Мајка шесторо деце лежи заборављена у болници у Врању
- Синови и ћерке који су је довели у болницу кад је била болна не долазе по мајку, а ни не обилазе је. Као да су у земљу пропали. Нико је и не зове и не пита за њу!
- Суза из слепог ока капље на образ, са образа на јастук. Главна сестра Јасмина Ристић милује старицу и у себи моли Бога да деца, неко од деце дођу по њу, да старица не пати, да не трпи бол који и не знамо какав је и колики је. Зна само она, мајка шесторо деце… За тај мајчин бол медицинска сестра нема лек.
Пише: Јово Вукелић
Култ мајке постоји откако постоји и човечанство, откако људски род корача планетом. Чак је у једном великом периоду развоја човечанства постојао матријахат, друштвено уређење у коме је жена била стуб друштва и одлучивала о кључним стварима у животу заједнице.
Мајка је симбол живота, мајка нам свима даје живот…
Не говорим о апстрактној мајци, већ о мајци која је родила шесторо деце. Мајка је у деветој деценији живота, има 87 година (иначе је раније ослепела), била је болесна и смештена је у Врањску болницу.
Данас, на Митровдан, јављају да се опоравила. Свети Димитрије је у православиних Срба и Грка, поштован као исцелитељ убогих и болесних, невољника… Можда је и он помогао да мајка из Врањског краја оздрави, опорави се и да нема потребе да буде више у болници.
Замишљам радост и срећу, озарена лица њених шесторо деце и унучади што им у једну од кућа у селу где је живела долази мајка и бака… Враћа им се мајка (и бака, можда и прабака) која их је дојила, хранила, пазила, учила их прве кораке, бринула, чувала кад су одлазили из планине у школу, лечила кад су били болесни, радовала се њиховом одрастању, рођенданима, завршеним разредима, првим љубавима и женидбама…
Долази, враћа се мајка и бака која је слепа, али осетиће она и на додир руке ту бригу, топлину, пажњу своје деце. Осетиће боље речено љубав својих синова и ћерки, своје деце, унука…
Живи бака деценијама у планинском селу Првонеку, надомак Врањске Бање, није тамо лако ни стићи, брдовито, стрмо…али срећом сада је лепо време, јесен је топла и још нема снега, леда и хладноћа. Па ће из Врањске болнице преко Врањске бање да се смести у свој топли кутак на планинском вису…
Али, како управо сада први пут јављају из болнице Здравственог центра у Врању, откако су јавили пре неколико недеља њеној деци, синовима и ћеркама у селу да је мајка добро, да не треба више да буде у болници и да може да се врати кући, да је „узму“, да нема никог од њење породице већ неколико недеља!
Синови и ћерке који су је довели у болницу кад је била болна не долазе по мајку, а ни не обилазе је. Као да су у земљу пропали. Нико је и не зове и не пита за њу! Ни њу, ни лекаре.
Нико се не јавља, мајка иначе није ни сенилна, ни глува, говори… Само је слепа.
Али,кажу, углавном ћути, уствари проговори коју реч само кад мора… она је тужна, вероватно очајна. Чека, вапи да чује глас својих најмилијих.
Суза из слепог ока капље на образ, са образа на јастук. Главна сестра Јасмина Ристић милује старицу и у себи моли Бога да деца, неко од деце дођу по њу, да старица не пати, да не трпи бол који и не знамо какав је и колики је. Зна само она, мајка шесторо деце… За тај мајчин бол медицинска сестра нема лек.
Али никог још од њених најмилијих нема…
Ваљда ће стићи, сваког часа нада се мајка толике деце да ће чути кораке, гласове својих потомака. Оних за које је до сада живела, којима је све давала, колико је могла и умела.
Чују ли се (чини ми се) то ти кораци синова и кћери дугачким болничким ходником, или то одзвања, звоне звона и ближи нам се крај?
Извор: Између сна и јаве
