Свети краљ Милутин: Бугари се клањају српском владару

Свети краљ Милутин: Бугари се клањају српском владару

Ореол светости српског краља Милутина Немањића јасно сија и седам векова после његове смрти, у шта се може уверити сваки посетилац софијске цркве Свете Недеље. Од јутра до вечери, пред кивот покривен стаклом који стоји испод барјака с натписом „Свети краљ Милутин Српски“ долазе у непрекидном низу бугарски ходочасници свих генерација.

Нису то само конвенционално обучени старији верници, већ и млади житељи Софије у одећи за излазак на журку и атрактивне девојке које несумњиво моле свеца за срећу у љубави. То има смисла, јер је Ана Тертер, омиљена од Милутинових пет познатих жена, била бугарска прицеза.

Верници свих година стоје стрпљиво чекајући да се попну степеницама до узвишеног пијадестала и поклоне се моштима најмоћнијег балканског владара и задужбинара свог доба. Посматрајући те сцене, посетилац из Србије схвата колико је дубоко наше незнање о суседима, али и о нашим правим вредностима које комшије изгледа више поштују од нас самих, док се Срби још клањају идеолошким и политичким идолима 20. века, чија су дела оставила дубок траг у историји Балканског полуострва.

Најјачи је култ српског владара Стефана Уроша Другог Милутина, чије мошти почивају у древном храму Свете недеље, чије је незванично народно име Црква Светог краља. Из Бањске, Милутинове задужбине и гробне цркве, његове мошти су после провале Османлија у Србију склоњене у Трепчу, одакле их је око 1460. бугарски митрополит Силваније или Силуан, како каже званична историја, однео да би их спасао од Турака.

Мошти Светог краља Милутина/Фото: Борис Субашић

Милутиново нетрулежно тело је прво донето у манастир Светог Кирила и Методија, који је одмах назван Свети краљ. Одатле су мошти пренесене у софијску ротонду Светог Ђорђа, утемељену још у античкој Сердици, а затим су премештене у Митрополијску цркву Свете Марине, где су чуване као највреднија реликвија. Почетком 18. века је седиште софијског митрополита, поглавара Бугарске православне цркве, премештено у Цркву Свете недеље, а са њим и мошти српског краља.

Од тада су оне изложене и чувају се с највећом пажњом, што подразумева да се сваке године пресвлаче у нову блиставу пурпурну одежду. Понекад се стаклени поклопац с кивота скида да верници могу да целивају његову леву шаку оковану сребром. Глава и десна рука, најмоћније реликвије, симболи Милутинове моћи и мудрости, у дугој и бурној историји његових моштију нестале су незнано куда. Наиме, још је краљев савременик и биограф архиепископ Данило Други забележио да су разбојници покушали да киднапују тело мртвог владара док је ношен у раскошној погребној поворци ка манастиру Бањска. Данило га је сахранио на тајну локацију у оквиру задужбине, али кад су после две године на том месту почела да се дешавају чуда, Свети краљ је откопан и указало се његово тело без и најмањег трага пропадања, како кажу житија. Чим се указала прилика, у смутним временима после пада српске деспотовине митрополит Силваније је узео његове свете мошти да их сачува и однео их је у Бугарску, која је била вазал Милутинове Србије.

Фото: Борис Субашић

Верници у цркви Свете Недеље

Иако је српски краљ често ратовао с бугарским велможама, он је био зет цара Ђорђа Првог Тертера, а по Милутиновој препоруци су склапани бракови којима су се мешале српске и бугарске племићке лозе. Српски краљ је у Бугарској запамћен као велики ратник, бранилац од Византинаца и Татара, ослободилац од Турака после њихове прве велике провале у Европу, али и законодавац, задужбинар, градитељ болница за сиромашне од Свете земље до Цариграда.

—

Култ светог српског краља Милутина у Бугарској је изузетно јак још од 16. века. Верници непрестано долазе да целивају мошти, којима се приписује огромна моћ, у складу с његовом владарском величином. Необјашњив је српски заборав према владару који је државничком мудрошћу и војном вештином створио од Србије највећу силу на Балканском полуострву. Упркос невероватним стварима које је постигао, он је, као и цело наше средњовековље гурнут у страну – каже историчар проф. др Владимир Станковић, аутор прве савремене биографије краља Милутина.

Поклоњење нашим владарима

Поштовање које у Бугарској уживају српске владарске светородне лозе показују и плакати „Поклоничког центра Свети Јован Рилски“ на највећим софијским црквама који позивају вернике на туре по Србији. На рути „Српски крљеви свеци“ обилазе се Жича, Студеница, Ђурђеви ступови, Петрова црква и Сопоћани. Тура „Света Милица“ подразумева посету Крушевцу и Краљеву, а „Свети кнез Лазар“ Деспотовцу и Нишу, а тура „Фрушка гора“ подразумева поклоњење сремским задужбинама Бранковића.

Борис Субашић, Новости