КОСОВСКИ СЦЕНАРИО У ЕНГЛЕСКОЈ: Мигранти протерали Европљане и етнички очистили цео град!

У Savile Town-у у Јоркширу чак и продавачица сладоледа носи бурку. У том граду је преостало – 48 етничких Енглеза, а и они се пакују, јер им комшије јасно дају до знања да више не мисле да их толеришу.

Ако дођете у Savile Town, осећаћете се као у каквом провинцијском градићу у руралним деловима Авганистана. Осим архитектуре, ту више нема трагова енглеског присуства. Savile је, по последњем попису становништва из 2011, етнички најчистији град Енглеске, можда и Европе. Белих Енглеза је тада преостало тек нешто преко 1%: 99% становника су били муслимани азијског порекла. Тачније, било их је 48 од укупно 4.033. Данас, пет година касније, их је још и мање, а до идућег пописа 2021., готово сигурно, неће преостати ниједан.

Нико на улици не говори енглески, нити га уоште знају. Нарочито жене: већином носе бурке, а оне које их не носе, носе мараме. Већина их, каже новинарка Дејли Мејла која је недавно посетила тај град, не жели да има контакт ни са једном особом која није из њене културе, и није муслиманске вере. И готово све су допутовале у Енглеску да би се удале за “Британце” то јест не-етничке Британце већ мигранте који су емигрирали из јужне Азије. Њихове слободе су строго ограничене, и британски закони који штите права жена ту не важе. Оне подижу децу, кувају за породицу, а излазе из кућа тек ретко, углавном тек у локалну џамију која организује дружења само за жене – било какав контакт са мушкарцима који нису чланови породице им је забрањен, но то је живот какав оне прихватају и никакав други, како стоје ствари, нити не желе да прихвате. Џамијом управља Деобандис, исламска секта која брани следбеницима било какво мешање хршћанима, Јеврејима, и Хиндусима – камоли атеистима.

Њихови преци су дошли у Savile Town као јефтина радна снага у локалним фабрикама текстила по којима је Јоркшир био познат. Они су купили куће, и потом почели отварати у њима дућане који су продавали бурке, ћилиме за молитву, и парфеме без алкохола, које им вера брани. Скоро су саградили и џамију за 4.000 људи. А нешто касније су у месту успоставили и шеријатски суд, који по кратком поступку проводи стриктне исламске законе. Тај суд је критикован недавно у Горњем дому британског парламента, због дискриминације против жена при разводима, али исламски судови имају велику потпору регресивних либерала у Енглеској који у тој цивилизацијској регресији, која би их иначе згрозила, виде мултикултуралност, па су такве судове често подржавали и британски надбискупи.

Сју Рид, која је посетила тај град како би написала репортажу о њему, каже (и потврђује фотографијом) како чак и жена која продаје сладолед из камионета носи бурку, чак и сред лета, а у граду поред покретне сладоледарнице имају и покретног месара који иде по кућама и коље, наравно стриктно халал, јагањце и јариће. Дечаци се углавном школују у џамији, где уче Куран напамет: девојчица, пише Рид, нема на повратку из медресе – оне се, очито, не школују. А свака девојчица коју је срела, каже Рид, чак и оне од шест година које су се играле у парку, је била умотана у хиџаб, од врата до ципела.

Осам од некадашњих девет пабова у месту је затворено, јер нико не пије алкохол. Фризерски салон је давно затворен, као и западњачки дућани са намирницама и одећом. Суочени са свим тим, Европљани су почели да одлазе. Прво полако, а затим масовно. Једноставно су иселили. Ускоро, некад идилични градић у Јоркширу је постао џихадистичко легло, и почео живети својим животом, потпуно изолован од Енглеске која га окружује. У међувремену је дао и неколико истакнутих бомбаша – самоубица, који су погинули борећи се за Исламску државу у Сирији. А Мухамед Садику Кан, вођа бомбашких напада у Лондону 7. јула 2005. је такође рођен и одрастао у близини. Он је, пре одласка у главни град, где је заједно са својим сарадницима побио 52 људи у експлозијама у аутобусима и подземној железници, поздравио своју трудну жену на тераси властите куће у суседном месту.

Поред Сју Рида, о Savile Town-у је раније ове године писао и Овен Бенет-Џонс, који је до недавно био BBC-јев дописник за Пакистан. Он је први писао о утицају Деобанди покрета на муслиманску популацију у овом месту. Он је за Радио 4 интервјуисао и муфтију Мухамеда Пандора, градског званичника и гласноговорника месне џамије, који је 1964. дошао у Енглеску као имигрант с децом и породицом. Он такође живи у околини места, и иако каже да је британски муслиман, није дозволио Бенет-Џонсону да се упозна с његовом супругом кад га је овај посетио у њиховој кући, али јој је дозволио да спреми чај за њега и Џонса. Пандор каже да је његова жена покривена бурком цело време, а дозвољава јој да подигне вео само и једино кад на аеродрому даје пасош. Они код куће не гледају телевизију и не слушају музику, јер Пандор каже да је свака музика неисламска.

А иако је “саветник за религију” на чак два британска универзитета — Бредфорд и Хадерсфилд — рекао је за BBC како муслимани – само мушкарци, јасно – смеју приступити високом образовању само како би молили и учили, а нипошто како би “гледали жене”. “Ако Мухамед то није радио, онда ни ми то нећемо радити”, рекао је за BBC, и додао како су Деобанди покрет који “враћа Ислам коренима” и како они желе да живи на једнак начин на који је пророк живио пре 14. векова. Дакле, без новотарија које су дошле касније.

Ако мислите да је то нека мала секта која живи у средњем веку – Деобанди воде чак 1.600 регистрираних џамија у Уједињеном краљевству, и обучава 80% свих исламских клирика у Британији. А клирици имају немерљив утицај на муслимане у тој земљи. А њих има 2,7 милиона, односно нешто преко 5% енглеске популације. У Лондону, по попису из 2011., било их је нешто преко 12,5%, с тим да им број незадрживо расте. Број од 5% у општој популацији 2011. не треба заваравати – међу млађима од 5 година има чак 10% муслимана, а слично је и с британском популацијом од 5-10 година. Уз имиграцију и више него двоструку стопу рађања, Британија ће до средине века, можда и прије, бити већински муслиманска.

Стога и није неко изненађење да су Европљани у Savile Town-у застрашени и да беже. Лоран Метју, једна од ретких преосталих, рекла је за Дејли мејл:

„Ноћу не излазим из куће, јер је опасно за оне који нису муслимани. Није разумно за жену овде да излази из куће након мрака. Младићи се скупљају на угловима, и жене их се боје, јер они не поштују европске жене”. О чему Лоран говори, ускоро је спознала и новинарка: кад је кренула према џамији, с прозора кућа су је гледале зачуђене жене у буркама којима је било невероватно видети непокривену жену на улици, као да се не ради о средишту Енглеске. Кад је запитала високог младића с исламском капицом у белој одећи где се налази улаз у џамију, он је пљунуо на њу и издерао се: „Губи се, немаш шта да тражиш овде. И не враћај се.”

То ју је довело да закључка да, ма како то било „тешко за прогутати“ британским либералима, муслимани овде не желе никакву мултикултуралност. Они желе да живе само са својима. Зато је притисак велики на ретке преостале Европљане да се иселе. Некима су и покуцали на врата потпуни странци у исламској одећи, с хрпом готовине у пластичним врећицама, и затражили да им продају куће. 76-годишња Џоан Вуд, религиозна старица рођена у месту, је једна од њих. Њена деца је моле да напусти град и оде негде где ће уживати пензију с људима попут ње. Она то не жели: овде је рођена, и не жели да се сели под притиском. Новинарки је испричала, у својој кући на периферији Savile Town-а, како се то десило само дан након што јој је умро супруг.

„Није прошло ни 24 сата откад је умро, кад је сусед муслиман гурнуо цедуљицу кроз отвор за пошту, на којој је писало да жели да купи кућу. Живела сам овде цели живот. Била сам у жалости, а на цедуљици није било никаквог саучешћа, ничег. Но скупила сам снагу, назвала сам број који је био на папирићу и рекла да кућа није на продају, нити ће икад за мог живота то бити”.

Муфтија Пандор је на ово изнео шокантне тврдње да се такве ствари не догађају и да су у ствари Европљани криви. Он је за Радио 4 рекао да “white flight”, бег белаца, није последица њиховог расизма већ белачког.

„Ко би купио кућу непосредно до моје?”, пита Пандор. „Сигурно то неће направити некакав белац. Па ју је купио мој ујак. И што се онда догодило? Тип на другој страни улице је рекао „К`врагу и ово, ја одлазим – и отишао је”, објашњава Пандор у својој изјави инсистирајући да се ради о завери особа беле боје коже.

А Savile Town је овог пролећа доживео највећи скуп у својој историји. У њега се слило чак 20.000 људи како би присуствовали погребу Хафиза Патела, једног од најеминентнијих британских клирика, који је држао џамију у округу Dewsbury у који спада и Savile Town и који је умро у 92. години.

Извор:
ФЕЈСБУКРЕПОРТЕР