У пауковој мрежи тајних служби: Од Улофа Палмеа до Уга Чавеса – КАКО СУ ЕЛИМИНИСАНИ И ЗАШТО

Године 2017. појавила се књига о убиствима политичара и других важних личности од стране ЦИА крајем XX века. Аутори су новинар Патрик Баб и некадашњи саветник у Пентагону Роберт Харкави.

Књига „У пауковој мрежи тајних служби: Зашто су убијени Улоф Палме, Уве Баршел и Вилијам Колби?“ заснована је на документима служби и сведочењима бивших агената и токсиколога.

Убиства шведског премијера Улофа Палмеа, председника владе немачке федералне покрајине Шлезвинг-Холштајн Увеа Баршела и бившег директора ЦИА Вилијама Колбија су међусобно повезана и везују се за међународну трговину оружјем у оквиру скандала „Иран контра, верује новинар Патрик Баб.

Палме је убијен на улици у Стокхолму. Аутори су дошли до извештаја сарадника штаба планирања тајних операција Гладио у оквиру НАТО-а, а све је урађено у сарадњи са ЦИА и МИ6. За реализацију плана узет је бивши тајни агент из Ирана, који је својевремено прошао обуку у ЦИА. Палме је покушавао да нађе пут приближавања СССР-а и Европе како би се уклонило нуклеарно оружје, што је изазвало бес НАТО-а, па је у овој војној организацији осуђен на смрт.

Тело Увеа Баршела пронађено је у новембру 1987. у једном женевском хотелу, а све је изгледало као самоубиство. Аутори су дошли до податка да је ЦИА заправо водила Баршела. По завршетку студија запослио се у нотарској канцеларији, а управо преко фирме где је радио трговао је на мало и велико оружјем, уз прећутну сагласност ЦИА, све док обим трговине није достигао светски ниво. Убили су га амерички агенти, а лекар на увиђају је такође радио за ЦИА, па његов извештај о узроку смрти није био у складу са стварним стањем. Накнадна истраживања показала су да је Баршел убијен.

Вилијам Колби је био директор ЦИА 70-их година прошлог века, а погинуо је 1996. у несрећном случају на води, како гласи званична верзија. Управо је Колби створио у неутралној Шведској (инсистирала је на блоковском несврставању) тајну НАТО армију. До смрти је сачувао контакте са припадницима ове јединице, а њен припадник је чак био и главни (први) иследник убиства Палмеа.

Током 1950-их и 1960-их година САД су убиле бројне политички неподобне људе, пре свега политичаре и раднике из области културе и науке који су се борили не само за комунистичке идеале него и за независност својих држава. Период затишја је трајао до 1975. када је избио скандал у који је била умешана ЦИА, а који се истраживао и у Сенату САД. Сенатори су закључили да је тајна служба САД кршила законе и да је била умешана у убиства и покушаје убиства низа иностраних лидера. Зато је тадашњи председник САД указом „забранио убиства страних лидера“. Међутим, Роналд Реган је 1981. овај указ ставио ван снаге и број убијених политичара у иностранству је почео да расте.

Епидемија рака
Последње велико медијско повезивање ЦИА с политичким убиствима догодило се после смрти венецуеланског председника Уга Чавеса, при чему је већина медија стала иза става да је поменути председник убијен биолошким оружјем, специјално створеним за њега. Истовремено, после Чавесове смрти, мноштво јужноамеричких политичара одједном је почело да оболева од рака. Међу таквима су били председник Аргентине Нестор Киршнер, председник Бразила Лула да Силва, председник Парагваја Фернандо Луго (ЦИА је, нестрпљива да чека да болест напредује, организовала преврат ради његовог свргавања 2012. године).

Венецуелански писац Луис Брито Гарсија успео је да прикупи доказе о више од 900 покушаја ЦИА да убије кубанског лидера Фидела Кастра. Кастро је на крају умро од тајанственог тумора у цревима који се појавио после самита одржаног 2006. у аргентинском граду Кордоба. Памти се и чудна смрт палестинског лидера Јасера Арафата, који је оболео од леукемије 2004. године.

Треба подсетити и на документа „Викиликса“ о делатности ЦИА током 2008. у Парагвају – она говоре о прикупљању података о четворици кандидата за председника ове државе, при чему су агенти ЦИА дошли и до ДНК поменутих политичара. Информација о ДНК може да се користи и за напад на конкретног човека. Исто се радило у Бразилу 2009, те никога није зачудило када је председница Дилма Русеф „изненада“ оболела од рака. ЦИА је дакле показала да може да убија и на мање сурове начине (у односу на убиства Садама Хусеина и Муамера Гадафија).

Експерименти убијања раком дуго су се изводили у тајним лабораторијама ЦИА. Амерички лекар Корнелијус Ровадес из Института медицинских истраживања Рокфелер из Њујорка, своју каријеру је почео у Порторику, где је био пионир у области „нових начина убијања људи“, што је укључивало хемијске, биолошке и радиолошке методе. Управо је институт Рокфелар у Порторку својевремено изводио такве експерименте, тако што би људе претходно заразили одређеним вирусима.

Овај метод (убиство раком или подстицањем болести срца) постао је популаран међу шефовима ЦИА, јер не изазива скандале и не позива на одговорност, а тога се људи из ове службе највише плаше.

Кратка историја
Подсетимо, историја ЦИА је заправо дугачак списак издаја, подлости, подметања и убистава. Није случајно, дакле, што је по увиду у архиве ове тајне службе покренута кампања за укидање ове организације. ЦИА своју делатност започиње 1947. године када је Хари Труман потписао документ о њеном стварању, заобишавши Конгрес, и она је била директно потчињена председнику САД.

Одмах по оснивању обавештајна заједница САД пребацује агенте (и из Западне Европе) у Грчку ради борбе са тамошњом комунистичком опозицијом. Од 1948. „грчки сценарио“ се успешно спроводи у Италији, где агенти ЦИА поткупљују изборне комисије и новинаре, а левичаре убијају.

Године 1953. на мети је Иран, јер је премијер те земље Мохамед Мосадик запретио да ће национализовати англоамеричке нафтне компаније, при чему је ЦИА, том приликом, демонстрирала да не заостаје за нацистичким Гестапом. Следи Гватемала 1954, Северни Вијетнам 1954–1958, интервенција у Лаосу (1957–1973), где ЦИА ствара, а ради борбе са левичарима, „тајну армију азијских најамника“, која постоји до данас. Године 1959.

ЦИА на власт доводи Франсоа Дивалијеа, који је локално становништво изложио великом страдању. Следе догађаји на Куби 1961, Еквадору и Конгу (иста година). Године 1963. ЦИА делује у Доминиканској Републици, а 1964. у Бразилу. Следеће године „заводи ред“ у Индонезији, па се поново враћа у Грчку (1967). Две године касније ЦИА убија Че Гевару у Боливији. Следе акције у Уругвају, где је ЦИА створила „ескадроне смрти“, па Камбоџа 1970. и Боливија 1971.

Године 1973. у Чилеу ЦИА свргава демократски изабраног председника Салвадора Аљендеа и власт предаје фашисти, генералу Пиночеу, који је казнио на стотине хиљада својих земљака. Ангола постаје мета ЦИА 1975. где страда више од 300.000 људи. Потом ЦИА делује у Авганистану да би помогла борбу против Совјетског Савеза и ствара нови светски феномен – исламски тероризам. Даље се наставља истим темпом. Југославија, Ирак, Либија…

Политичка убиства изван САД
ЦИА је по наређењу председника САД Ајзенхауера убила председника Конга Патриса Лумумбу, због намере да у земљу уведе комунизам.

На Фидела Кастра Американци су извели 900 покушаја убиства, при чему су учешће узеле све тајне службе САД. За ово дело Американци су користили невероватна средства: цигарете напуњене експлозивом, хемијске оловке и пенкала, отровне метке, отров у храни итд.

Духовни лидер Ирана Ајатола Хомеини је после исламске револуције 1979. свргнуо проамеричког шаха Резу Пахлавија, чиме се ова држава извукла из савезништва са САД. Пример Ирана је подстакао сличне активности и у другим исламским државама. Због тога су Американци покушавали да га убију или ухвате и пребаце у САД.

ЦИА је припремала и убиство Де Гола, шпанског премијера Бланка и Алда Мороа, све уз помоћ „Црвених бригада“, које су контролисали.

И Николае Чаушеску, бивши председник Румуније, жртва је ЦИА (што је подржао Горбачов).

Председник Либије Муамер Гадафи је био општеарапски лидер, а када су његове тајне службе организовале постављање бомбе 1986. у једној дискотеци у Западном Берлину коју су посећивали амерички војници и официри и оборили авион компаније „Панам“, амерички председник Реган донео је одлуку да се Гадафи „казни“. САД су чак бомбардовале зграду председника Либије који је преживео јер је остао у бункеру, али је погинула његова омиљена ћерка.

Ипак, ЦИА и британске тајне службе настављају лов на Гадафија, користећи тзв. исламисте као извршиоце. Увече 31. маја 1998. у граду Сиди Халифа (Либија) исламисти су направили заседу у коју је Гадафи ушао с пратњом, осувши паљбу по колони. Том приликом Гадафи је био рањен у лакат, а три припадника његовог обезбеђења су погинула.

После низа неуспешних атентата на Гадафија метод је промењен па су атентатори почели да користе бомбе. После примирја САД и Велика Британија организују напад на Либију (2011) а током агресије убијен је и председник ове државе (20. октобра).

ЦИА је убила и Боба Марлија
Боб Марли је умро када је имао 36 година, а његово тело испраћено је 1981. године с великим болом стотина хиљада поклоника реге музике из целог света. Марлија је докрајчио рак.

Међутим, о томе да је ЦИА у то време објавила лов на Боба Марлија јавност је обавестио бивши агент, 79-годишњи Бил Оксли. Рекао је да је америчка влада од 1974. до 1985. организовала убиство још 17 људи из политичких разлога.

Оксли је радио у ЦИА 29 година и често је коришћен као убица („одстрањивање циљева“) који су „угрожавали интересе САД“, пише „Дејли стар“. У интервјуу је рекао да не осећа грижу савест и да себе сматра патриотом, те да не сумња у праведност циљева ЦИА.

Оксли је објаснио како је текла операција „одстрањивања Марлија“. За ту прилику имао је фалсификована документа и представљао се као новинар „Њујорк тајмса“. Тако је ступио у контакт с музичарем, који није имао ништа против да да интервју угледном листу. На сусрет Оксли није дошао празних руку, него је домаћину уручио поклон (патике фирме „Конверс“) у коме је била игла с вирусима и бактеријама које изазивају рак. Када је пробао десну патику, вриснуо је од убода игле, а тако је добио дозу која изазива рак.

У то време (1976) Марлија су хтеле две политичке странке: Лабуристичка партија Јамајке (коју су подржавале САД) и Национална народна партија. Међутим, Марли је обе одбио. Тиме је разгневио многе политичаре, јер су знали да музичар има много симпатизера.

Према речима Окслија, све време је одржавао везу с Марлијем, чак му је давао медицинске савете да би се уверио иде ли све по плану. Међутим, Марли је из верских убеђења одбио да се лечи. Рак се проширио веома брзо.

Научници су 2014. ексхумирали Марлијеве остатке и утврдили да је „боловао од веома ретке врсте рака која је била изазвана Сунцем“.

Извор:
НАШАСЛОБОДА