Зорица Младеновић: Шумадијски овчар или пас силван- Пратилац српских витезова ком прети изумирање.

Срби верују да је лично Бог ове псе подарио нама, и то још од постанка света, да би нас чували од разних невоља.

По предању око 620. године у Србији је основан моћни витешки ред “Ред црвеног змаја”. Пси пратиоци српских витезова су били Силвани тј. змајеви. Битна карактеристика овог пса је била да када започне сукоб из њега се излази само смрћу.

Примерци ове расе подсећају на шарпланинце, али им је крзно углавном црно или тробојно. Сматра се да су шарпланинци и торњаци настали из ове расе када су пастири, владари, племићи и војници одлучили да створе „побољшане” расе.
Гајен је широм источне и средње Европе, трговачким путевима је стизао до Португалије и Монголије, а пси оваквог типа се могу наћи на Кавказу и у централној Азији.

Српска варијанта се популарно зове шумадинац или змај, македонска – караман, а грчка – драконтас. На основу писаних прописа из XIII века о правилима одгајања овог пса, која су преношена хиљадама година раније, види се да је змај дуже гајен од његових сродника из оближњих земаља.

Ови пси одлично чувају територију, мада могу бити толерантни према мањим псима који не доводе у питање њихову доминацију. Користили су се да налазе украдену или изгубљену стоку, као и да проналазе многе дивље животиње у лову, попут вукова и медведа.

Од свих типова Силвана, Српски Змај је раса најбоље осмишљена, са најригорознијим стандардима и са најдужим родовником. За основну сорту је установљено да је настала пре више од 7.000 година и да се по писаној форми узгаја од XIII века.

Пас Силван је поређен са лавом , јер био је јак као лав.
Сетимо се песме „Смрт Мајке Југовића“. Мртви нађе девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана,
И више њи девет бојни копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добри коња,
А поред њи девет љути лава.
Тад’ завришта девет добри коња,
И залаја девет љути лава,
А закликта девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добри коња,
И узима девет љути лава,
И узима девет соколова,
Пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снае угледале,
Мало ближе пред њу ишетале,
Закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добри коња,
Залајало девет љути лава…
Цитат из Душановог законика везан за Силване (Змајеве) каже:

“Свима онима који змајеве држе, овај законик неке се у ум постави и довјеке поштује, јер змајеви су уз нас од давнина, од прије него што смо слово имали, па их ваља поштовати и чувати, јер су од Бога. Као што нас без змајева не би било, тако нас без змајева неће ни бити.”

Српски Силван је независан и резервисан пас, обично развија јаку везу са једном особом и њеном имовином, док су опрезни према странцима. То је веома стабилан и интелигентан молосер, али могу бити изузетно агресивни према странцима и псима који их угрожавају, док толеришу познате псе који не доводе у питање његову доминацију.

Одличан њух је још једна традиционална особина ове расе и због тога се Српски Змај већ дуго користи да прати траг украдене или одбегле стоке, дивљих животиња у лову и људи у рату.

Занимљива карактеристика је да су женке ове расе активније и преданији радници од мужијака који углавном остају близу имања и стада, док су женке те које се прве супротстављају предаторима. Само ако женке не најуре уљезе или су предатори превише близу стада мужијаци улазе у сукоб.

Силван је познат по томе да има веома мала легла 2-3 штенета по сезони и да се женке паре једном годишње. Ипак модерне расе имају већа легла због увођења других раса у крвну линију.

Познат као тихи ратник и „неми“ заштитник, чистокрвни Силван ретко лаје и захтева обуку да би лајао кад чува.

Због ове особености Силвани су ангажовани у заседама у герилским ратовима у скоро свим војним сукобима на Балкану током векова.

Чак и у шумадијској (Силванској) области у Србији, Силвански пас је нажалост на рубу изумирања. Њихова крв међутим наставља да тече кроз скоро сваког молосера данас. Већина Силван ентузијазиста криве Други светски рат за смрт њихове расе, посебно увођење његовог потомка немачког овчара на Балкан од стране нацистичке војске и његове касније популарности у ЈНА.“

Нико се није досетио да врсту заштити као национално, аутохтоно благо, као што су Јапанци учинили са Акитом.

Извор: Српски културни клуб