ЗЛАТОМ ВЕЗЕНЕ ОДЕЖДЕ

Зарудио је Бог дан свој у вечном Граду. Цариград, обучен у сјај легенде и у позлаћене боје векова, бледео се у дубини хоризонта са великим византијским Црквама, са палатама са вртовима из снова, са тврђавама и бедемима са трофејима. Град који је, као ниједан други град на свету, упознао лепоту, отменост и надасве веру.

И имађаше Бог у том граду много изабраника. А међу њима, смирен међу смиренима, беше свештеник Маркијан. Од малена га је обележила рука Божија. И он послуша Његов глас и постави себи за циљ да живи само за Бога и Његову љубав.

Његова слава се раширила по целом царству и обухватила и најудаљеније крајеве. Био је, веле, човек који никада није имао ништа своје, јер је увек осећао да то неком другом треба више. Отац сиромашних и презрених, трудио се да цео дан посвети милосрђу и љубави.

Недељно свитање је довело Маркијана журним кораком у сокак који је водио ка Цркви Свете Анастасије. Био је то величанствен храм у којем је годинама служио као сабрат. Данас је био велики дан: освећење храма. Требало је, дакле, да се побрине за свее. Крилатим кораком и са молитвом на уснама пролазио је кроз лукове и аркаде Цариграда. Пут је био пуст. Стиже пред западни трем и изађе на велико четвртасто двориште са предивном фонтаном. Одавде се видела ограда храма. За Цариград бејаше ово јака зима и, како је било праскозорје, мраз је немилосрдно штипао. Једним потезом Маркијан обави боље око себе своју мантију, али као да се одмах покаја.

– Сети се, Господе, сиромаха, Твоје мале браће, рече тихо. Стиже до великих степеница. Поглед му привуче величанствен призор. Но, када крену да их пређе, зачу неко јечање са стране. Маркијан се зачуди па се прекрсти.

– Господе помилуј, рече. Ко ли ће то бити у ово доба? Али овога пута јечање се зачу још јаче. Било је мрачно и није видео добро.

– Ма, ко је то? рече сада гласније.

– Милост, оче, зачу се један намучени глас. Тамо на великим степеницама седео је један убоги просјак помодрео од хладноће.

– О, брате мој, рече збуњени Маркијан. Треба да ти помогнем, али у недрима немам ничега за тебе. Завуче руку у мантију неће ли нешто наћи. Али не нађе ништа. Помисли да му каже да чека тамо код степеница, јер је после Литургије можда имати нешто да му да. Али, можда ће тада већ бити касно.

– Помози ми Господе. Шта да радим? шапутао је Маркијан. Тада човекољубиви свештеник намисли да учини нешто неуобичајено. За трен ока отвори храм и отрча до ђаконикона, значи до просторије у којој свештеници облаче своје свештеничке одежде да би служили Божанску Литургију. Ту свуче мантију и обуче своје одежде. Потом изађе у двориште храма и пружајући просјаку своју мантију рече му:

Немам да ти дам ништа друго. Узми ово. Мени не треба јер ћу ја сада служити Божанску Литургију. Узми, твоја је.

А просјак, задивљен толиком добротом, љубљаше руке свога доброчинитеља, и, препун радости, оде.

vfu

Време је пролазило. С леве и десне стране пута бејаше мноштво света одевено у празнично рухо. Дошли су и званичници у својим униформама обавијеним свилом и кадифом. А потом и витезови и војводе и, напокон, сам цар. У раскошно украшеној цркви све је добило празнични карактер. Поред цара дође и стаде Патријарх. Црква је бљештала заслепљујућим сјајем. Хиљаде полијелеја су својим светлом претворили храм у једну лађу која је пловила према небу.

Но, изненада погледи свих се окренуше према Олтару где се налазио Маркијан. Сваки пут кад би се појавио на Олтарским Дверима чинило се да носи златом везену одежду, која, упркос свом сјају данашњег дана, није приличила једном обичном свештенику.

Убрзо се са помисли прешло на коментаре. Шапутања, која су постајала све јача и јача, реметила су појање.

– Ма види ти Маркијана. Зар се не стиди? Какву то одежду носи? рече један.

– Ма шта мисли ко је он! Последњи свештеник Цариграда а облачи се у одежду вишег ступња и од Патријархове Срамота, одговори други.

– Срамота! Срамота! чуло се са свих страна. Цео храм је блистао од Маркијанових одежди.

– Неко треба да каже овом свештенику, Пресвети, да се облачи са мало мање сујете, шапну Патријарху на уво један клирик.

Патријарха дирну то што чу. Знао је Маркијана као смиреног и озбиљног клирика. Али не могаше ништа да каже за његово данашње понашање. Коначно одлучи да ће му, када се заврши Литургија, озбиљно приговорити.

Пошто раздели нафору, Патријарх позва Маркијана устрану.

– Данас, Маркијане, ниси поступио добро. Шта значи та одежда коју носиш? Каквом ће се примеру од тебе научити сиромаси нашег друштва? Свештеник, дете моје, треба да је једноставан.

Добри свештеник се збуни. Баци поглед на одежде које носаше и смешећи се, али увек с поштовањем, одговори:

– Ма, о каквим одеждама говори твоја светост, Пресвети? Ако мислиш на ове које носим, то су оне исте које имам од дана када си ме рукоположио, ево већ двадесет и пет година!

Сада се Патријарх разљути. Па ово је претерано. Подсмева му се у очи! Одлучи да га казни.

– А шта је ово, викну Патријарх. Али, како ухвати руком за одежде виде да су то оне старе које Маркијан носи већ годинама. А за првим изненађењем следило је и друго. Патријарх угледа како човек Божији не носи мантију испод старих одежди. И пун недоумица упита:

– Ма, ко те то свуче, Маркијане? Тада човекољубиви свештеник узе у своје руке Јеванђеље и показујући га рече Патријарху:

– Ово овде ме свуче, Пресвети. Тада Патријарх, потпуно ганут, стисну Маркијана у загрљај и рече му са сузама у очима:

– Дете моје, када би сви свештеници и сви људи живели твојим животом, не бисмо имали потребе ни за чијим речима. Био би довољан само њихов пример!

Извор: Моћ вере