Михаило Меденица: Није то тек “застава” у Паризу, Вучићу, већ покров Србије

Знаш ти добро, Александре Вучићу, да застава “косово” у Паризу није тек застава и не покушавај некаквим вишим циљевима Србије да оправдаш бесрамље што ћеш стајати под њом 11. новембра!

Нико нас не може понизити до нас самих, а то ћеш учинити (по ко зна који пут) стојећи под сводом прекланих вратова; обезглављених мученика; кћери силованих пред мајкама; синова распорених пред очевима; крвавом житу Старог Грацка; ђавољег кола Шоте Галице над унакаженим српским чобанчићима; костима крематоријума у Клечки; распалим телима у Радоњићком језеру; вриску детета што му у Круми наживо извадише срце; ископаним очима Симониде; мртвом стражом анђела с Кошара и Паштрика; заветом Милоша Ћирковића: “Ви идите, ја нећу!”; братске крви руских добровољаца; оца Стефана и Харитона, знаш ли уопште ко су они и каквом су мученичком смрћу страдали за читаво небо а не облачак од дима спаљених огњишта Срвба за који се “отимаш”…

Није то застава, покров је то, Вучићу, барјак нечастивог над прекопаним српским гробљима; калемовима бодљикаве жице око српских села; задушницама на које се не може; њивама у које се не иде; Косова поља без иједног божура; Самодреже у којој се сенке причешћују; сестринством Девича што је чувало пресвете мошти док су ђавољи шегрти потпаљивали манастир; грачаничким моханињама што су кадилима осветљавали небеске путе Србину у аветињској тмини; пећке, дечанске, призренске светиње што су причешћивале васколико српство што их је походило у литургијама, молебанима, поменима, зверским насртајима безумника на порте…

Камен би се у воду претворио и утекао некуд али они нису!

Урлици крвника су гасили воштанице, али је свака монахиња, сваки монах, сваки свештеник…остао незгасла воштаница, тамјаниште…

Под сукном о које су Харадинај, Тачи, Љимај, браћа Мазреку, Весељи, Султан, Чеку…орбисали руке крваве до лаката- стајаћеш правећи се да је знамење победника?!

Где си и под чиме стајао 15. септембра, дана када су апостолски прадедови пробили Солунски фронт?!

Под српском и руском тробојком (а проклети смо ако икада заборавимо да су вајни савезници прежалили збег српске коже и костију на обалама Валоне и Драча, за њих је то била војска умрлих, али Русија није дозволила да нас живе сахране)?!

Ниси! Ни под једном од те две, а само су оне достојне да се под њима стане у славу два народа која су заветно гинула једни за друге, но Београд је тог дана ћутао да не ремети слатки дремеж западних јахача апокалиптичне истине и правде!

Стајаћеш у строју победника, под знамењем зла, а стајаћеш заправо у реци крви што се с тог покрова слива!

Крви мученика свог рода!

Стајаћеш поносно јер “бориш” се за део обалак док си читаво небо дао да уткају у плаветнило тог ђавољег барјака!

Плаветнило које ће довека крварити мучеништвом твог рода!

Зато то није тек “застава”, зато је највиши интерес Србије не бити под њом, никада!

Но, шта је за тебе интерес Србије до облак дима и пепела са српских згаришта.

Облак за који се “бориш” развејавајући читаво небо ветром безочне издаје!

(Два у један)

Извор:
НСПМ