Европска војска – идеја испаљена из пиштоља

Уместо да се реформише због тога што су сви интеграциони пројекти после Мастрихта (1993) подбацили, челници Европске уније најављују најновији подухват – европску војску. Идеју Емануела Макрона одмах је прихватила Ангела Меркел и промовисала је у свом недавно говору у Европском парламенту. Као и у златно доба интеграције, ако иза неког пројекта стану Француска и Немачка, његов успех је загарантован. Али, то златно доба није било јуче већ пре неколико деценија. У међувремену су велики интеграциони захвати, које је уз претходну тиху општу сагласност подупирала политичка воља француско-немачке осовине, углавном затајивали; после помпезне инаугурације наставили су да вегетирају.

Тако је било са монетарном унијом, највећим пројектом у историји интеграције, која две трећине своје временске егзистенције проводи у стању кризе. Тако је са полицијском и правосудном сарадњом, која се после почетне институционалне стабилизације просто скршила под ударцима мигрантске кризе. Тако је са политиком проширења, која је загубила свој паневропски интеграциони потисак, и претворила се у голо утеривање земаља неруске Европе у принудни поредак настајуће европске малоимперије. Најзад, када је реч о великим европским плановима, тако је и са безбедносном и одбрамбеном политиком, која је својом пројектованом еволуцијом требало да доведе до „заједничке европске одбране“, тј. војске.

После двадесет година практичног мучења са градњом европског одбрамбеног система, која није донела никакве резултате, двојац Макрон-Меркел испаљује из пиштоља свој хитац у фиктивну мету – тзв. европску војску. Постоје два разлога за нашу тврдњу да је реч о фиктивној мети.

Први разлог је структурне природе. Оснивање европске војске могао би у идеалној пројекцији целовите интеграције да буде само последњи чин. То не значи да би градња европске војске требало последња да започне, већ само да би она требало последња да се заврши. Разлог је једноставан. У тврдом корпусу државних послова који чине језгро суверености, одбрана је прва по значају и последња полуга власти коју би евентуално требало пренети на виши ниво (наддржавне) организације. Тако је и започео процес стварања заједничке европске одбране после састанка у Сен Малоу (1998) и самита у Келну (1999). Овај други није имао идеју да формира европску војску, али јесте имао амбицију да се за релативно кратко време оформе „трупе за брзо дејство“ у броју од шездесет хиљада војника (!?) у сврху разних врста интервенција, али не само посткризних и постратних, него и оних превентивних. Иако је била прихваћена једногласно на врху (самит шефова држава и влада), идеја се угасила као падајући астероид. Уместо зачетка војске, ЕУ је формирала војну бирократију на челу са Главним штабом. Потоње војне акције, у домену тзв. управљања посткризним подручјима, изводиле су групе вољних држава ЕУ на челу са својим војним руководствима, а Главни штаб и пратећа бирократија са тиме су имали везе колико и наши пензионисани официри на Калемегдану – само вербално.

Тачка на процес формирања европске војске стављена је споразумом између ЕУ и НАТО (2002), познатим по називом Берлин плус, који се своди на то да ће снаге европске одбране моћи да учествују само у акцијама за које НАТО није заинтересован, и да ће им за то бити обогућена свака НАТО логистика. До данас формацијски гледано овде се ствари нису промениле. Укратко, земље ЕУ не желе да се одрекну својих суверених права у одбрамбеној политици и радије се приклањају НАТО савезу, где им је сувереност бар формално зајемчена, него „европској војсци“ на коју и формално треба да пренесу одбрамбену сувереност а стварно купују мачку у џаку.

У оваквом ненаклоњеном окружењу европски двојац предлаже оснивање европске војске. Ту долазимо до другог разлога њихове фиктивне мете. Он је, за разлику од првог, који је структурне природе, садржан у постојећој ситуацији саме Уније. Она као интеграциони пројекат губи своју легитимност пред грађанима, било да је реч о замљама јаче или слабије погођеним дуготрајном кризом. У златно доба интеграција се одвијала без учешћа грађана, али је имала по њих прихватљиве резултате па је из тогa изводила неку врсту легитимности. Сада није тако, а јавне манифестације незадовољства видљиве су у широком спектру земаља чланица.

Интересантно је да Макрон и Меркел и даље оперишу великим пројектима иако ваљда и сами знају да су неостварљиви. Али, то је јаче од њих у доба када старе личности и стари стилови постају препрека а не активни чинилац промена. Уместо да се ухвате у коштац са кризом, они се баве подухватима које са њом немају везе. Заправо, то чине управо зато што немају снаге нити идеја којима би се борили против текуће кризе. Изложена замисао о европској војсци најбоље говори о важећој идеологији status–a quo у Унији. После уобличења антикризне политике између 2011. и 2014. године, која је дала половичне резултате у неколико земаља, а погоршала стање у неколико, не само да се примећује одсуство идеја о томе како даље, него је видљиво и задовољство новоформираним институтом наређење-извршење који више није само душа антикризног механизма него и самог новог поретка. У таквој ситуацији није јавна дискусија начин долажења до решења постојећих задатака. Напредак у интеграцији никада, додуше, није имао друштвену потпору, али сада је реч о принуди коју институције Уније врше над грађанима доброг дела држава чланица.

У таквој ситуацији етаблирани а лоши политичари радо оперишу великим идејама. Таква је идеја о европској војсци. Њој је претходила вишегодишња пропаганда о великој и свеопштој руској опасности. Таква пропаганда, свесно прављена ниизчега, уз заиста непријатељске економске санкције, успела је да у очима једног дела јавности од Русије направи непријатеља. На тој вештачкој подлози сада Макрон и Меркелова подижу посрнулу европску свест грађанима Уније и то чине на традиционалан ратоборни начин.

Сва је срећа што осим речи у овој ствари не располажу ничим више. Тако да ће се њихов бојни поклич угасити много пре него се угасе њихове ионако готове каријере.

Извор:
СРБИЈАИСВЕТ