ОД МАРИЋЕВИЋА ЈАРУГЕ ДО ЛИСИЧИЈЕГ ПОТОКА – мали преглед комунистичког геноцида над Србијом

Октобар 1944. године. Београд.

– Друже, знате ли где је Лисичији поток?

-Она јаруга?!

– Да, она црна, мрачна, јаруга тамо према Раковици!
Треба их све тамо одвести и стрељати! Јер не вреди више разговарати, ни расправљати, ни убеђивати се…
Логика се не поштује, револуција се не поштује, разум ми је понижен. Дакле, у Лисичији поток!
Разумете! Један калашњиков, и така-така-така-така….

***
Уласком Совјетске армије у Београд и преузимањем престонице, југословенски комунистички одреди нахрупили су као ларве помора у булеваре и квартове разореног и измученог „белог“ краљевог велеграда. Својим снагама нису му могли ни прићи, а до 1943. године Србија је била безуспјешно револуционарно инструирана. Народ је листом био за краља и преосталу краљеву војску.

Након 20. октобра 1944. године Београд постаје велика римска арена у којој је све ројалистичко, српско и православно гоњено и бацано пред ноге црвеног гњева.
Оптужба је била основана ако је неко био угледни грађанин, богати трговац, љекар који је током окупације лијечио, писац који је објавио бар чланак у ратним годинама, глумац који је играо представе у Народном позоришту…
А ако би се комесару допала складна вила или стан,
ако му се не би допао скупи „буржујски“ капут, чак ако је прибор за ручавање био послужен одвише грађански господствено… све то је била довољна оптужба за контра-револуционарно дјеловање. Београђани су својом крвљу оцрвенили Београд. Наступили су дани најтежег духовног ропства за српски народ.

„Никада, ни у једном периоду мира и слободе, нисмо били више прогањани, хапшени и убијани него у времену када су комунисти преузели власт и ударнички, револуционарно, жестоко кренули у обрачун са онима из нашег народа који су Бога у срцу носили са жељом да њиховом крвљу учврсте темеље нове државе.
Хапсили су без разлога, судили без кривице и убијали без милости, у исто време проглашавајући тај период најбољим напретком у историји нашег народа, тврдећи да се тада слободно, лепо и добро живело, што неки, нажалост, и данас понављају.
Сви су они страдали од оних који су се такмичили у убијању и прогону људи, у хапшењу, у ломљењу ребара, чупању брада, рушењу и обесвећивању.“, свједочио је протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић.

Од октобра 1944. године на просторима Бањице, Сењака, Кошутњака и Калемегдана била су стријелишта масовног злочина над српским грађанством престонице.
Највише их је стријељано у Лисичијем потоку, београдском градском излетишту, испод самог Краљевског Двора.
Баш ту је 1936. године саграђена Спомен-чесма из жала за краљем Александром Првим од Југославије.
Лисичији поток је природни усјек међу Кошутњаком и Сењаком, а испод краљевског дворског комплекса на Дедињу.
Београдска предшколска и школска дјеца у вријеме Краљевине овдје су долазила на излете, у непосредној близини српског Двора српски подмладак је уживао у прољетним и јесењим данима.

Природни усјек Лисичијег потока комунисти су искористили као погодан и пригушен ров за масовне ликвидације и затрпавање лешева. Оптужене грађане су најприје спроводили у истражне затворе УДБ-е, а послије вишедневног мучења и испитивања упућивали су их у логор на Бањици. Измучене и блиједе сјенке од људи са Бањице су гоњене у Лисичији поток на стријељање и затрпавање.
Родбини и женама који су их упорно тражили, молећи за било какву вијест, млади и озвјерени исљедници УДБ-е одговарали су да су „непријатељи Револуције“ – У Име Народа – послати у Сибир на преумљење и преваспитање. Тако је затрта српска грађанска престонице и цијела просвјећена православна Србија.

У Србији је забиљежено 215 масовних стратишта комунистичког геноцида, а у Београду је највеће Лисичији поток. На масовним гробницима комунисти су градили игралишта, школе, и стамбена насеља.
Историчар Срђан Цветковић радећи докторску студију на ову тему, убиљежио је око 3 500 грађана убијених у Лисичијем потоку, а основане процјене говоре да је на простору Београда и Земуна убијено од 9000 до 12 000 грађана. На простору Србије више стотина хиљада.
То је био духовни, интелектуални и грађански цвијет српског народа и његове престонице.

4. јанура 1945. године у Београду је стријељан Григорије Божовић, најдаровитији и најчитанији српски путописац, књижевник, професор Призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, народни посланик.
Већ наредног дана о томе је извјестила Политика наводећи да је осуђен због сарадње са окупатором.
Био је крив што је током ратних година објавио новински чланак (неполитички) у једним новинама у Пљевљима, а која су у то вријеме била под италијанском фашистичком окупацијом.

Од 2017. године у Београду се одржава заупокојени помен свих невиних жртва комунистичког затирања у Београду, а на мјесту највеће масовне гробнице је подигнут мали мермерни крст, у функцију је враћена Краљева чесма.
На чесми стоји иконица Богородице са Христом.

3. новембра 2018. године, на Митровданске задушнице одржан је нови помен у Лисичијем потоку.
Том приликом упознајем г. Слободана Ђурића, архитекту и предсједника Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима.
Прича ми о својој породичној жртви, његов отац је овдје окончао свој млади живот.
Др Драгољуб Ђурић, санитетски потпоручник, љекар-интерниста био је крив што је током окупације радио у Главној војној болници у Београду.

– Мој отац је био љекар-интерниста, радио је у Главној војној болници Београда, а имао је статус њемачког ратног заробљеника на одсуству (Berufssoldat).
Са својих 15 колега одведен је из Главне војне болнице 22. октобра 1944. године. Ислеђивани су уз мучење у Деветом кварту (данашња ул. Војводе Миленка 40, бивши затвор УДБ-е), потом их одводе у логор на Бањици.

На истом помену упознајем Петра Грујичића коме је Слободан Пенезић Крцун убио мајку, пуцајући јој лично у груди. Имала је 22 године и била је у другом мјесецу трудноће. Петра су скривале тетке и родбина, а касније напушта земљу и живи у Француској.

„Тек од 2009. године Влада Србије је формирала Комисију за тајне гробнице убијених послије 12. септембра 1944. године и омогућен је увид у архиве које су до тада биле тајне.
Ова Комисија је у Србији пописала 59.000 жртава послијератне партизанске окупације и лоцирано је 215 масовних гробница. Због недостатка новца, ексхумирана је само једна масовна гробница и то у Бољевцу, а осталих 214 није обиљежено, укључујући и ону у Лисичјем потоку.

Комисија већ осам година одуговлачи са доношењем одлуке, одбијајући приједлоге локација које је изнијело Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима. Међу тим локацијама су она код споменика Стевану Мокрањцу на Калемегдану, гдје је у близини масовна гробница ријечних полицајаца убијених крајем 1944. године, локација код бивше Главњаче у близини данашњег Природно-математичког факултета, локација код парка Мањеж… Једном ријечју, на цијелом Калемегдану и у кругу двојке није могуће поставити споменик. За подизање овог споменика потребна је политичка воља актуалне градске власти, која још увијек не постоји, као ни код претходне власти“, понавља г. Слободан Ђурић.

На крају да изнесем и лично породично предање. Априлски рат 1941. године затекао је у Београду и брата мог дједа. Бранко је био на школовању у Београду, а са бомбардовањем му се губи сваки траг.
Породица касније сазнаје да је био у затвору који је држала Недићева полиција, да је послије пуштен на слободу и да су га највјероватније убили комунисти сматрајући га опасним за своје дјеловање.
Послије рата, комунисти из Херцеговине (наше комшије Срби) породици ништа не желе рећи, чак је лажу и доносе гласине да се Бранко јавља из Италије.
Моја прабаба умире од туге и без знања шта јој се десило са сином.

За покој хиљада невиних Београђана, а међу њима и за мог дједа упалио сам свијећу над масовном гробницом и помолио се за васкрс истине. Усред Београда над најтајновитијом српском гробницом, а о којој и Београђани не знају скоро ништа.

Лисичији поток је нестварно сличан Марићевића јарузи код Орашца, а у којој је вожд Карађорђе васкрсао српску државност. Ова сличност живо свједочи да је у Лисичијем потоку затирана управо Карађорђева искра српског самодржавља, просвјећености и православне духовности.
Али ту још нешто наличи! Голгота!
У Лисичијем потоку су лобање најпросвјећенијих и најздравијих честица српског народа, а изнад њих је Српски Двор као наше духовно и државно распеће.
И као што је Христова кап крви обливши Адамову лобању васкрснула Вјечни Живот, нека наша жива ријеч, јасна мисао и часна крв буду залог за васкрс нове, српске Србије.

Чекамо тај дан!

3. новембра 2018.
Лисичији поток, Београд

Горан Лучић

Извор:
СЛОБОДНАХЕРЦЕГОВИНА