Устанимо против заглупљивања наше деце!

Професорка енглеског језика и књижевности Љубинка Боба Недић обратила се родитељима отвореним писмом које никога неће оставити равнодушним. Текст под називом “Деца коју су појели скакавци” узбуркао је јавност у Србији.

“Тешко ми је да започнем овај текст јер ми је тешко да напишем да су нам ученици све мање интелигентни. Мучно је и страшно да један просветни радник, родитељ, човек то напише. Још је мучнија могућност да је то истина.

Већ неко време, тачније неколико последњих година, борим се са прихватањем чињенице да сазнајне способности мојих ђака опадају из генерације у генерацију, да расте равнодушност, незаинтересованост, отупелост. Концентрација се мери секундама, интересовања своде на два-три, и то обично два-три површна, за њихове године погрешна. Наравно, говорим о просеку и знам да има сјајних изузетака, али знам и да их је из године у годину све мање.

Помислим – можда су она другачија деца сва отишла у гимназију! Онда се сетим да у средњој стручној школи радим већ 22 године, да никада нисам радила у гимназији и да своје ђаке све време упоређујем са ђацима који су прошли баш кроз моју школу, ту исту средњу стручну.

Помислим – променило се друштво, амбијент је другачији, вредности су другачије. Онда се сетим да је природа ипак јача од друштва. Дете до десетак година по природи својих година мора да буде радознало, искричаво, да га све и свашта занима, да не зна где ће пре. Тинејџер мора да буде бунтован, пун великих снова, решен да промени свет, убеђен да ће историја запамтити његово име. Мислим, када, ако не тада, када има 15, 17 година?

Помислим – можда је до родитеља? Размислим када су им и како родитељи одрастали, да ли је тада начињена грешка коју преносе на своју децу, да ли је направљена нека штета која ће се тек у наредним генерацијама исправити.

Онда схватим да су родитељи мојих ђака тек неколико година млађи од мене, да су одрастајући можда закачили пар година живота у оној спокојнијој земљи, да су онда пролазили кроз хиперинфлацију, немаштину, растурање бракова, одавање алкохолу неког од родитеља, ратове које нисмо водили, повратнике с ратишта са угаслим очима, бомбардовање, сатанизацију нашег народа, настанак турбо-фолка, дизелаше као главне фаце, Пинк (не)културу, “опасне момке”, кајле и утоке, бензин у флашама, празне самопослуге, паштете и виршле, 5. октобар, велике наде, срушене наде, тунел без светла на крају…

У међувремену су они постали родитељи, најбољи што умеју да буду, генерација родитеља која не зна за боље, која не зна за нормално, која је поражена у најбољим годинама свог живота. Да ли је то разлог што су нам деца овако отупела?

Желим да се извиним родитељима што овако пишем. Знам да звучи страшно и нечовечно, али ви имате то једно или двоје деце, а мени их је кроз учионицу прошло вероватно преко хиљаду, и ја не могу да не видим промену која ми се одвија пред очима. У последње време се одвија толико брзо, да је буквално свака нова генерација убедљиво лошија од претходне. Више не треба да прође пет-шест година да би се разлика приметила. Сада је опипљива и страшна.

И немојте мислити да само о вама размишљам када тражим узрок томе. Напротив! Знам да је и до школе од које неко упорно покушава да направи не забавиште, него зезалиште. Знам да је и до друштва поремећених вредности. Међутим, и једно и друго су на снази бар десетак година, а деца нису остала на нивоу од пре десет година.

Срамежљиво и уз много непријатности проверавам са колегама да ли и они имају такав утисак, надајући се да је можда проблем у мојим нереалним очекивањима. Шапућемо о томе, свесни чињенице колико наше речи ужасно звуче. Нажалост, сви са којима сам разговарала виде и осећају ту промену код ђака.

Пре две године осећала сам се јадно када сам из оперативних планова избацила све дугачке текстове. Те исте текстове су ђаци пре десетак година савлађивали као од шале. Данас то могу да ураде три до четири ученика у одељењу. Пре 15 година, када се мој предмет изучавао од петог, а не од првог разреда као сада, моји ђаци, ученици средње стручне школе, уз мало напора могли су да прате гимназијски темпо. Истина, имали су три часа страног језика недељно, а не два као ови сада. Међутим, и колеге које предају остале предмете примећују да данашњим генерацијама градиво једноставно не улази у главу. Ђаци те гледају бело, не умеју да понове шта си рекао, на крају часа се не сећају онога што је било на почетку.

Најгоре је када их питаш за мишљење. Тргну се и збуњено те погледају. Није им јасно због чега их смараш захтевом да имају мишљење на неку тему, и то тему њиховом узрасту блиску, а може и на српском ако је проблем да говоре на страном језику.

Пре неки дан сам их питала шта би био њихов посао снова, када им новац не би био проблем. Сазнала сам једино да немају снове. Тренд се наставља језивом брзином. Стрмоглављујемо се у понор, или смо скуване жабе. Нешто јесте. То нешто игноришемо и толеришемо. Ту и тамо промрмљамо себи у браду, згранемо се над тим какве нам генерације долазе, није нам добро после иницијалних тестова, кукамо што морамо да предајемо градиво из основне школе чак и када знамо да су наше колеге у основној то одлично урадиле.

Систем је смислио излаз – ИОП 1. Ако дете има из било ког разлога потешкоће у усвајању градива, направи му план по његовој мери, скрати градиво, снизи критеријум, остави му више времена за сплавове, фолкотеке, турске серије. Не масирај га захтевима! Не терај га да стиче знање. Прави од себе и школе будалу чак и када видиш да оно једноставно не жели да учи. Није до њега, до тебе је.

Тако каже систем. Ушарени му учионицу, певај му песмице, учи га кроз игру, чак и ако има 18 година. Забављај га, буди пун оптимизма и елана, стално се осмехуј на часу и строго пази да не повредиш његова нежна осећања. Немој случајно да подигнеш глас! Немој случајно да га затрпаваш домаћим задацима! И да се ниси усудио да му даш јединицу, јер није до њега – до тебе је.

Може и тако. Све може. Само не знам чему то води. Не свиђа ми се резултат. Последице су погубне, а од мене се очекује да им допринесем.

Пошто сам ја из генерације оних који су имали снове и навикли да циљеве постављају високо, а не тамо где је најлакше, сањам о томе да се удружимо: ми, просветни радници, и ви, родитељи. Да устанемо сложно против овог заглупљивања наше деце, против пропадања младости, против одгајања зомби генерација, које не занима ништа, које су већ сада спремне на то да “одблеје” живот и сачекају крај у блаженој отупелости.

Узели су нам фабрике, узимају нам руднике, чак и изворе воде. Сами су одлучили да су наши органи државни. Оберучке прихватамо све западне трендове. Помислио би човек да смо баш модерни. Сада нам некако узимају и децу.

Хајде да се освестимо сви заједно.

Хајде да бар децу не дамо.

Хајде да помогнемо деци.

Надам се да није касно.

Извор:
ПРАВДАИПРАВО