Покајни канон јеромонаха Василија Оптинског, новомученика

Глас 6.

Песма 1

Ирмос: Расцепи се пучина Црвеног мора, и олакша кораке пониженог Израиља, споји се маглом и буром над гпавом гордости Египатске, Господа прослави у векове као истинитог Судију и Избавитеља.

Припев: Помипуј ме, Боже, помилуј ме.

Где ћу наћи почетак свога зла? Око себе погледам и задрхтим, у себе погледам и разболим се, јер ме горка тама окружује. О, Звездо једина, Господе Спасе мој, достигни ме зрацима благодати Своје.

Са Адамом се сада скрушавам: како да опевам Светлост изгубљену? Како да обзнаним Истину остављену? Ако кажем, како не видех Господа, камење ће повикати, изобличавајући ме. Куда да пођем, презревши Тебе, Спасе, Пут и Истину, Христе?

Слава: Немам Господе, узвишену красноречивост, не знам речи премудре, но, као оци наши од вавек, вапијем Ти: помилуј ме, Бо­же, и спаси ме.

И сада: Нећу покрити лукавством звер­ства своја, него ћу све обзнанити Теби, Дјево Чиста, ипак не трпим тиме заробљеништво смирења, већ чиним скривену бестидност. Ти пак, Пречиста Изворе кротости, умиј злодело душе моје и целомудрије у мени оживи.

Песма 3

Ирмос: У времену поставши сличан једном дану, вечност си показао, Господе, тиме Ти у храму славе Твоје војске светих кличу, нема светог, осим Тебе, Господе.

Колико хаљина да раздерем, ја грешни, па да спокоја задобијем? Колико пепела да поспем на главу своју срамну, па да немам помисли љуте? Којом да се копреном покријем, па да не видим безакоња своја?

Узалуд се колебам, тражећи покајања. Али Ти, Христе, који си рекао: „Без мене не мо­жете ништа чинити“, продри у удове моје, расеци словом Својим камену утробу моју, скрши камен срца мог и изведи источник суза.

Када у беди живим, жалост и завист гризу ме, када пак мало презрим и обогатим се, бура гордости се у мени диже; грех који прождире гони ме, Господе. Прими сокрушавање моје, Владико, јер других дарова и жртава немам.

Слава: Одакле ћу сузе примити, ако не од Тебе, Боже? Куда ћу поћи у дан туте, ако не у храм Твој, Владико? Где ћу наћи утеху, ако не у речима Твојим, Свети? Не одгурни ме, Господе, но и сада помени ме.

И сада: Погледај на мене, Владичице, и сву скверн моју попали, да не обесим о врат свој камен млински, већ да прах преступа својих принесем Христу Богу моме, и збацим га са главе своје повијене.

Сједален:

Оставих Те, Светлости истинита, тама ме је оковала и хлад; огањ мудровања мога не греје ме, ноћи се смртне ужасавам. Изађи ра­но, Господе, Сунце моје, и оживи ме топлотом Духа Светога.

Слава: Од Тебе, Владико, просим благодат, но тајну наду полажем у снагу своју; величам Те и захваљујем Ти се, но самољубиву душу своју не лишавам славе. Не презри, Господе, покајање моје и помилуј ме.

И сада: Са сваком жалошћу, великом и малом, са увредама тајним и јадом горким, прибегавам теби, Мати Божија, као Чадо, од злобника увређено, све Ти приносим, Дјево Чиста, очекујући утеху и мајчинску милост.

Песма 4

Ирмос: Ти који си свет из небића привео и од праха земног сина Светлости створио, уведи, Господе, у радост душу моју и утврди у истини Својој непоколебљиво.

К Теби идем, Господе, и да утајим планирам, као Ананија и Сапфира, удео неки душе своје у делима стидним. Погледај на немоћ моју, и умртви потаје моје, и Сам јави ме неосуђеним пред Тобом.

Не прима душа моја утеху: дању лицемерје моје управља мноме, ноћу нечистоће срца мога чекају ме, са обе стране јад и понижење, нема ми прибежишта; једино је плач утврђење и утеха моја.

Слава: Оче, подигни ме, јер пузим пред грехом као роб; Сине, изведи ме из места студног живота мога; Свети, просвети ноћ странствовања мога. Тројице непостижна, да ходим ка Теби покајањем непоколебљивим.

И сада: Богородице милостива, горчину живота овог заслади сузама покајања, окамењеност света овог скрушавањем срца умекшај. Све можеш непрестаним мољењем, Ти која са десне стране Христа Бога стојиш.

Песма 5

Ирмос: Удивих се ноћи плачевном бездном небесним, видећи пред собом дан који сагорева, достигох зору и сунчани почетак, и опет се неуздрживо задивих сјајем који предсказује.

Као Савле, бесним на Тебе, Боже, ревносно гоним од себе благодат Твоју, но Ти Сам, Владико, јави се срцу моме и ослепи га светлошћу љубави Своје, и повикађу ја, грешни: шта да чиним, Господе?

Разобличио си ме, Господе, и преклоних се пред Тобом, стидом се прекрише очи моје, да не угледају ноћ греха мога; једино Тебе, Боже, жалост моја. Не остави ме, сметеног, посети и спаси ме.

Слава: Није гладом гладна душа моја, није жеђу жедно срце моје, него за речима Твојим патим, Христе, истине сам Твоје гладан. Погледај на немоћ моју, Господе, и подај ми храну речи Твојих.

И сада: Као свећа неугасива, сузе топле на земљу проливајући, стојиш, Богородице Пречиста, пред Царем Небесним, зато светлост и топлоту положи и на дрско срце моје.

Песма 6

Ирмос: Оборен у постељу плачну, као на морско дно, како ћу устати, ја смртни, са ме­ста клетве и презрења? Господе, Боже мој, васкрсни ме који пропадам.

Када ме искреност моја осрамоти, Теби се обраћа, Господе, душа моја; ако се дакле душа моја заветује, уста призову Владику свога. Но куда ћу, Господе, поћи ако кажеш: „не познајем Те“? Земља ме неће примити, не­бо неће покрити. Не одгурни ме, Боже, од лица Свога.

Твоје од Твојих приносим Ти, Спасе, а размећем се туђим, хвалећи се; трудим се, као Симон волх (чаробњак), да Духа Светога добијем као плату за молитве и дела своја. Опрости ми Господе, не помени непоштење моје.

Слава: Уста Те исповедају, Господе, тело се припрема на подвиге и страдања, душа пак безмолствује и спрема час одречења свога. Господе, скурши гневљиво срце моје и из сна неосетљивости пробуди ме.

И сада: Смрвише се колена моја од ноћи туте и заборава, но Ти мене не заборави, Мати Божија, и подигни ме малодушног.

Кондак

Покрај брезе стаћу, Господе, и заплакаћу, јер Те видим са друге стране вода непрегазивих. Погпедај на мене, Спасе мој, и помилуј ме.

Други кондак

Глас Твој чујем, Господе, глас лахора танког, и не знам одакле долази ни куда иде. Отвори, Христе Спасе, слух срца мога и управи и спаси ме.

Икос

Помрачи се у мени Сунце Правде, и дође на мене хлад земаљски, грејем се огњем стра­сти својих, у одајама туђим нађох се, грешни. Изађи, Господе, на небо срца мога и дан спасења ми објави.

Песма 7

Ирмос: Огњену пећ Вавилонску, која је као мали део пламеног безакоња људског, младићи неповређено прођоше, спасења песму певајући: Благословен си, Боже отаца на­ших.

Ако Те оставим, Господе, Ти мене немој до краја оставити, истрпи безумља и безакоња моја, покриј срамоту и нечеститост моју. А када Те у дан жалости призовем, опрости ми и не помени колебљивост и лицемерје моје.

Срамим се да Те молим, Господе, немам речи за Тебе, грешан, само руке простирем и срце, милости молим и хлеба насушног, као просјак, одбачен и презрен.

Тебе, Господе, тражим и не налазим; као слепац тражим Те и свратишта немам; поред пута седим и чекам, да некад прођеш и услишиш мољења моја.

Слава: Господе, Ти си рекао: „Куцајте и отвориће вам се“; но тескоба, Владико, свеза руке моје, истрже храброст из душе моје; поред врата седим, тихујући. Отвори ми, Господе, и погледај на мене, као на раслабљеног некада.

И сада: Зашто лутам, бескућник, Матер имајући, свету Владичицу? Зашто се смућујем у странствовању, дом наследивши небески? Пресвета Богородице, Мати Госпо­да нашег, доведи ме до горњег Отечества мога.

Песма 8

Ирмос: Немој се ужаснути, душо моја, немој се устрашити срце моје, огњеног искушења, које вам је на очишћење послао Милосрдни Господ, Његових се страдања сетите, Васкрсење  опевајте, и прославите Га у све векове.

Верности слово предајем Ти, Господе, но при првом искушењу одричем га се; видећи те на поругање вођеног, како се окрећеш и гледаш на мене, сетивши се, ја студни, обећања свога, бежим напоље и плачем горко.

И кукавни Јуда љубљаше Гопсода, али користи ради; и ја, немоћни, исто чиним: силу Божанствене љубави не примам, немоћан од таме слављубља свога. Спаси ме, Господе, да не паднем у бездну вероломства и вечне погибељи.

Слава: Дарове исцељења од Бога прими и расипајући их људима, славом се Јуда обо­гати; поклоне задржавајући и милостињу дајући, наслађиваше се хвалама; ја, прοклети, богатство сујете сакупивши, бојим се да једном Бога не издам. Спаси ме, Господе, да Теби Јединоме подам славу и благодаренье.

И сада: Сиромашна је моја хвала Твога милосрђа, Владичице, немоћно је покајање моје пред бездном грехова мојих; недостаје ми захвалности, не истрајавам ни у покајању. Не остави ме сметеног, Мати Божија, и спа­си ме.

Песма 9

Ирмос: Непојмљиво своје усиновљење кроз Матер Господњу усуђујем се да опевам, но бојим се и дрхћем, као да пред Крстом стојим. Изађи преда ме, Мати, у срамоти и у смрти, и спаси ме сијањем Лика Твога Пресветога.

Ништа ми нећеш одрећи, Господе, када Ти опет завапијем: помози ми, душа се моја тешко жалости. Опомени ме се, Господе, не бих поднео ако би ме сада оставио, и поми­луј ме.

Знам, Господе, знам да бијеш сваког сина ког и примаш, но ропћем, када видим кажњена чада Твоја. Опрости ми, Господе, и да трпим са захвалношћу подај.

Слава: Разумом схватам, да славу спремаш пониженима и онима који плачу, но не теши се душа моја наградом која је очекује; туга ме обузима када видим ругање на све искрености своје. Помилуј ме, Господе, и научи да се молим за непријатеље многобројне.

И сада: Неугасиви огањ гнева пржи ме, охолости црв који никад не мирује изједа срце моје. Спаси ме, Пресвета Богородице, од мука адских, које дођоше до душе моје.

Свјетилен

Светлости моја, Христе Спасе, ноћ живо­та мога, где ме ни сунце не обасјава, озари блистањем Божанства Свога и спаси ме.

Молитва

осподе Исусе Христе, Ти си хлеб живота, и који Теби долази неће огладнети, и који у Тебе верује неће жеднети вавек; Господе Ти си хлеб живи, који је сишао с небеса, и који једе тај хлеб неће умрети и живеће вавек; хлеб је тај Тело твоје, које си положио за живот света, зато си и рекао: „Који једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.“ Тако и данас к Теби идемо по речи Твојој. И сада нас кушаш говорећи: „Да нећете и ви отићи?“ А ми као Петар некада, кличемо: „Господе, коме да пођемо?“ Ти имаш речи живота вечног, Ти – Христос, Син Бога Живога, Ти – Алфа и Омега, почетак и крај, Ти – Бог, Цар и Господ, и Твоју власт и милосрђе славимо сада и увек и у векове векова. Амин.

Кратко житије новомученика руских

јеромонаха Василија, монаха Трофима и монаха Терапонта

18. априла 1993. године, убијена су од руке сатанисте три монаха Оптине Пустиње: јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт.

Размишљајући о њима, сама од себе нам се намеће мисао св. муч. протојереја Јована Восторгова: „На жртву Богу приноси се не оно што је лоше већ оно што је најбоље“. Заиста, сваки од тројице мученика пострадалих за Христа, још за живота је принео Богу на дар све што је имао: вољу, разум и осећања. На њима се испунила заповест Христа Спаситеља о савршенству: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све имање своје, и узми крст свој и хајде за мном“ (Мт. 19, 21).

Житељи Оптине и људи који су били блиски убијеним монасима приметили су, да су свакоме од тројице биле дате некакве личне духовне особености, – особити дарови Божји.

Дар речи, помазан благодаћу, био је својствен јеромонаху Василију; дар милостивог срца и састрадања, био је одлика монаха Трофима; дар молитве и молчанија – „које је тајна будућег века“, по св. Исааку Сирину, – осенио је монаха Терапонта: ти дарови су процветали на земљи чистих срца, која су имала једно заједничко монашко делање покајања кроз одречење од своје воље. Оптински страдалници су се удостојили мучеништва, испуњавајући свето послуша­нье; они су убијени управо зато што су били монаси. Монаштво, то бескрвно мучеништво, привело је своје ревнитеље проливању крви за Христа.

Мучеништво је један од најсилнијих доказа постојања Вечносуштног Бога, истинитости Христовог учења, бесмртности душе, будућег свеопштег васкрсења. Мучеништво, као подобије Голготског страдања Самога Хри­ста, као узимање удела у Жртви Христовој и Слави Његовог Васкрсења, јесте најделотворнија проповед Јеванђеља.

Мучеништво је најсавршеније испуњење Јеванђелских заповести. Страдање за Христа садржи сву пуноћу таквих врлина као што су тврда вера, непоколебљива смелост, покајање, смирење и послушање чак до смрти, смрти крсној (Фил. 2.8) и на крају савез свих савршенстава – љубав Божја (Кол. 3. 14.).

На крају своје хиљадугодишње историје, Руска Црква је изашла на своју Голготу. И крв сведока Христових, нових мученика, пролива се и данас: јер не силази са Крста.

Данашњи страстотерпци Русије и Србије, сједињују ово наше време са временом страдалника за Христа првих векова и будућих великих мученика који ће бити убијени од антихриста и његових присталица. Међу те претече и предводнике у историји човечанства последњих мученика, спадају и монаси Оптине Пустиње, оци Василије, Трофим и Терапонт убијени од руке сатанисте.

Богоугодност подвига јеромонаха Василија, монаха Трофима и монаха Терапонта, потврђена је и оним сведочанствима благодатне помоћи по молитвама њима које су забележене за ових десетак година. Важно је приметити, да, упоредо са случајевима помоћи у животним невољама и исцељењима од тешких болести, догодили су се и случајеви духовног препорода, благодатне промене душе.

Извор: Подвижничка слова