Монтенегрински ,,слављеници“

Иако (по oчекивању NАТО и ЕU) Србијица није достојно обележила век од српске победе на Солунском фронту, која је ипак  решила судбину Великог рата, бројне пригодне свечаности по варошима Србије, јасно казују да се потомци поносе неумрлим прецима својим!

Зато су мајстори пропаганде и посегли за прљавом акцијом, у најмлађој чланици злочиначког NАТО  савеза, те (наводни) монтенегрински градови освануше излепљени срамним плакатима, на којима се српске ослободиоце части епитетима из кроатокухиње Дрљевића и Штедимлије (доказаних усташких сарадника још у краљевини Југославији), уз нови гарнирунг познатих теза о „српским злочинцима“ из хрватско-муслиманских пропагандних центара током грађанског рата на простору бивше Југославије, крајем прошлог века.

Још само да се „спонтано“ огласе пратећи шиптарски вокали из „Северне Македоније“, и чопор хијена дресерског стада острвских диригената почеће своје усклађено штектање, у новом насртају на покорну, послушничку, колаборантску дружину београдску, која без речи дозвољава срамну изложбу тете Наташе, истакнутог борца  за „хуманитарно право“ (читај исправно, антисрпска кампања чика Сороша старијег, јер је млади драги сабеседник фактора!) у престоном граду Србије, баш пред опште изборе у БиХ!

Ако неко случајно и помисли да је то дело оних „хуманих посетилаца“ у БиХ, што смишљају пакости антисрпске пред изборе, које упорно најављују оном хамлетовском- бити ил` не бити-, као и пропали македонски референдум, срам га било, та где би ти „еуропски хуманисти“ тако шта чинили,та они су потомци оних што су чинили геноцид, и по тој Европи, и мало шире,само о томе ни зуц, у питању је судбина непросвећених „западнобалканаца“.

Иако сваки основац научи, ако има доброг професора географије, да је српски народ размештен на простору централног Балкана, али шта зна еуроенглез шта је централно.

Творци „спонтаних“ плаката мржње, јер то јесте еклатантан пример, само то „ћоравци“ који носе антисрпске ђозлуке (на босанском, наочаре!) случајно превиђају, злонамерно ударајући  у  догађај од пре једног века, који је поделио српски народ у Црној Гори.

Никола Петровић I, свестан да је разоткривена његова прљава игра са аустроугарским властима, бежи са Цетиња, остављајући притом налог да се потпише капитулација војске и државе, иако га је претходно мудри Пашић саветовао, да учини  што и српска војска и влада!

Поносни горштаци, презрели су га и као човека и као владара, те су пажљиво пратили његове назови „ брижне потезе“ да олакша тешку ситуацију гладног народа под окупацијом, док он сам лагодно живи у далеком Бордоу!

Они најхрабрији, спонтано се латише пушке и почеше потсећати аустроугарске окупаторе да није све готово, ни лагодно. Окупаторски жандари, понајвише хрватско-муслиманска шуцкорска дружина, под командом аустријских и угарских официра,чинили су злочине над голоруким народом, који је жељно чекао ослобађање.

Наступање српске војске из далеке Грчке, преко планина и бројних река, било је муњевито, још незабележено до наступања совјетских ослободилаца, који су ипак имали камионе, а Срби само коњска кола  и ноге хитре.

Како се примицала жељена Слобода, тако је у народу расла жеља за присаједињењем својој матици, и то под круном Петра Ослободиоца, уз кажњавање Николице и његове породице!

Ратници Југословенске дивизије, журећи на јадранску обалу, уз помоћ црногорских четника  прошли су целом земљом, док је окупатор панично бежао, свестан да га чекају јал` вешала, јал` стрељачки вод, за  почињене злочине!

Талијанска војска, бесна што је српски пешак пре њих стигао на Јадран, цепајући тако важност тајног Лондонског уговора, потакла је „спонтану побуну“ присталица детронираног краља Николе, коме је одлуком легалних представника народа забрањен повратак у ослобођену земљу, те се тако још док трају разговори у дворцу Версај, потиче некакав покушај „устанка“ у делу краљевине СХС, као припреме „међународне арбитраже“ Ватикана и Британије, којима ће хрватски франковци одмах дати подршку, само да се оспоре одлуке Крфске декларације!

Црногорски патриоти, уз помоћ жандармерије брзо су скршили тај покушај „божићне побуне“ , растеравши наводне „устанике“ на све стране. Део је успешно клиснуо у Албанију, да их талијанским  бродом превезу до градића Гаете, где је основан сабирни центар за будуће „ослободиоце“, који су на капама носили амблем екскраља Николе (једино црногорско!), опремани талијанским пушкама, храњени талијанским конзервама, гошћени талијанским цигаретама.

Када се на Петровдан далеке 1919.године, напокон појави њих неколико десетина, очекујући да им се „придруже хиљаде устаника“, разјурише их патриоти поново, те се поједине групице тих плаћених терориста, сакрише у локална брда својих саплеменика, злоупотребљавајући традиционално помагање братственика, развијано током дуге отоманске окупације.

Југословенске власти, а територијалну гарнитуру чинили су већински домаћи чиновници, подузеле су акцију мирења завађених,убеђујући заведене да не помажу терористе, док је највећи део заробљених терориста осуђен на затвор, те ускоро, поводом крунисања краља Александра I Kарађорђевића (унука Николе), амнестиран.

Терористи су ипак успоставили активну сарадњу са албанским криминалцима и шверцерима у региону Скадра, са муслиманским одметницима на простору Рашке („Санџак“), са шиптарским качацима на Космету, са свима који руше државу оружјем!

Потом, вршећи препаде на поштаре који носе пензије, на патроле жандара и финанса, у узалудном покушају „интернационалзације црногорског питања“, о чему су писали наручени новинари у талијанским и британским новинама, те аргентинским и белгијским гласилима бројне црногорске емиграције, показују своје право лице.

Када је постало јасно да од те планиране „интернационализације“ нема вајде, пресуши талијанска подршка, а вајни „устаници“ празна стомака, послушно пресавише табак, па на српском језику, ћирилицом наравно, написаше покајничко писмо Карађорђевићу, посипајући се пепелом и бацајући дрвље и камење на све који су их наговорили, да покушају рушење своје државе!

Тај краљ, опрости великодушно, и уместо заслужене робије, сви који су били у државној служби краљевине Црне Горе и испунили услове, стекоше пензију, мирно и несметано живећи у својим родним местима, али и даље роварећи против своје државе!

Није стога никакво чудо, да им деца израстоше у будуће комунистичке сатрапе, који су прогонили све патриоте и њихове потомке, током трајања браварове владавине.

Није чудо, да су сви управници Голог отока (изузев једног Хрвата) били Црногорци, а да је највише логораша Срба, где нарочито предњачи број Срба из Црне Горе, као непоправљивих обожавалаца Русије и Руса, а заправо је реч о католичко-комунистичком обрачуну са српским патриотима, као носиоцима  оба антифашистичка покрета, под наводном лажном заставом некаквог супростављања „совјетској доминацији“, али у режији острвских сплеткароша, уз обилату хуманитарну помоћ америчких пакета КЕР, где доминирају „труманова јаја“!

Ослободилачка српска војска, најпре је стигла до Црне Горе, а како буде даље напредовала, уследиће и „спомтане акције“ лепљења далматинских градова сличним плакатима, јер потомци унижених под вишевековном окупацијом, данас и не желе да искажу захвалност српском пешаку,  кога упорно зову „опанчаром“, а он носио француске војничке цокуле док их је ослобађао, не починивши притон  никакво недело, о чему су писали француски, британски, грчки, талијански, амерички и аустралијски новинари, ратни дописници који прате ту победничку српску војску.

Све то је описано у страним, а не само у српским новинама, штампаним у Солуну (пардон, Тесалоники), али наводни писци плаката не читају старе новине, они покушавају да пројектују „нову“ историју „великосрпске, злочиначке акције, ослобађања своје окупиране Отаџбине“!

„Случајност“ је и чињеница, да је главни јунак тих „слављеника“ био доказани сарадник талијанских окупатора, те су га после другог ослобођења убили, управо синови његових ратних другова из времена гаеташке епизоде, и то као одметника који не признаје „народну власт“.

Ако се у оваквој ЕU најзад установи признање чика Гебелса за најоригиналнију „истину“, монтенегрински борци са пером, биће међу првим лауреатима, и то окићени ватиканским благосовом за „храброст“!

Которани, достојни потомци јуначких предака, својим примером су доказали и показали шта мисле о тим „борцима истине“, промптно чистећи свој град од њиховог плакатираног смећа!

Извор: Аналитички форум