ГЕЏО, ГЕГУЛО!

Беше лепа представа у Паризу.

Славило примирје завршетак Великог рата, тј. I Светског рата.

Све по протоколу.

Ко ће где да седи, ко ће где да стоји, ко ће са киме да се рукује, да се загрли, изљуби!

И сви измешани и победници и губитници.

Општа парада љубави , заједништва и покушаја да се заборави ко је крив за рат, ко је кога убијао, вешао, клао, ко је кога покушавао да искорени у  та , нама, још блиска времена.

Сто година је таман пристојно време да се мало прекроји историја и да се покуша наметање заборава.

Тако су на тој великој манифестацији љубави били и лидери неких земаља које онда нису ни постојале и које су биле на губитничкој страни.

И то у првим редовима, ваљда по заслузи, још од онда када су били топовско месо губитника у рату.

Заставе окачене у Нотр Даму су пратиле овакав француски приступ историји.

Чак је била и застава српске територије КиМ која није призната у УН и другим међународним институцијама и форумима.

Србија се није бунила због те очигледне свињарије. Србија је ћутала јер тек треба да дочека француског председника радосна и весела.

Тако рече српски председник егзалтиран будућим догађањем, широко осмехнут, уверен да ће дочекат великог пријатеља српског народа.

Шта би на то рекао наш Геџа, Гегула ратник, који је прошао Цер, Колубару,Албанију, Крф, Кајмакчалан?

Шта би рекао на то што му ти француски “савезници“ послаше неодговарајућу топовску муницију, што нису хтели да пошаљу своје бродовље да превезе измучену и болесну српску војску на Крф?

Геџо, Гегуло, шта би сада рекао када би устао из Плаве гробнице и видео како те “славе“ твоји савезници и ми Срби њихови садашњи колонијални поданици.

Да ли би се покајао што си устао да видиш данашњу српску срамоту и беду?

Геџо, Гегуло, пројо, паприко…колико данашњих Срба зна ко си био и шта си био?

Да си био сељак, Геџа, Гегула, српска слава и узданица, човек српске вере, српске земље, српске Отаџбине.

За Краља и Отаџбину, За Крст часни и Слободу златну, ти си Геџо, Гегуло, узимао пушку у руке и кретао да браниш своје вредности, своју веру, своју децу и породицу, своју једину Отаџбину!

Неки пут ти, ја који сада живим, завидим што нисам стојао у твоме строју, што ти нисам био до твог рамена, што нисам са тобом делио проју, паприку, сланину…

Све оно због чега си постојао и шта си учинио полако се брише, мења, историју ти краду, моју историју краду.

Тебе хоће да украду мој Геџо, мој Гегула, да те заборавим, да те забораве, јер данашњи свет не трпи усправне, поносне, своје, самосталне.

Али, неки од нас те се сећају и поштују твоју жртву.

Нека ти је Слава и Хвала, Геџо , Гегуло, за вечност славе твоје!

Извор:
СРПСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ