Мила Михајловић – За српску војску

Мила Михајловић, Српкиња, истраживач, новинар чувене италијанске телевизије РАИ и књижевник, случајно је пронашла документ Специјалне канцеларије Министарства краљевске морнарице Италије написан 1917. године у Милану, који баца потпуно ново историјско светло око српске голготе у Албанији током Првог светског рата, али и стварној помоћи „великих српских пријатеља”, Француске и Енглеске Српској војсци у њеном спасавању од потпуног уништења приликом повлачења из врлети албанске голготе.

Овај документ, случајно откривен, али и очито намерно затурен – показује и доказује да српску војску нису спасили Енглези и Французи, што је опевано и у чувеној песми (која је и данас патриотски српски хит) „Креће се лађа Француска”, већ Италијани и бродови Морнарице Италије, а не француске. И, да има космичке правде, а нема је, право име песме требало би да буде „Креће се лађа италијанска”?!

Реч је о књизи која је својом аутентичном садржином срушила све досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима пре и током Првог светског рата.

Књига академика Живојиновића открила је све српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске на Србију 1914. године, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.

Од завршетка Првог светског рата, каже у својој књизи академик Живојиновић, па све до данашњих дана, српски народ је живео у заблуди називајући Енглезе својим савезницима чак пријатељима.

Срби су заробљеници и других заблуда тврди академик, попут оне да су нам Французи били једини прави пријатељи у Првом светском рату.

Ако је по академику Драгољубу Живојиновићу, сто година је у страну гурана једина истина, да нам је Русија током првог светског рата била једини пријатељ.

Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет и више година, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима.

Такође, треба истаћи и чињеницу; академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио – да је Енглеска иако савезник Србије, радила против интереса српског народа и државе…?!

Раме уз раме академику Драгољубу Живојиновићу током 2014. године стала је књижевник и новинар државне Италијанске телевизије РАИ, Српкиња, родом из Зрењанина, Мила Михајловић.

Она, као приређивач репринт издања књиге „За српску војску – једна заборављена прича“ открива низ детаља о понашању српских савезника Енглеске и Француске током преласка српске војске преко Албаније, као и њено извлачење са албанске морске обале и пребацивање на грчко острво Крф.

НОВИНАР РАИ МИЛА МИХАЈЛОВИЋ ЗА „СВЕДОК“ КАЖЕ:

– До података о стварном понашању Енглеске и Француске према српској држави, војсци и народу, током Првог светског рата дошла сам сасвим случајно. Листајући по својој богатој историској архиви набасала сам на документ Специјалне канцеларије Министарства краљевске морнарице Италије написан 1917. године у Милану. Реч је о заборављеном војном документу под називом „За Српску војску“.

Од тада се овом документу губи сваки траг, али и права истина о извлачењу српске војске из Албаније која никад није званично изашла на светлост дана.

Трагом провере валидности овог важног документа Мила је кренула пре више година.

Обијала је многа врата широм Италије и Србије тражећи одговор: Да ли неко поседује овакав документ?

Свуда – зид ћутања, али и потврда да се ради о потпуно оригиналном документу који је по свом садржају јединствен, и да други исте, или сличне садржине не постоји, што су јој признали и у влади, а и у Морнарици Италије која је овај документ 1917. године написала за потребе владе Италије.

„За српску војску – Једна заборављена прича“ – догађај године у Италији

Свечаност обележавања 100-годишњице од почетка Великог рата у Италији била је сва у знаку Србије, савезнику из Првог светског рата коме Италија исказује највећу почаст, савезнику легендарне храбрости и чврстине воље, Српској војсци која је једина била у стању да одлучи победу у рату када је, 15. септембра 1918, муњевитим нападом пробила Солунски фронт и наставила незадрживо да напредује, праћена савезничким трупама.

Те војске, међутим, не би било, да на обалама Албаније, те кобне зиме, није наишла на пружену пријатељску руку италијанске морнарице која их је, у најтежим могућим условима, пребацила у Италију и спасла.

Књига „За Српску војску  – једна заборављена прича“ коју је приредила Мила Михајловић,  у мају, 2015. године на Међународном салону књига у Торину, проглашена је за догађај године у италијанском издаваштву.

У Виторијану, велелепном споменику саграђеном у центру Рима 1919. године, познатом под именом Олтар Отаџбини, у здању подно гроба Незнаном јунаку, Италија је 14. априла 2014. године отворила свечаности обележавања 100-годишњице од почетка Првог светског рата презентацијом књиге „За Српску војску – једна заборављена прича“ коју је приредила новинар и књижевник Мила Михајловић.

Реч је о репринт издању оригиналног документа Војске Италије из 1917. године, који документује период од децембра 1915. па до првих дана априла 1916. године.

Књигу су представили, приређивач Мила Михајловић која је уједно и власник јединих постојећих оригиналних примерака војне студије из 1917. године, начелник Генералштаба оружаних снага Италије, адмирал Луиђи Бинели Мантели и господин Паоло Миели, један од најугледнијих италијанских историчара и новинара. Свечаности су присуствовали министри одбране Италије и Србије и највиша војна делегација Србије.

„Прелаз преко Албаније“, уље на платну, војни сликар 1. српске армије Василије – Васа Ешкићевић (1867-1933). На челу колоне су приказани краљ Петар I и председник Владе Никола Пашић.

КЊИГА ЈЕ БОГАТА ПИСАНОМ И ФОТОГРАФСКОМ АРХИВСКОМ ГРАЂОМ.

Ова књига коначно расветљава мрак који је све до сада владао у српској историографији о пет месеци епопеје српске војске током преласка Албаније и евакуације, најпре у Италију, а потом на Крф и у Бизерту.

Са овим документом једноставно нико никада није био упознат, па ни италијанска, а понајмање српска јавност.

Да би се неправда према историјским чињеницама исправила потрудила се Мила Михајловић:

– Документ има изузетну историјску вредност и значај за Србију, као једини постојећи документ и једина архивска грађа из тог периода. За Италију, документ има огроман политички значај, јер открива да је Италија том приликом обавила хуманитарну интервенцију незапамћених размера за коју се и данас може рећи да је највећа и најсложенија у историји. На крају, као потврда да је Италија добро одрадила посао постоји доказ:

Никола Пашић је 22. фебруара 1916. Италији са Крфа упутио писмо у којем пише:

„По завршетку транспорта Срба из Албаније, изражавам најискренију захвалност Краљевској влади за моменталну и ефикасну интервенцију Краљевске морнарице Италије, као и за рад свих органа власти, хвала што се евакуација извршила брзо и на најбољи могући начин.“

Од 12. децембра 1915. па до 29. фебруара 1916. године, италијанска морнарица је из Албаније евакуисала близу 300.000 српских војника и избеглица, 24.000 аустријских војника – заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала.

Са војском је евакуисана и српска влада, војни врх, парламент, интелигенција, велика количина злата и сребра и готовог новца, архиве, краљ Петар I Карађорђевић и регент Александар.

Обављено је 248 пловидби и употребљено 350 лађа, читав посао је обављен уз огроман ризик од потапања бродова од  немачких подморница (Сумарена).

У истој операцији, евакуисано је и 6.000 црногорских војника, добровољаца из Херцеговине и Боке, и краљ Никола I Петровић са породицом.

Пред „Љум Кулом“, путева више није било. По уским стазама даље су могли само војници и коњи.

Како каже Мила Михајловић подвиг италијанске морнарице, до сада је остао скоро непознат, а увек су у први план истицане заслуге Француске и Енглеске, иако је њихово учешће у операцији извлачења српске војске из Албаније било вишеструко мање него што смо ми то истицали током последњих 100 година…

Најтежи део посла око спасавања српске војске извела је италијанска морнарица.

Читав посао спасавања српске војске, цивила и аустроугарских заробљеника са обала Албаније може да се упореди са оним што се догодило током Другог светског рата између 25. маја и 3. јуна 1940. у Денкерку на северу Француске, када је евакуисано преко 300.000 енглеских и француских војника. Та евакуација била је одлучујућа за победу Савезника у Другом светском рату, баш као што је то била у Првом светском рату евакуација Српске војске из Албаније.

Документ Морнарице Италије, каже Мила Михајловић, открива још један кључни детаљ, српски војници нису са обала мора Албаније пребацивани одмах на грчко острво Крф, већ су прво пребачени у Италију, па тек онда на Крф.

Госпођа Михајловић истиче да се 100 година јавност бавила историјским фалсификатима.

Документ Морнарице Италије – “За српску војску” је веома битан, јер ко зна шта би се догодило на мапи Европе да Италија није извукла Српску војску из Албаније.

Неко је очигледно хтео да сакрије да је после спасавања српске војске из Албаније та иста реорганизована војска одлучила исход Првог светског рата?!

Иако су Енглези и Французи преузели обавезу извлачења српске војске из Албаније, они су задржали став, да је српска војска изгубљена за сва времена и да се мртвацу не може помоћи тако да им се није ни журило.

СРБИ СУ БИЛИ ОСУЂЕНИ НА ПРОПАСТ.

Овај документ све то у потпуности открива. На питање: Откуд Италија у читавој причи, ако се поуздано зна да је почетком Првог светског рата Италија била у савезу са Немачком и Аустроугарском?

Плитка лука Драч: Бродови чекали на пучини, први су спасени српски заробљеници

Мила Михајловић каже: Италија је иступила из тог тројног пакта у тренутку кад је Аустроугарска напала Србију и желела је да остане неутрална. На молбу Француза, Енглеза и Руса, Италија се прикључила савезу Антанта. Наравно, за то је требало да буде територијално награђена након рата: Далмацијом, Албанијом, Истром, грчким острвима Додеканеза, Анталијом која је данас у Турској, и другим. Рат се завршава, савезници су победили захваљујући Италији и Србији, Русија више не постоји, на сцени су Енглеска, Француска и САД земља која се први пут појављује као важан чинилац на међународној сцени. Овим земљама не одговара да Италија буде та која ће бити главна на Медитерану. Ове земље поништавају важећи уговор о савезништву са Италијом и фактички Италија – од земље победнице – постаје земља губитник! Скоро ништа што јој је обећано Италија није добила, сем милион мртвих и седамсто хиљада инвалида.

После свега, тврди Мила Михајловић, требало је савезницима да смисле причу ко је спасао Српску војску, е тада и онда креће она чувена „Лађа Француска” коју сви и данас певамо… Истина, било је пуно француских лађа, али да возе Србе са Крфа за Солун, па на фронт! Кад је требало спасавати Србе, била је, ту и тамо, по нека лађа француска, али највећи део посла око извлачења Срба обавила је Италија и нико други.

На питање: Зашто је овај тако важан документ заборављен, Мила Михајловић каже:

– И тада је вођен медијски рат, а Италија је била жртва медијског рата! И зато је херојски гест Италије, која је спасла Србе и Србију, по мерилима Енглеза, па и Француза, морао бити заборављен, а спасавање Срба из Албаније приписано је у највећој мери Французима и Енглезима, који вероватно прстом не би мрднули да им Руски цар Николај није запретио да ће изаћи из рата, уколико не крену у спасавање Срба из Албаније.

Сто година је о свему овоме био изгубљен траг. Нестало је сећање на огромну помоћ Италије без које, вероватно, данас свет не би био овакав какав познајемо. Те страшне зиме, са обала Албаније спасена је суштина, кичмени стуб, срж националног бића Србије. Послератна идеолошка уплитања учинила су да на све падне вео заборава.

Очигледно да долази време отрежњења и буђења националног српског бића.

Време је да се Србија захвали Италији и да исправи своју неправду према овој земљи. Јер уместо захвалности Италији после завршетка Првог светског рата, Србија је утапањем у нову државу Срба, Хрвата и Словенаца, са Италијом ушла у жесток спор око територијалног разграничења у Истри и Далмацији, које је данас у рукама Хрватске.

Оно што је сигурно, поносна што је Српкиња, Мила Михајловић је земљи у којој већ више деценија живи, Италији, проналажењем и штампањем овог документа, подигла самопоуздање и хуманитарни рејтинг.

Уједно књигом „ЗА СРПСКУ ВОЈСКУ – ЈЕДНА ЗАБОРАВЉЕНА ПРИЧА“ Мила исправља стогодишњу  историску неправду.

ОДЛОМАК ИЗ ИТАЛИЈАНСКОГ ДОКУМЕНТА „ЗА ВОЈСКУ СРБИЈЕ”

Ништа није било живо сем душе

Изглед српских војника у повлачењу био је више него страшан. Ево описа из пера очевица, Паола Ђорданија:

„Било их је на стотине, на хиљаде, на десетине хиљада… Сви укочени од грчева у празном стомаку, сви заједно уклештени у чељустима глади и жеђи, жртве битке, најстрашније, бијене стотину дана и стотину ноћи, стиснутих зуба, битке са својим изнуреним телом стављеним на све могуће муке, битке са блатом и стењем, са колером и гангреном. Имали су сви исти израз на лицу на ком се читала грозница и глад. Удубљене очи укоченог стакластог погледа биле су последњи зрак живота, а на угловима уста трагови зеленкасте осушене пене од исповраћане траве. Скоро сви, чим би ногом дотакли обалу и угледали море, падали би на песак, непокретни, у скамењеном грчу, као да им је та визија, тај сан током дугог марша ужаса, сада наједном застао, херметички затворен, заробљен испод скореле коже на костима, у последњој преосталој капи крви.

Ниједно поприште битке није запамтило оволику патњу, толике страшне муке, нити је могуће замислити ишта црње и грозније од изгледа тих људи обложених прљавштином, израњаваних дугим ходом, заражених најодвратнијим болестима, а ипак тако страховито живих у телима у распадању… Од хероја који су децембра 1914. протерали и уништили Поћорекове армаде, у њиховим телима ништа више није било живо сем душе… Величанствено херојство као да се згуснуло и сво сажело у физичкој трагедији свакога од њих. Цела Србија умирала је у свакоме од својих синова, али је и у агонији сваког Србина блистао понос расе јунака што су пред страним јармом одабрали  смрт.“

КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА

Креће се лађа Француска је позната песма, „тугованка“ са Солунског фронта. Испевана у Солунском пољу у логору нераспоређених официра у Микри 1917. Аутор текста песме, а вероватно и мелодије је пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић. Изворни наслов песме је био „Изгнаници“.Песму је први пут објавио у збирци „Мач и лира“ из 1922. године.

У издању из 1930. у напомени истиче да „Ова песма данас свима позната пева се са измењеним текстом“.

Овај документ који је пронашла Мила Михајловић разјашњава:

1. коначно попуњава празнину у српској историографији, документујући архивском грађом период од 5 месеци током Првог светског рата, од почетка децембра 1915. када српска војска улази у Албанију, па до 4. априла 1916. када је званично завршена евакуација српске војске на Крф;

2. открива чињеницу да је италијанска морнарица евакуисала у Италију (а не на Крф) целокупну српску војску и још око стотину хиљада српских цивила, укупно око 300.000 особа, чиме је обавила највећу и најсложенију хуманитарну операцију свих времена;

3. да је српска војска касније, и то из Италије, пребачена на Крф и у Бизерту; и у томе су највећи удео имали италијански бродови, уз релативну помоћ францускх и енглеских.

4. истиче дивљење италијанске војске и народа према српској војсци и народу, он је права ода Србији и Србима;

5. Италија је гестом отварања свечаности обележавања учињеног свег у част Србије, нашој земљи одала највеће могуће признање, какво није показано ни према ком другом од својих савезника.

извор: Сведок