Свети Стефан Дечански – житије за децу

Стефан је  рођен у двору. Краљ Милутин му је био отац. Дечак је васпитаван у хришћанском духу. Растао је у тешко време, када су Татари надирали освајајући многе земље. Да би се заштитио од непријатеља, краљ шаље сина, малог дечака као залог за мир. То што је Стефан био принц није му помогло, морао је већ тада да се жртвује за земљу.

Кад је одрастао опет је морао због добробити државе да се ожени бугарском принцезом, Маријом. Добио је од оца да управља Зетом. Био је благочестив, праведан.

Стефанова маћеха није желела да он наследи краља, већ је прижељкивала да њен син, Константин, заузме престо. Она оклевета Стефана како жели да силом завлада и отац нареди да га одведу у тамницу и да га ослепе.

У тешким мукама које га снађоше краљевић је себе храбрио усрдном молитвом. Када је на тренутак заспао, поред њега се, у сну, појави старац у сјајној одећи и са његовим очима на длану. Старац му рече да не брине, да ће му очи бити враћене. Био је то сам Свети Никола.

Милутину није било доста што је ослепео сина, већ га протера у Цариград, заједно са породицом. Стефан је себи понављао речи Господа: ,,Трпљењем спасавате душе своје“. И трпео је.

Постио је, молио се Богу, давао милостињу и многи схватише колико је он добар. Сам цар га је позивао на двор на разговор, дивећи се мудрости српског краљевића.

После пет година у заробљеништву, јави се Стефану опет у сну Свети Никола и врати му очињи вид. Стефан се захвали Богу на великој милости али не откри никоме да опет види. Тиме нису престале невоље за Стефана. Ускоро је умро његов млађи син.

Остао је Стефан још две године као заробљеник, а онда је написао писмо са молбом да монаси из Хиландара помогну да се врати у отаџбину.

Краљ Милутин позове сина да се врати кући. Сусрет Стефана и Милутина је био дирљив. Стефан паде оцу пред ноге, а овај га подиже и загрли.

После три године умре Милутин. Стефана крунисаше за краља. По византијском обичају у исто време би крунисан и његов син, Душан. Стефан тад откри да му је вид чудесно враћен и сви се обрадоваше и прославише Бога због велике милости.

Међутим, Стефанов брат по оцу, Константин, пође са војском на њега, са жељом да му отме престо. Стефан га замоли да буду у миру и братској љубави, али он не пристаде на то. Сукобише се две војске и Константин погибе. Затим крете на њега и брат од стрица, Владислав, али отустаде од сукоба.

Стефан, или Урош трећи, владао је мудро. Био је богобојажљив, себе је сматрао за црва, за прах. Плакао је због свих греха и молио се даноноћно.

Када му је умрла супруга он се поново оженио. И друга жена је ускоро умрла, па се Стефан и трећи пут оженио.

Благочестиви краљ је био вољен од поданика. Србија је напредовала, није било сукоба, градиле су се цркве. Али бугарски владар Михаил је испланирао да нападне Србију. Стефан  се припремио за тај напад. Помагао му је и син Душан.

Међутим, Стефан је прво молио Михаила да не пролива ни бугарску, ни српску крв. Михаил се није на то освртао. До сукоба је дошло 1330. године. Стефан се пре битке молио Богу целу ноћ и ујутру посла војску са Душаном на челу. Душан се истакао храброшћу и Срби потукоше Бугаре. Погибе и цар Михаил.

Стефан Урош трећи настави да живи богољубиво. Слао је прилоге на Свету Гору, у Јерусалим, Египат, Синај, Цариград. Пошто су сви српски владари зидали задужбине и Стефан реши да подигне храм Христу. Изабрао је за градњу много лепо место Дечане, уз реку Бистрицу. Недалеко одатле подиже манастир где су лечени болесни и немоћни.

Свети Никола му се јавио још једном, рекавши му да ће ускоро умрети. Он се захвалио Богу. Покајањем и молитвом се стаде припремати за вечни живот.

За то време разни зли људи наговорише Душана да заузме престо. Он их послуша , те нареди да његовог оца убију. И тако Стефан сконча мученички 11. новембра 1336. године.

Сахранише га у Дечанима.

Његово тело није иструлило, већ је благим миомирисом показало да је Стефан миљеник Господа. Многа излечења су се догодила од светих моштију овог краља мученика.