Пораз ЕУ од САД

Између ЕУ и САД постоји сукоб који се тиче политике према Ирану. Наиме, председник САД Трамп је маја ове године повукао амерички потпис са уговора са Ираном кога је његов председник ставио 2015. о  заустављању иранског нуклеарног програма, о чему смо писали. Тада је Трамп најавио агресивну политику према Ирану, што и спроводи: уводи све оштрије санције усмерене на наводну промену понашања Ирана на Блиском истоку, а и, како многи верују, на обарање власти у Техерану (Помпео рече да САД желе „обнову демократије“ у Ирану.). Циљ је, очигледно, стратешки: елиминација главног противника у региону – не само америчког, већ и израелског.

Европска унија нема такве стратешке интересе, па се негативно одредила према америчкој политици. Њој је одржање поменутог уговора било приоритет, како се Иран не би вратио нуклеарном програму и тако се повећала опасност по светски мир, тим пре што су Иранци поштовали одредбе уговора.

Али, проблем за ЕУ су америчке тзв. секундарне санкције, које кажњавају све светске фирме које крше америчке санкције према Ирану. Оне су финансијске, али, уколико окривљени не плати казну, воде искључивању дотичне компаније са америчког тржишта и из америчког финансијског система, што ниједна велика фирма не жели да доживи.

ЕУ, увређена најавом да ће савезничке САД кажњавати њене компаније, узвратила је одбраном која се не може сматрати озбиљном. Прво, забранила је својим компанијама да се повинују америчким санкцијама. Ово је смешно, јер компаније послују у свом најбољем интересу и имају  права да оду из послова који им угрожавају егзистенцију. Друго, прописала је да компаније кажњене од САД имају права на одштету. Ово је још смешније: прво ће САД да казне неког, а после, по пресуди европског суда, да врате паре компанији. Американци раде по америчким законима, а не по европским.

Схвативши да одбрана прописима неће дати резултате (велике компаније су почеле да се повлаче из послова са Ираном), ЕУ је кренула бољим путем: омогућавањем својим мањим фирмама, које не послују са САД, да тргују са Ираном и тако одрже уговор у животу. Али, за то је требало обезбедити нови начин плаћања за иранску нафту, јер је уобичајени (међубанскарски Свифт) постао несигуран пошто су САД најавиле да ће то спречити притиском, па и кажњавањем самог Свифта (вероватно и банака и појединаца у његовом управном одбору). Ово је невероватна аргонација, али Трамп и његови мисле озбиљно.

Представници ЕУ су убрзо смислили и испитали више алтернатива: да Европска инвестициона банка трансферише новац (одбила), да се одреди једна од малих банака да то чини, да се створи европски Свифт, да се створи (чак заједно са Русијом и Кином) специјални механизам за плаћања… И тако, време пролази, а ништа се не догађа. Ево, данас (понедељак) ступају на снагу оне оштре санкције САД према Ирану које се односе на нафту, банкарство, транспорт итд, а ЕУ нема функционалан механизам за плаћања, а самим тим ни начин за одржавање трговине са Ираном. Још увек је све у припреми, мада је ствар лака: установи се клириншки рачун у еврима у некој мањој банци, и готово. Сада се чује (Фајненшел тајмс) да је проблем то што се ниједна земља ЕУ не усуђује да, из страха од америчке освете, прими на своју територију тај клириншки механизам! Зар ни велике Немачка или Француска не смеју да устану и приме ризик?

Било како било, Европска унија се опет показује као немоћна сила, која у данашњем свету заоштрених односа нема тежину потребну за активну партиципацију. Она се све време залаже за високе вредности мира, слободе и толеранције, чак представљајући се као њихов шампион, али очигледно не успева да стане иза њих када је потребно. У ранијем периоду су савезничке САД радиле тај посао уместо ЕУ, а данас би ЕУ требало да сама чврсто стане иза својих речи. А она не може да нађе место за један банкарски рачун!

Свакако, у питању је кредибилност, па и самопоштовање, Европске уније. Како јој неко може веровати када не држи јавно дату реч, када лако попушта пред агресивном политиком САД? Тако се не постаје велесила.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ