се крстише. Недуго затим, преко те деце и младих људи, к њему почеше долазити и старији. Али већина народа и даље је пружала отпор Леонтију. Тада се он, заједно са свештеницима и ђаконима, одену у свештене одежде и дође поново међу незнабошце. Његова храброст многе поколеба и они изјавише да желе крштење. Свети Леонтије рукоположио је и многе свештенике и ђаконе који су наставили његов подвиг. Ипак, он није успео привести Христу сву «заблуделу дивљину» (како о Ростовској области казује древни писац његовог житија) јер је његов подвиг окончан мученичком смрћу. Његов прејемник такође беше Печерски монах. Реч је о Исаији, некадашњем игуману Дмитријевског манастира у Кијеву (после блаженог Варлама). Он беше познат као велики испосник и молитвеник. Због таквог живота удостојен је епископског чина и постављен је за епископа Ростова 1078. године. Када је дошао међу своју паству, наставио је подвиг епископа Леонтија, те је непрекидно проповедао и крштавао упорне незнабошце. На местима где су некад били идоли градио је цркве. Епископ Исаија имао је велику помоћ делима кнеза Владимира Мономаха који је у Ростову изградио храм, у који је поставио и једну од чудотворних икона преподобног Алипија. Епископ Исаија упокојио се 1090. године.

Као просветитељ међу незнабошцима Ростовске области трудио се и преподобни Аврамије (који није припадао Печерском братству). Није познато одакле је дошао у Ростовску област. Зна се да је срушио камени идол подигнут у част бога Велеса. Такође се зна да је близу језера Неро саградио малу колибу и да је примао хришћане који су му долазили. Старајући се о спасењу душа, благочестиви старац је удостојен виђења јеванђелиста Јована Богослова, који му је дао жезло уз чију помоћ је срушио споменути камени идол. На месту где му се јавио јеванђелиста Јован Аврамије је подигао цркву, а тамо где је био незнабожачки идол, устројио је први манастир у тој области, са малим храмом посвећеним Богојављењу. Уз помоћ Божију, преподобни Аврамије је крстио многе незнабошце; упокојио се у дубокој старости… У то време подвизавао се и преподобни Герасим, постриженик Печерског манастира. Године 1147. он је из Кијева дошао до обале реке Вологде и у близини места Кајсаров основао је манастир Пресвете Тројице. У то време тамо је била густа шума, а подвижник благочешћа својим светим животом привукао је к себи многе од тамошњих незнабожаца. Мирно се упокојио марта 1178. године.

Из књиге «Историја Руске православне цркве»

грофа Михаила Владимировича Толстоја